Ivan Klajn, za Glas Srpske: U carstvu rijalitija strada jezička kultura

Rekao je ovo za "Glas Srpske" lingvista i akademik prof. dr Ivan Klajn, koji je cjelokupno stvaralaštvo posvetio njegovanju srpske jezičke kulture. Pamti, kaže, doba kad su sve govorne emisije na televiziji bile unaprijed napisane, pa su ih čitali spikeri.

- Onda su se pojavili voditelji, koji slobodno govore i improvizuju, i ja sam već onda pomislio: sad više nema lektorske intervencije, pa će mnoge nepravilnosti iz svakodnevnog govora početi da se šire preko malog ekrana i da stiču popularnost među gledaocima. To je ipak bio mali, vrlo mali korak kad se uporedi s današnjim rijalitijima, gde i najgore psovke i besmislice, kao i neknjiževan i dijalekatski govor prolaze bez i najmanje kontrole - ukazuje Klajn. 

Pojedinci su, dodaje, nekada mogli mnogo da urade na očuvanju, razvijanju i izučavanju srpskog jezika (Vuk i Daničić), ali u današnjem masovnom, tehnicizovanom i globalizovanom društvu pojedinac ne može mnogo ni da pomogne ni da naškodi nacionalnom jeziku.

- Odgovorne su institucije, pre svega vlada i ministarstva, ali njima je jezik uvek bio jedna od poslednjih briga. Od naučnih institucija, mislim da je najviše uradila Matica srpska, i njen Pravopis je jedini normativni priručnik koji je poznat i opšteprihvaćen (pre svega u školama, a manje u novinskim redakcijama, kod izdavača i u državnim ustanovama koje se obraćaju javnosti) - ističe Klajn i podsjeća da je, što se Srpske akademije nauka i umetnosti tiče, Pavle Ivić učinio značajan korak unapred kada je 1997. osnovao Odbor za standardizaciju srpskog jezika.

Odbor je, prisjeća se, donio niz odluka o različitim jezičkim dilemama, prvih pedeset je objavio u posebnoj knjizi, ali nikada nije uspostavio odgovarajuću saradnju sa širom javnošću.

- Ni saradnjom sa Ministarstvom prosvete ne možemo da se pohvalimo. Više puta smo im skretali pažnju na činjenicu da se u srednjoj školi, pod nazivom predmeta "Srpski jezik i književnost", predaje uglavnom samo ova druga, ali iz ministarstva nikad nije bilo odgovora. Trebalo bi proširiti i pojačati lektorsku službu, ali u poslednje vreme, kako čujem, mnoge redakcije - i u ozbiljnijim listovima, da o tabloidima i ne govorimo - uopšte nemaju lektora - primjećuje Klajn.

Utješno je, nastavlja, jedino što su posljednjih mjeseci preduzete akcije kao što su "Sačuvajmo srpski jezik", "Negujmo srpski jezik" i emisija "Srpski na srpskom". Nada se da takve akcije prate nastavnici i lektori, da ih prenose đacima odnosno novinarima, i da će se ovi potruditi da ih zapamte.

- Ćirilica je stvarno ozbiljno ugrožena. Mnogi u tome vide svesno dejstvo nekadašnjih komunista, današnjih ustašoida u Hrvatskoj, evropske zajednice i tako dalje. Treba, međutim, imati u vidu da je, jedini od svih evropskih jezika, srpskohrvatski u Jugoslaviji imao dvoazbučnost: ne zamenu jednog pisma drugim, kao u rumunskom ili turskom, nego dve abecede u istovremenoj upotrebi - naglašava Klajn.

Po zakonu, napominje, one su oduvijek bile ravnopravne, ali održati ravnopravnost u praksi mnogo je teže jer su mnoga slova ista ili slična u jednom i drugom pismu.

- Da se ne bi zbunjivao, prosečni građanin se opredeli samo za jedno pismo. To jedno pismo sve češće je latinica, iz mnogo razloga: zato što je neophodna za engleski i druge strane jezike, za matematičke, hemijske i druge formule, za automobilske registracije, svojevremeno za latiničke pisaće mašine, potom za SMS i druge vrste poruka  (mada je tu naknadno uvedena i mogućnost korišćenja ćirilice), za komercijalne potrebe (najveći deo našeg uvoza i izvoza je iz zemalja s latiničkom azbukom) i tako dalje - navodi Klajn.

Vukovu ćirilicu označava kao savršeno fonetsko pismo.

- Latinica je mnogo univerzalnija u primeni (što ne znači da je "bolja"). Srpskom ćirilicom možete pisati samo srpski, jer drugi ćirilički jezici (ruski, bugarski, ukrajinski) imaju različita slova, a latinicom (makar onom "ošišanom", zanemarujući dijakritičke znake) možete pisati bar na desetak poznatih evropskih jezika. U pitanju nije zla namera ili nedostatak patriotizma, nego čisti nemar odnosno loša navika - smatra Klajn.

Već je, kaže, mnogo puta ukazivano da su table na beogradskim prodavnicama pretežno latinične, ali to nije sve.

- Kad pođem u šetnju oko svoje kuće, gotovo na svakom stubu vidim poneki rukom pisani oglas (Prodaje se... Potrebna prodavačica... Masažu vršim kod vaše kuće...) i svi odreda su na latinici, mada su ih pisali Beograđani za Beograđane. Zato mislim da se moraju preduzeti i zakonske mere (da ćirilica bude ne samo u službenoj nego i u javnoj upotrebi) i ozbiljna kulturna akcija koja bi ćirilicu zaštitila kao srpsko nasleđe - priča Klajn napominjući da je varvarizama oduvijek bilo u svim jezicima.

Ali danas je, dodaje, problem ozbiljniji nego ranije, jer je engleski prvi u istoriji svjetski jezik, neophodan za međunarodnu komunikaciju.

- Ako vidite da među sobom razgovaraju neki Afrikanac i neki Japanac, možete biti sto odsto sigurni da nijedan ne govori svojim maternjim jezikom, nego na engleskom. Engleski je praktično nezamenljiv u nekim oblastima kao što su kompjuterska tehnika ili popularna muzika (pop, rok, rep itd.). Tražiti zamenu u domaćim kovanicama, kao što čine Hrvati, delovalo bi smešno i ne bi odgovaralo duhu srpskog jezika - ukazao je Klajn.  

Ono što je najvažnije, dodaje, jeste da se suprotstavimo lošim i nemarnim prevodiocima, koji automatski prenose anglicizam i ne sluteći da za isti pojam već odavno postoji domaći izraz.

- Na prostoru bivše Jugoslavije, ako ne računamo slovenački i makedonski, govorio se samo jedan jezik, koji se najčešće zvao srpski, jer je Srba bilo najviše i jer su prvi stekli nezavisnost. Hrvati su u 19. veku odlučili da svoj standardni jezik zasnuju na istoj toj novoštokavskoj osnovi, s ijekavskim izgovorom, odbacujući druga dva svoja dijalekta - kajkavski i čakavski. O "bosanskom" (bošnjačkom) i "crnogorskom" niko pametan nije govorio, jer nema osobenosti koje bi ih definisale kao posebne jezike - podsjetio je Klajn.

Zato je, kaže, u slavistici usvojen naziv srpsko-hrvatski, koji je i danas najopravdaniji kao naučni termin.

- Nikom normalnom u Srbiji ne bi palo napamet da iz dijalekata uzme dve nove foneme i za njih izmisli dva nova slova, kako se to čini u Crnoj Gori samo da bi se veštački stvorio tobožnji crnogorski jezik. Zahvaljujući sigurnosti koju su uživali u obe Jugoslavije, Srbi nikad nisu bili skloni netoleranciji. Za razliku od ostale tri države, oni jedini priznaju dvojstva - ijekavski pored ekavskog, latinicu uz ćirilicu. Ne mislim, naravno, da je to loše - rekao je Klajn.

Dodaje da bi bilo kakve zakonske mjere koje bi zabranile latinicu ili ijekavski izgovor bile protivne demokratiji, ali i to je, smatra, jedan od izvora slabosti.

Ugledni lingvista ne brine za budućnost knjige u digitalnoj eri.

- Jedno vreme se mnogo govorilo o "Kindlu" i sličnim tehničkim novostima, ali poslednjih godina izgleda da mobilni telefoni, tableti, ajpedi i kako se sve ne zovu uglavnom služe za kratke poruke i druge svakodnevne potrebe (čak i za fotografisanje). Predviđanje budućnosti oduvek je bilo nezahvalan posao, od Nostradamusa pa do današnjih futurologa. U svakom slučaju, znamo da je svojevremeno bilo strahovanja da će fotografija ukinuti slikarstvo, da će film potisnuti pozorište, da će televizija uništiti filmsku industriju, ali ništa od toga nije se desilo - primijetio je Klajn.

Ukazuje da novi mediji koegzistiraju sa starima.

- I dalje će živeti knjiga, koja je toliko praktičan izum: samo legneš na divan, okrećeš listove, i ne moraš da brineš ni za priključak, ni za bateriju, ni za izbor tastature, ni za margine, ni za reklame ili ponude antivirus programa koje vam se iznenada pojave na ekranu, ni za bilo kakve druge komplikacije - kaže Klajn.

Budućnost srpskog jezika ne razdvaja od budućnosti nacije.    

- Ako opstane srpski narod (što je sve neizvesnije s obzirom na demografsku krizu), ako opstane srpska kultura (što je teško zamisliti uz onih toliko puta pominjanih 0,6 odsto iz budžeta za kulturu), ako i ubuduće budemo imali velikane kakvi su bili Vuk i Daničić u pretprošlom, a Belić i Pavle Ivić u prošlom veku - očuvaće se valjda i srpski jezik - zaključio je Klajn.

Loši prevodi na TV

- Prevodi na televiziji su uglavnom loši. Što se tiče knjiga, moram priznati da nikad nisam pratio prevodnu književnost, jer romane na velikim svetskim jezicima čitam u originalu. To znači da nikad neću upoznati Orhana Pamuka i ko zna koje još dobre vanevropske pisce, ali sad je kasno da ispravim tu grešku, jer mi je vid popustio, pa moram strogo da ograničim čitanje. Mogu samo da se nadam da su književni prevodioci na daleko višem nivou od onih čije titlove čitamo na televiziji - kaže Ivan Klajn.

Ne treba nam reptil kad imamo gmizavca

- Bez ikakve potrebe svakodnevno pričamo o implementaciji, mada ona ne znači ništa drugo do "primena", "ostvarenje" ili "sprovođenje u delo". Ne treba nam reptil kad imamo gmizavca, niti je bilo razloga da se sve audicije preimenuju u kasting, a obrazovanje u edukaciju. U mnogim prilikama, i ne razmišljajući o značenju engleskih reči, prevodioci po inerciji pišu o knjizi "prodatoj u 50.000 kopija" (umesto primeraka), a englesko definiteldž prevode sa "definitivno" umesto sa "svakako, nesumnjivo, apsolutno"

Danas, dodaje, kao da više nijedan pisac ne piše pripovijetke, nego samo "kratke priče" (bukvalni prevod engleskog short stordž).

- Takve stvari morali bi da ispravljaju lektori, a možda bi dobro došla i neka saradnja između nastavnika engleskog i nastavnika srpskog jezika u školi - predlaže Klajn.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.