Ljubivoje Ršumović, književnik: Decu treba zainteresovati lepom mišlju

Kazao je to u intervjuu za "Glas Srpske" veliki književnik za djecu Ljubivoje Ršumović.

* GLAS: Poznati ste kao dječiji pjesnik. Smatrate li da Vam je na taj način pomalo učinjena nepravda tom kvalifikacijom, jer do odraslih ne dopire ono što biste htjeli za njih napisati?

RŠUMOVIĆ: Više mi je žao što je Mika Antić ostao poznat kao autor "Plavog čuperka", što je moj Užičanin Slavko Vukosavljević ostao kao pesnik poeme "Kadinjača", itd. Slavko, koji ima fenomenalnu liriku, Mika Antić, koji ima knjigu "Mit o ptici", koja je filozofska, čak bih ga ja uporedio sa "Lučom mikrokozmom", ako bi mi Crnogorci oprostili. To što sam ja pesnik za decu, meni je neka vrsta komplimenta. Ja pišem i za odrasle. Završio sam za jednog izdavača iz Srbije, koji želi da objavi moja sabrana dela, završio sam 40 rukopisa - 20 za decu, 20 za odrasle. Znači podjednako pišem i za decu i za odrasle, mada ja te podele ne volim. Recimo knjiga "Planiranje prošlosti", prvo sam je stavio među dečije knjige, jer je izašla u "Laguni", koja sad objavljuje moje dečije prozne knjige, međutim kad sam ponovo počeo da čitam tu knjigu, vidim da ona u stvari nije za decu. Kupuju je ljudi deci, pa je onda oni čitaju, pa objašnjavaju deci. Takvima koji se žale ponekad, "pa znate nije to za decu, kad im mi objasnimo, njima postane jasno" kažem da deca ne moraju sve da razumeju odmah. Decu treba zainteresovati lepom rečenicom, lepim jezikom, lepom nekom mišlju zainteresovati da pročitaju.

* GLAS: Koliko se odrasli trude da ih zainteresuju, jer znamo da ni oni sami nisu pobornici čitanja koliko bi trebalo?

RŠUMOVIĆ: Radi se o jednom društvenom kulturološkom problemu koji ima mnogo veću širinu nego što mi možemo sada u pola sata da objasnimo. Dete mora u detinjstvu da se fascinira knjigom da bi za ceo život ostalo čitalac.

* GLAS: Da li je bilo lakše zainteresovati djecu za knjigu u ono patrijarhalno vrijeme kojem ste i Vi pripadali?

RŠUMOVIĆ: Naravno. Bilo je lakše zato što nije bilo ovih elektronskih čuda, ovih drangulija, šarenih laža, zvona i praporaca, kako to Dositej Obradović kaže. U to vreme mi smo slušali dedu Stevana koji je svirao i pevao uz gusle, ali je imao pevaniju Zmaja Jove koju nam je prvo on čitao pa smo je posle mi čitali. I tako smo se fascinirali knjigom, a onda, naravno, učiteljica koja dolazi iz Beograda u Ljubiš, iz prestonice u jedno mesto bez puta, struje, vode, Bogu iza leđa. I ona s nama sprema Branka Ćopića, jednu poemu "Deda, unuk i petogodišnji plan". Ta poema, Ćopićeve rime, to je sve nas, a mene posebno, zainteresovalo toliko da sam ja počeo da pišem, uzimao sam Ćopićeve rime, a onda sam pisao svoje pesme s njegovim rimama.

* GLAS: Tada niste ni slutili da ćete dobiti i književnu nagradu s njegovim imenom.

RŠUMOVIĆ: Ja sam Branku rekao jednom, na Kolarcu, imali smo neko satirično književno veče: "Branko, moram da ti priznam i da ti se izvinim, ja sam kad sam bio dete krao tvoje rime, a ja pisao ono drugo, a on, naravno, kakav je bio šeret, kaže: "Dobro si ti ispao na koga si se ugledao!"

* GLAS: Znači učiteljica je bila zaslužna za prve objavljene pjesme.

RŠUMOVIĆ: Da, učiteljica. To što je ona videla, to su bile one dečije, pomalo bezobrazne pesmice koje mi jedan drugome pišemo. Ali ona je rekla: "Ljubivoje, živiš na najlepšoj planini u Jugoslaviji. Hoću da mi do sutra napišeš jednu pesmu o Zlatiboru!" I tako sam ja počeo da pišem ozbiljnu poeziju.

* GLAS: U Prijedoru ste povodom Književnih susreta, bili ste učesnik, u žiriju, sad i nagrađeni za životno djelo. Kakvo je Vaše mišljenje o nagradama. Znamo da ste ih imali mnogo i domaćih i inostranih.

RŠUMOVIĆ: Između riječi nagrada i nagrda samo je jedno malo slovo A. Nagrada je i velika obaveza, treba opravdati nagradu. Treba izdržati surevnjivost, zavist, ljubomoru kolega što je možda teže čak nego ovo. Koliko sam ja kriv za tu nagradu, toliko je kriv i žiri koji mi ju je dodelio, ako neko misli da je ja ne zaslužujem. Dakle, krivica nije samo moja. Ali ta zavist koja postoji, nažalost, ljudi smo. To je ta negativna strana nagrada uopšte.

Ljubiš

* GLAS: Uvijek ste pisali pristupačnim jezikom. Uspjeli ste da neke ozbiljne životne istine dopru do djece na jednostavan način.

RŠUMOVIĆ: To je zasluga naroda s kojim sam ja živeo, na Zlatiboru, u Ljubišu. Ljudi koji, kad su ćutali, onda su ćutali stvaralački. Oni su mudro ćutali, a kad su progovorili, onda su mudro progovorili takođe. Tako da sam se ja u stvari učio jeziku pored narodne epske pesme, koju sam slušao uz gusle, pored Zmaja Jove, koga sam već čitao, učio sam od svoga oca koji je imao tu sposobnost da je nama, deci, kada je hteo da nešto upamtimo, da nešto ozbiljno shvatimo, to stavljao u narodnu poslovicu. Sve sam to ja stavio u svoje knjige.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.