Goran Mitrović, slikar, za “Glas Srpske”: Kada slikam život, taj život se budi u meni

Rekao je ovo za “Glas Srpske” slikar Goran Mitrović, govoreći o počecima svog umjetničkog puta na kojem je stvorio nadrealistička djela u kojima su satkani čitavi, veliki i mali svjetovi. Dio njegovog opusa nedavno je bio predstavljen u Beogradu na izložbi “Snoviđenja”.

- To su počeci, koji su meni davali osnovu da ja polako, sazrevajući, stvaram svoju viziju, ideju, saživljavam se sa svojim slikarstvom i to povezujem sa svetom u kojem živim. Kako sam otišao na akademiju u Sarajevo, pa u Novi Sa­d, to je sazrelo i tada je stvorena ideja - dodaje on.

GLAS: Kako nastaju takvi svjetovi i kako teče put od ideje do kreacije?

MITROVIĆ: Sve ono što sam ja slikao su bili predmeti s kojima sam ja živeo. Tu su bili razni predmeti, stare šerpe, ali i životinje, kao što su konji. I ja sam shvatio da zapravo ne treba da slikam neke Njujorke i gradove u kojima nikada nisam bio, nego da slikam ono što živim svaki dan. Počinjući to da slikam, shvatio sam da, recimo, strašila koja sam viđao u njivama nisu strašila, nego da mogu da budu simboli ljudi, osobe koje nose identitet ili osobe koje nemaju identitet. Postavljanjem tih pitanja, vi počinjete da povezujete, a to je nadogradnja postanka i shvatite da to strašilo, koje nosi garderobu od tog pretka nekog koji je tu živeo, da ono i priziva dobre sile i da se tu stvara magija koju mi ne možemo da shvatimo. I tako, slika za slikom - nastao je jedan svet. Posle je svet iz njive odletio malo, preselio se na drugu stranu, pa su nastajale letelice. One simbolišu sletanje u duhovni svet i predstavljaju odvajanje od zemaljskog i potragu za snovima, traganjima, unutrašnjim istraživanjima i putovanjima koje imam u sebi.

GLAS: Predmeti iz djetinjstva su na neki način sjećanja smještena u djela. Jesu li ona stvorila radosnu fantastiku, kako je to opisao Dejan Đorić? I šta je inspirisalo nastanak djela tamnijih tonova?

MITROVIĆ: On mene prati od početka slikanja koje je u periodu devedesetih godina, surovog ratišta kod nas, doživelo promene. Ja nisam mogao u vreme kada je bio rat u Bosni, kada se živelo jako teško, kada je naš narod krvario i patio, da slikam slike s vedrim nebom. Nisam osećao to u sebi, jer sam osećao unutrašnju gorčinu i tugu za ljudima. Slikao sam seobe, bitke i slične stvari koje su tinjale u meni i tražile da posvedoče o vremenu u kojem smo živeli. Tada smo živeli u strepnji, seobama i bitkama. Ljudi su odlazili sa svojih ognjišta. Na slikama bitaka nisam slikao ni plave ni crvene, jer su svi bili slični u tim borbama jednih protiv drugih. “Senke zlih vremena” objašnjavale su zlu energiju među tim figurama koje su simbolizovali ljudi.

GLAS: “Senke zlih vremena” je naziv za nekoliko slika. Da li je sjenka ikad napustila zla vremena ili se vječno vraća?

MITROVIĆ: Nikad nemam ciklus koji se završava. Ciklusi i motivi koje sam slikao se povremeno vraćaju, kao i sam čovek. Uvek imamo dijaloge sami sa sobom, strepnje koje nam vremena donose pred sobom, tako da se stvaraju slike koje imaju lepe i radosne motive, a onda slike koje imaju motive vezane za senke zlih vremena, stratišta. Tu su i slike pomalo biblijskog tipa, gde je prikazan odnos čoveka i večnosti, odnos čoveka i Boga, potreba čoveka za preobraćenjem u duhovni svet.

GLAS: Panonsko vjenčanje je jedna od cjelina koja obuhvata više radova. Osim simbola radosti, na djelima ponovo prevladavaju tamniji tonovi. Da li je to neka poruka konačnosti, koja je kao tamni veo uvijek tu prisutna?

MITROVIĆ: Slike venčanja su nastajale baš u periodu devedesetih godina, kada se nazirao kraj, kada sam imao potrebu da stvorim veselje. Figure koje sam slikao sa instrumentima postajale su muzičari, i to je stvaralo priču koja je postajala priča o mladoj, mladoženji i venčanju. Pojava žene u belom s kišobranom, bila je simbol čistote. Crvena boja na slikama simbolizovala je borbu protiv zla. Venčanja su bila nešto što mi je uvek davalo nadu u novi život i ideju života koju sam želeo da se u slikama pojavi. Samim tim, kada slikam život, taj život se budi u meni. Imam osećaj da taj novi život dajem i mojim ljubiteljima umetnosti, koji opet pronađu neku novu radost u tom venčanju ili na nekim drugim slikama.

GLAS: Ko su zaboravljeni putnici, čuvari i muzičari na slikama?

MITROVIĆ: U slikama ne želim uvek da budem potpuno jasan, želim da budem dvosmislen, da bi posmatrač mogao da stvara svoj svet, jer svi mi imamo drugačiju građu psihe. Svako od nas želi da vidi nešto drugo. Ja uvek to na radovima postavljam dvosmisleno, trosmisleno, da pustim da se u čoveku samom stvara njegova ideja, da ta slika diše, ne da bude kruta i da bude previše. Muzičari ili glasnici imaju simboliku ljudi koji prenose glas, pesmu, istoriju, dobru reč i nešto što će doneti nadu i radost ovome svetu. Putnici su oni koji tragaju za novim svetom, duhovnim, tragaju za svojim mestima gde bi našli i pronašli sebe, tragaju za onim sa sobom, onim što su sami prošli.

GLAS: I šta su njihovi gradovi i svetilišta?

MITROVIĆ: Gradovi su mesta u koje oni putuju, to je ono što nosimo u sebi, gde smo bili, gde želimo da budemo i gde zamišljamo svetove u koje želimo da odemo, da živimo, da se duhovno napunimo i za koje bismo želeli da nama pripadaju. A svetilišta su mesta gde čovek traži da se preobrati, da napuni dušu. To su asocijacije na gradove koji podsjećaju na crkve i manastire.

GLAS: Kako posmatrate umjetnost koja danas nastaje oko nas? Šta je njena vrijednost i šta može da bude u budućnosti?

MITROVIĆ: Mi smo imali prilike da u muzejima gledamo stvaraoce koji su ranije stvarali. I gledajući njihove slike, predmete i ljude koje su slikali, učio sam da su oni slikali svet u kojem su živeli. Slikali su tradiciju, kulturu, nošnju, običaje, njihovu veru, religiju, slikali su predele. Kroz te slike mogli smo uvek da pretpostavimo kako je izgledao srednji vek, 16. ili 17. vek. Drugačije je izgledala umetnost Holandije, gde je slikao Rembrant ili umetnost Italije u kojoj su stvarali Ticijan, Leonardo i drugi. Vi tu vidite razliku u kulturi, u oblačenju, u razmišljanju. To je tada stvaralo sliku umetnosti. Umetnika koji je proživljavao prostor i vreme u kojem je živeo i tako je beležio. I onda se tačno prepoznaje da je to umetnik iz tog perioda, koji je svedočio o vremenu u kojem se nalazi. Nakon nekih perioda, došli smo do moderne i globalizma gde vi više ne prepoznajete umetnost i mnogo toga što je tada bilo moguće poznati. To je u meni uvek stvaralo gorčinu, da mi postanemo uniforma, da treba da slikamo kocke i kockice i različite forme koje teže da budu deo mode. Ja nisam mogao da stvaram tako. Mnogi umetnici u drugim medijima nisu želeli da budu deo toga i onda su me oni ohrabrili da imam svoj film i idem svojim putem. Ne treba da pripadamo klišeima.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.