Milan B. Popović za “Glas”: Umjetnost krvari suzama

Rekao je ovo za “Glas Srpske” pjesnik i publicista Milan B. Popović objašnjavajući naslov svoje najnovije poetske antologije i dodao da smatra da je pjesnik oduvijek bio glas naroda.

- U tome je impuls. U svojim knjigama govorim sve ono što drugi misle, ali nemaju božji talenat da to iskažu na papiru ili tastaturi računara. To je jedno od značenja naslova knjige - rekao je Popović.

GLAS: Knjigu otvara pesma “Dilema” Emilije Antanasijević. Otkuda to da Vaša zbirka počinje pjesmom drugog autora?

POPOVIĆ: Nije ovo prvi put da neka od mojih knjiga počinje nečijom, tuđom pesmom, kao uvodnom, na samom početku. Recimo u knjizi “Pesma bunca i plače” prva uvodna je bila pesma Miodraga Stošića - “Ne plači”. Njegova pesma me je, poput “Dileme” dotakla i isprovocirala do te mere da sam je uvrstio u svoju knjigu, kao i sada pesmu “Dilema”. Smatram da to nije loše i da ljudi treba da se povezuju, poštuju i vole, da umetnost treba da spaja ljude, vere, konfesije i rase.

GLAS: Prvi tiraž knjige iznosi 3.000 primjeraka, što je, s obzirom na stanje u kulturi, broj koji govori ili o vašoj samouvjerenosti ili nepokolebljivoj vjeri u moć poezije?

POPOVIĆ: Sve moje knjige izdavači izdaju ili ih ja štampam kao neki svojevrsni kulturni misionar u tiražima od po 1.500, 2.000, 2.500 i 3.000 knjiga. Mnoge moje knjige su doživele i druga i treća izdanja. Raduje me to, baš iz srca, nekako dečačko ljudski! To govori o mojoj iskonskoj ljubavi i nepokolebljivoj veri u poeziju i njenu moć. Međutim, bez obzira na visok nivo sistematskog obeshrabrivanja, postoje ljudi spremni i sposobni da, izdržavši sva iskušenja budu nazvani pesnicima i dožive da napišu i objave svoju osmu po redu knjigu pesama. Kada je poezija u pitanju - izuzetno sam samouveren, slobodan, komotan i svoj u njoj!

GLAS: U jednoj od poema u knjizi decidni ste u stavu da ste umorni. Šta je ono što umara, kako, pjesnike, tako i nas čitaoce?

POPOVIĆ: Teška vremena izranjaju najveća umetnička dela, ali ne samo teška vremena, već i unutrašnja bol, istinska tuga, seta, patnja, nostalgija i tragedije. Neke stvari koje bismo tako rado sada želeli da ispravimo, da vratimo vreme, da vratimo neke ljude, a ne možemo. E, to su teške stvari - to je poezija! Tad umetnost krvari suzama. Tada se umetnost ispisuje sama od sebe! Umetnost krvari suzama!

GLAS: U jednoj od pesma govorite o mobingu. Da li je to klasičan mobing ili to možemo shvatiti i kao mobing duše?

POPOVIĆ: Da, to je klasični mobing, osetio sam ga na sopstvenoj koži, a mobing duše je generalni, univerzalni, planetarni. To je još strašnije i jezivije. Tačnije, nisam siguran da li je mobing na mikroplanu gori od mobinga duše na planetarnom nivou. Što se mene tiče, ja jesam zadojen odmalena rokenrol američkom supkulturom, ali, vremenom, paralelno sa njom, postao sam pravoslavni vernik i to ide jedno uz drugo i dobro funkcioniše! Tu mi je, u trenutku kada sam bio na ivici ponora života, pomogao moj, od milion jedan prijatelj, Ninoslav Živanović!

GLAS: U pjesmama često spominjete lik oca, da li je on centralna figura u vašem životu?

POPOVIĆ: On, moj otac, Borisav D. Popović jeste centralna figura u mom životu, uz članove moje najbliže porodice i šire familije. Nakon njih dolaze moji najbliži prijatelji.

GLAS: Ko su autori koji su uticali na vaše formiranje, koliko ste danas skloni tim uticajima, a koliko tražite nove izazove?

POPOVIĆ: Kao čitalac pratim savremene srpske pesnike i pesnikinje i pišem o njima. Bio sam redovni književni kritičar beogradskog kulturnog dodatka nedeljom “Blic knjiga” sedam godina u kojem sam pisao u svojoj rubrici: “Andergraund korner!” Odmalena sam voleo i bio zadojen američkom kalifornijskom supkulturnom klupskom scenom osamdesetih i devedesetih, a posebno sastavom “Gans en' rouziz”, a fabulozni su mi solo albumi američke svestrane umetnice Linde Peri.

GLAS: S druge strane i rok, metal, rege i hip-hop muzika u velikoj mjeri određuju ritam Vaših stihova, koje se niste ustručavali ni da ukomponujete kroz saradnju sa muzičarima različitih žanrova?

POPOVIĆ: Objavljena su tri originalna muzička CD-a sa mojih 50 pesama iz knjiga. Da krenemo redom. Prva dama rokenrola i metala kod nas Slađana Milošević, koja je sa kompozitorom Srđanom Brankovićem i mojom malenkošću, kao tekstopiscem pesme, otpevala vokalnu melodijsku liniju u opera metal stilu pod nazivom “Izdaja (Ja bih da odmorim dušu)”.

Tu je zrenjaninski sastav “Instant karma” te “Art diler” iz Petrovca na Mlavi, čija mi je saradnja značajna i kojom se ponosim. Želeo bih posebno da istaknem dvostruku saradnju sa svestranim umetnikom Bjesomarom iz postgrandž grupe “Bjesovi”. Mi smo prvo uradili pesmu naslova: “Istine mamlazi kriju (batina!)”. Bjesomar je snimio i video-spot za tu numeru, a dopisao je i refren te pesme u kojem mi se obraća dok ja čitam dve strofe svoje pesme i pojavljujem se u spotu, takođe. I drugu saradnju na moj tekst pesme - “Čak ni drug” - Bjesomar je otpevao vokalnu melodijsku liniju, odsvirao akustičnu gitaru, a Kovač, gitarista “Bjesova”, odsvirao je solo na gitari. Nikako ne bih želeo da ne pomenem Branislava Lazića Baneta. On je samoinicijativno osmislio pesmu, otpevao stihove, a strofe i refren skrojio od naslova mojih sedam knjiga i muzičkih CD kompilacija i nazvao je “Životna dela Milana B. Popovića”.

Kritika

GLAS: Osim književnog rada bavite se i novinarskim poslom, prije svega u oblasti muzičke kritike, jednog sve manje potrebnog zanimanja, gledano iz ugla onih koji formiraju medijski ukus?

POPOVIĆ: Od najranijih dana, od same mladosti. Uvek sam voleo gitaru, posebno akustičnu. Poznato je da rokeri prave najbolje balade. Prvu CD recenziju sam objavio 1994. godine u muzičkom magazinu “Rok-Feliks”, kod mog prvog novinarskog urednika Davida Vartebedijana. Kasnije sam pisao za neke fanzine, a onda je došla ozbiljna periodika i muzičke CD recenzije u “Blicovom” kulturnom dodatku, u “Večernjim novostima” , u štampanoj “Pravdi”, u crnogorskom listu “Dan” , za koji i sada pišem, u “Novoj misli” iz novog Sada.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.