Dimitrije Vojnov, scenarista i glumac za “Glas Srpske”: Trudim se da pravim fikciju koja će da govori istinu

Ja vodim onlajn dnevnik filmova i ne bavim se kritikom, ali ispadam maltene kao prilježniji od onih koji se njome bave. Kritika je neophodna kako bi pokazala kako je naša sredina prihvatila film.

Kazao je ovo u razgovoru za “Glas Srpske” scenarista, glumac i dramaturg Dimitrije Vojnov, koji trenutno radi na drugoj sezoni serije “Državni službenik”. Tvorci serije su Vojnov i Predrag Gaga Antonijević.

- Na kraju dana mi imamo filmove koji traže verifikaciju ili na blagajnama ili na stranim festivalima, a bitni cdž oni filmovi između koji su dobri, ali su vezani za našu sredinu i nisu nužno komercijalni. Njih treba da afirmiše kritika. U tom smislu izdvojio bih Zorana Jankovića i Đorđa Bajića koji su apsolutno najistrajniji i najagilniji pregaoci u ovoj oblasti u Srbiji i kolegu Ivana Velisavljevića koji se bavi pedagogijom i poučavanjem mladih kritičara u saradnji sa koleginicom Mašom Seničić - dodao je Vojnov.

GLAS: Što se tiče druge sezone “Državnog službenika”, dokle ste u ovom trenutku stigli? I šta uopšte obožavaoci mogu da očekuju od nastavka priče, ako možete da nam otkrijete?

VOJNOV: Napisao sam scenario prošlog leta i sa radom na tekstu sam završio u oktobru mesecu. Snimanje je počelo u novembru, ali iskreno ovo je ekipa u kojoj nisam previše uključen u sam tok snimanja tako da će serija biti svakako premijera i za mene samog. U svakom slučaju, ono što znam jeste da nova priča donosi stare glavne junake, ali potpuno novi slučaj i potpuno novu pretnju za Srbiju. Ovog puta suštinska tema su tajne i odnosi roditelja i dece, gresi koje preci prenose na potomke i cena koju plaćamo za njih. Sam zaplet je vezan za najaktuelniji bezbednosni izazov u savremenom svetu, a to je sajber-terorizam , uticaj na izborne procese i javno mnjenje. Želim da o toj temi obavestim našu publiku jer je to kao i međunarodni terorizam kojim smo se bavili u prvoj sezoni, jedna jasna i prisutna opasnost.

GLAS: I na čemu još radite, mimo pomenute serije?

VOJNOV: Najveći deo svojih kreativnih moći sam usmerio na seriju “Državni službenik” i protekle dve godine ona je bila glavni zadatak za mene. To je zahtevan projekat koji želim da radim najozbiljnije moguće a čini mi se da je u prvoj sezoni publika i kritika prepoznala da je scenario bio jedna od jačih strana serije. Da bi se taj nivo postigao potrebno je jako puno rada, ne samo u pogledu osmišljavanja dramaturgije već i u pogledu istraživanja. Druga sezona je bila naročito izazovna. Naša populacija je u proseku vrlo stara, a tema je vezana za savremene tehnologije i želeo sam da napravim seriju koja će približiti te ideje našoj publici. To podrazumeva potragu za raznim materijalima i informacijama.

GLAS: Služi li nam fikcija da na svoj način prenese sve prijetnje i upozorenja stvarnosti? I koliko uspijeva u tome?

VOJNOV: Apsolutno. Ja se trudim da pravim fikciju koja će govoriti istinu. Stvari na ekranu ne moraju biti istorijski verodostojne ako u sebi nose snažno duhovno značenje. Trudim se da u seriji “Državni službenik” ostavim što više mogu istine o nama i trenutku u kome živimo. Zato ima toliko ljudi koji mi se javljaju da mi kažu kako je repriziraju ili kako su recimo u stvarnosti prepoznali nešto što su videli u toj seriji. To je nešto što je mislim uspelo da pomogne toj seriji da prevaziđe svoj formalni žanr i postane serija koja ima svoje mesto u životu naroda.

GLAS: Kakav komentar imate na nove “Ratove zvijezda: Uspon Skajvokera” Šta je dobro, šta nije dobro? Zašto je publika uvijek nezadovoljna i li je to opravdano?

VOJNOV: Iskreno, nisam gledao nove “Ratove zvezda”, gledao sam te filmove kad sam bio mali, ali mi posle nisu ostavili neki značajniji trag pa nisam nastavio dalje. Sad se kanim da pogledam neke filmove iz ovog serijala koje su radili reditelji koje cenim, ali nisam siguran da bih mogao da ih razumem jer su nekako svi oni uklopljeni u taj univerzum i čini mi se da se jedan bez drugog baš i ne razume. To je baš ono na šta je ukazivao Skorseze u nedavnoj polemici oko strip-ekranizacija.

GLAS: Da li je možda sve otišlo predaleko što se pomenutog svijeta tiče, a i relativno sličnih franšiza?

VOJNOV: Apsolutno. Ponekad me je strah kada odem u bioskop i pogledam neki film koji je dobar i rado se gleda jer osetim strah da bi iz toga svega mogao da se razvije nekakav serijal, i da se sve razvodni. Međutim, filmovi su postali preskupi i ako imamo u vidu da kroz celu istoriju kinematografije mi imamo autore i glumce koji imaju tendenciju da snimaju slične filmove - savremeni Holivud je to doveo do paroksizma. Sada svi naprosto snimaju stalno isti film i nema prostora za grešku. Međutim, ljudi žele sveže, originalne ideje i kad je Holivud spreman da rizikuje ume da bude nagrađen. Ipak, prevelike su pare u igri pa su i mogućnosti studija da rizikuju limitirane. Time su filmovi postali maltene kao televizijske serije i gotovo da se neki serijali ne mogu gledati ako niste gledali prethodne nastavke. Što je još neverovatnije, ima i nastavaka koji deluju kao spona između dva filma, priče bez početka i bez kraja, filmovi svedeni na nivo najave za neki drugi film. Ipak, tu formalnu dekadenciju ne treba mešati sa krizom kreacije. Kreativni potencijal koji postoji danas u Holivudu je maltene bez presedana, jako je mnogo talentovanih ljudi, ali je njihov dar upregnut u pogrešnom smeru.

GLAS: Kako gledate na konstantno vraćanje filmova u vidu rimejka i ributa? Odnosno, zašto postoji konstantna potreba za reciklažom starih ostvarenja? Urušava li to neke prave vrijednosti?

VOJNOV: “Lice sa ožiljkom” Brajana de Palme je jedan od najčuvenijih gangsterskih filmova i temelj popularne kulture našeg doba, a zapravo je reč o rimejku filma Hauarda Hoksa, sa kojim nema praktično nikakve veze. Dakle, rimejkovi i ributovi pate kao i sam film od tog odnosa da je ono što je starije po pravilu bolje, odnosno automatski se knjiga po kojoj se snima film smatra vrednijom od filma koji po njoj nastaje, pa samim tim se i rimejk smatra vrednijim od originala. To ne mora nužno biti tako, ali uglavnom jeste. Razlog za tolike rimejkove je isti kao i sa ovim nastavcima. Studijima je sigurnije da snime isti nego sličan film, pa ako već ne mogu da naprave produžetak hajde onda bar nek preuzmu ime. U današnjem svetu, Džon Vejn bi završio snimajući serijal vesterna umesto niza odvojenih naslova, a Kegni bi snimao serijal krimića. Inače, serijali su u temelju Holivuda, studiji su tako počeli i na to su se sada vratili.

GLAS: Da li je, uz razvoj tehnologije i većih i boljih mogućnosti za stvaranje filmova, bilo nužno da kinematografija ode u smjeru sopstvene propasti, ako tako možemo da kažemo?

VOJNOV: Ne, stvar je samo u tome što je kinematografija postala globalni biznis, a da bi bila globalna mora tragati za najmanjim zajedničkim sadržaocem koji prolazi svuda u svetu, koji nikoga ne iritira i konačno mora naći ono u čemu lokalne kinematografije ne mogu da im konkurišu, a to su onda ti preskupi spektakli i serijali.

GLAS: Da li biste rekli da je Martin Skorseze bio u pravu kada je za “Marvelova” ostvarenja rekao da su zabava, odnosno da liče na zabavne parkove?

VOJNOV: Svakako, to je jasno već godinama s tim što on nije rekao da su “Marvelovi” filmovi zabava već da nisu bioskop nego atrakcije u zabavnom parku. I to je istina. No, film je počeo kao naučno dostignuće, potom je bio zabava i tek u retkim slučajevima on postaje umetnost. Uvek je tako bilo.

Serije i filmovi

GLAS: Što se ove godine, filmova i serija tiče, da li biste nešto posebno izdvojili što se kvaliteta tiče?

VOJNOV: Ova godina je bila jako uzbudljiva kad je reč o filmu i serijskom programu kod nas. Iznenađenje godine je film “Moj jutarnji smeh” Marka Đorđevića jedna unikatna i briljantna komedija koja je uspela da prikaže životnu pat poziciju u kojoj žive naši ljudi od tridesetak godina koji nikada nisu bili u poziciji da brinu o sebi a kamoli o nekom drugom. “Realna priča” Gordana Kičića se izdvojila kao jedna šarmantna, decentna građanska romantična komedija sa ozbiljnom temom u svom jezgru. “Šavovi” Miroslava Terzića su takođe interesantan film koji pravi decentnu sliku jedne teme koja se kod nas uvek senzacionalistički tretira. Kad je reč o serijama izdvojio bih seriju “Pet” Balše Đoga koja je ponudila jedan autentičan autorski pogled na Beograd i njegove žene i podzemlje, podsetivši me na film “Udovice” Stiva Mekvina. “Grupa” upečatljiva nova serija u kojoj su konačno mladi ljudi dobili priliku da snime svoj krimić i pokažu neke nove uglove gledanja, nove uglove snimanja, nove glumce. Sve u svemu, dobili smo nešto novo što je srećom bilo i dobro. Ovo je u kreativnom pogledu bila uspešna godina.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.