Dragan Velikić: Narod voli ono što mu se servira

Rekao je ovo u intervjuu za "Glas Srpske" ugledni srpski književnik Dragan Velikić, koji će prigodnom besjedom otvoriti 20. jubilarni Sajam knjige, koji će u organizaciji našeg lista biti održan od 15. do 21. septembra u Sportskoj dvorani "Borik" u Banjaluci.

Velikić, čija su djela prevedena na 15 svjetskih jezika i ovjenčana uglednim književnim priznanjima, upravo će o njenom veličanstvu knjizi i značaju Sajma knjige za pisanu riječ i čitanje govoriti na otvaranju Sajma u Banjaluci.

* GLAS: Sajam u Banjaluci će svakako biti prilika da se sretnete sa svojim čitaocima. Koliko je taj susret u "četiri oka" bitan za stvaranje međusobnog povjerenja pisca sa čitaocima? Koliko je Vama, u stvari, teško ili lako da na taj način govorite o svom djelu koje ste stvarali u intimnosti svoje kreativne radionice?

VELIKIĆ: Nije moje da govorim o svom delu. Tu su, pre svega, čitaoci. Susreti sa čitaocima na književnim večerima i sajmovima sigurno znače mnogo svakom piscu, jer da nije tako, ne bi ni nastupali. Međutim, kada je o poverenju reč, onda je knjiga jedino merodavna. Ako neku knjigu ne poželimo da i po drugi put pročitamo, nije ni trebalo da je uzimamo u ruke.

* GLAS: Gdje je danas mjesto lijepe pisane riječi i knjige uopšte, kada smo okruženi i sa svih strana bombardovani kičom i šundom?

VELIKIĆ: Kič i šund, koji pominjete, najčešće se i nalazi u delima tzv. lepe književnosti. Nije problem ogoljeni kič i šund sa kioska, već onaj prikriveni pod plaštom nagrada i pohvala merkantilnih kritičara, koji po pravilu nalazimo u delima navodno ozbiljne literature, čiji autori sede po izdavačkim kućama, državnim institucijama i akademijama. U umetnosti, pa tako i u književnosti, vreme je jedini sudija.  

* GLAS: Koliko je era sve naprednije tehnologije uticala na knjigu? Gdje joj je pomogla, a gdje, da kažemo, odmogla, kada je u pitanju navika čitanja?

VELIKIĆ: Tehnološki napredak doneo je nove oblike komunikacije sa književnim delima. I ne vidim u tome ništa loše. Knjiga nije ugrožena time što prelazi u elektronski oblik. Ono što je presudno jeste tretman koji književnost, i uopšte umetnost ima u našim medijima. Već se u skoro svim novinama odomaćila sintagma kultura i zabava. Na kraju se to svodi samo na zabavu. I uvek onaj jalovi alibi da to narod, navodno, voli. Nije tačno. Narod voli ono što mu se servira. I ukus funkcioniše po sistemu ovisnosti, pa tako u čitavom našem regionu je stvorena heroinska populacija koja ne može bez rijalitija i svih onih prostakluka kojim se svakodnevno i svakonoćno hrane. Ako nam je to zvanična politika - a jeste! - ne vidim načina da se pomaknemo sa dna na kojem se već godinama valjamo. Zato nam i ne može biti bolje.

* GLAS: Protekli period Vama je, između ostalog, obilježila i nagrada koja nosi ime Petra Kočića. Koliko je Vaše stvaralaštvo na tragu Kočićeve riječi i možemo li reći da je njegov "oštar jezik" danas potrebniji nego ikada?

VELIKIĆ: Moj novi roman "Islednik" nagrađen je nagradom "Kočićevo pero". Ta nagrada je ovih dana inicirala objavljivanje duodrame "Montevideo", koju sam napisao pre sedam godina. Knjiga je izašla u izdanju Zadužbine "Petar Kočić", štampana je dvojezično, na srpskom i nemačkom jeziku. "Montevideo" je izvođen samo u Austriji u prevodu Maše Dabić. A što se Kočićevog oštrog jezika tiče, naravno da je danas potrebniji nego ikada, međutim, hiperinflacija reči zatrpava svako suvislo mišljenje. Upravo se rijalitijima i svim onim smećem sa naslovnica novina narod drži pod hipnozom. Nema tog oštrog jezika za tako debele obraze naših političara.

* GLAS: Kakav u stvari značaj za Vas imaju književne nagrade i da li i koliko one mogu na neki način uticati na stvaralaštvo, kao podsticaj?

VELIKIĆ: Mene nagrade nisu formirale. Pre četvrt veka dobio sam za svoj prvi roman "Via Pula" nagradu "Miloš Crnjanski". A onda je usledio period od dve decenije u kojem sam napisao šest romana i četiri knjige eseja, preveden sam na petnaest jezika, ali sve su me nagrade mimoilazile. U Srbiji se godišnje podeli oko 200 književnih nagrada. Zar mislite da ima toliko pisaca? Moj roman "Ruski prozor" nagrađen je 2008. godine NIN-ovom nagradom i nagradom "Meša Selimović". NIN-ova nagrada je jedina nagrada u Srbiji koja značajno proširuje čitalačku publiku. Ipak, nema te nagrade koja na duži rok može uspostaviti nekog pisca ukoliko nije vlasnik autentičnog književnog sveta. 

* GLAS: O promjenama načina života, razmišljanja, ali kroz prizmu čiste ljubavi, Vi govorite i u svom novom romanu "Islednik". Prošlo je neko vrijeme od objavljivanja, pa, možete li nam reći koliko ste zadovoljni prijemom kod čitalačke publike, ali i koliko ste Vi sami zadovoljni krajnjim produktom?

VELIKIĆ: Veoma sam zadovoljan prijemom "Islednika" kod čitalačke publike. Nijedan moj roman do sada nije za samo tri meseca stekao toliko čitalaca. Nedavno je objavljeno i treće izdanje u tiražu od 2.000 primeraka, koliko su inače sva izdanja mojih romana kod "Lagune". Iskreno, slutio sam da će "Islednik" imati uspeha kod čitalaca.

* GLAS: Radite li možda na nekom novom rukopisu?

VELIKIĆ: Ne. Uvek nakon okončanog rukopisa pravim pauzu od najmanje pola godine. Ja ne štancujem romane. Nije dobro kada se restlovi prethodne knjige umešaju u novi rukopis. Za mene je svaki novi roman pokušaj da proširim vlastitu književnu teritoriju. Ne nalazim uživanje u pukoj proizvodnji, u opisivanju onoga što bi trebalo stvoriti.

Petar Kočić

- Svaki pisac priželjkuje da stvori prepoznatljiv literarni svet za koji ne važe pravila zemaljskih katastara, svet u kojem je upisano iskustvo čitave jedne egzistencije. To je ono čemu se u potaji pisac nada. Kočić je u tome uspeo. Više od toga nema - zapisao je Dragan Velikić u govoru povodom dodjele nagrade "Kočićevo pero".

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.