Irfan Mensur, dobitnik “Zlatnog platana”: Nikad nisam mogao da budem imitator
Trebinje - Po vokaciji sam glumac, ali mi to u jednom trenutku nije bilo dovoljno pa sam počeo da režiram da bih se bavio svojim pozorištem i svojom estetikom, koja je prepoznatljiva.
Rekao je ovo glumac i režiser Irfan Mensur, koji je dobio “Zlatni platan” za izuzetan doprinos evromediteranskoj sceni, na festivalu Mediteranskog i evropskog filma u Trebinju.
Osim glume i režije bavi se i pedagogijom. Za novu klasu koju vodi na Fakultetu savremenih umjetnosti kaže da su dobra djeca čim se bave pozorištem, filmom i glumom.
- Gluma nije stvar koja je neuhvatljiva, jer je ona zanat. To govorim svojim studentima, jer glumu treba smisliti, pa kad smisliš raditi i onda taj rad pretvoriti u nešto kreativno. Ne može gluma biti nešto što je kreativno, to je ozbiljna nauka i treba joj ozbiljno prići. Ne postaje se glumac tako što te neko uslika ili igraš, a ne znaš šta igraš - kazao je Mensur.
Bježi od riječi umjetnik i kaže da je kulturni radnik. Priča da ona djela koja pravi nisu umjetnička, već kreativna djela koja imaju ambiciju da postanu umjetnička.
Za njega je umjetnost velika riječ i pojam i rijetko ko dodirne umjetnost.
- Od mojih uloga ne znam da li sam ikada dotakao umetnost, ali sam se trudio. Nije moje da kažem da sam umetnik i ne mogu da se potpišem kao umetnik. Glumac sam, režiser, pedagog, predajem glumu i ne mogu da kažem toj deci da postaju umetnici, ali mogu da kažem da postaju glumci - kazao je Mensur.
Filmom Veljka Bulajića “Sarajevski atentat” u kojem je glumio Gavrila Principa postao je poznat široj publici, ali do današnjeg dana nije zadovoljan kako je odigrao tu svoju prvu ulogu. Glumio je dosta istorijskih ličnosti poput Nikole Pašića (“Timočka buna”), Laze Kostića u seriji “Svetozar Marković”, Vlatka Mačeka u filmu “Za kralja i otadžbinu”.
- Nisam nikada želio da da budem imitacija. Poznavao sam osnovne osobine tih ljudi jer su oni obeležili istoriju naših prostora i niko nema pravo da napravi imitaciju. Nisam imitator i ako rediteljima treba imitator neka uzmu njega, ali ako treba glumac koji će razmišljati svojom glavom i predložiti svoja rešenja ne bi li taj lik funkcionisao onako kako su stvarni likovi funkcionisali, onda sam bio dobar izbor. Nisam se opterećivao tim što su ljudi istorijske ličnosti, od njih sam pokušavao da napravim svoju viziju - objasnio je Mensur.
Putuje i snima u sopstvenoj produkciji i neće da pristane po svaku cijenu na užase koji se dešavaju na tržištu, gdje su potcijenili glumački rad u materijalnom pogledu i zadovoljan je kad se osvrne na prošle dane.
- Kad se sada okrenem i vidim šta sam uradio do sada zahvaljujem svim silama koje su mi omogućile da proživim ovakav život. U ovom životu ostavljam tri sina, časne i poštene ljude, nekoliko mojih ljubavi sa kojima sam i dalje prijatelj, imam divne prijatelje. U poslu će se valjda pamtiti neki filmovi, možda će me prepoznati po nekim likovima, sećaće se predstava, što je za mene dovoljno za jedan život - dodao je Mensur.
Počeci
U Nišu je upoznao pozorište kao pojavu, a njegova maćeha je bila glumica i u njihovu kuću dolazili su ljudi iz pozorišta.
- Odjednom sam shvatio da oni pričaju o nekim stvarima koje ja apsolutno nisam razumeo. Takva vrsta opredeljenja da se istražuje na takav način i da ljudi žele biti kreativni to me zaintrigiralo jer sam bio mala sarajevska baraba, koja je izbačena iz Gimnazije i došla u Niš. Počeo sam da idem u pozorište i shvatio da me to iritira, ali na pozitivan način i odlučio sam da probam na Akademiji, gde sam primljen i bio sam u klasi sa Danilom Lazovićem - ispričao je Mensur.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.
