Dejan Aleksić, književnik, za “Glas Srpske”: Odbacivanje nasljeđa je odustajanje od sebe

Rekao je ovo za “Glas Srpske” književnik Dejan Aleksić, osvrćući se na nagradu “Vladan Desnica”, čiji je prvi laureat za roman “Petlja”. Aleksić će 6. septembra u 18 časova otvoriti “Glasov” Sajam knjige u SC “Borik” nakon čega će od 19 časova promovisati pomenuto djelo.

- Vreme i niz različitih okolnosti utiču na trajnost određenog dela. Verujem da će ova nagrada imati izvestan uticaj na tu trajnost - dodaje on.    

GLAS: Koliko je važno da književna djela ocjenjuju drugi pisci i da ona budu vrednovana isključivo od strane književnika?

ALEKSIĆ: Procena vrednosti književnih dela je, zapravo, proces po pravilu dugotrajan. Odluka da delo bude nagrađeno izraz je trenutka, možda i poetičkih sklonosti onih koji odluku donose, kao i niza drugih, neretko i vanknjiževnih uticaja. Obično je to posao onih koji se bave književnom kritikom, ali tu ulogu, svakako, dobro nose i sami stvaraoci. Sa ovom nagradom je tako - odlučuju pisci. Ali to ne treba pretvarati u obrazac. Zapravo, nemoguće je. Dobro je da i sami autori imaju priliku da vrednuju, ali ne sme se zanemariti značaj književno-teorijskog pogleda i analize. I sam sam mnogo puta bio u ulozi “procenitelja” sedeći u raznim žirijima. Književnu kritiku, u pravom smislu reči, ne pišem, ili to činim retko. Ali vrednovanju izvesnog književnog teksta nastupam s pozicije urednika. Izvesnu meru kompetencije daje mi i stvaralačko iskustvo. Verujem da, udružujući ta iskustva, imam kvalitetniji vidik i stajnu tačku s koje je moguće uočiti posebne aspekte nekog književnog dela.

GLAS: Priznanje Vam je uručeno na mjestu gdje je nekad postojala Narodna biblioteka Srbije. Šta je to mjesto danas i šta bi na tom mjestu moglo da nastane u ime sjećanja ?

ALEKSIĆ: U svom kratkom obraćanju na uručenju nagrade rekao sam da me to mesto, taj zjap među ciglama obraslim korovom podseća na nezaceljenu ranu. Pozledimo je svaki put kad pomislimo da smo društvo koje za 80 godina nije smislilo šta bi s tom ranom. Kulturocid učinjen prilikom šestoaprilskog nacističkog bombardovanja Beograda, u kojem je, nimalo slučajno, stradala zgrada Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu, na neki način smo nastavili sami, nejasnom koncepcijom u uspostavljanju kulture sećanja. Slikovitije rečeno, nesanirane rane često postanu gangrenozno tkivo. Ako ne učimo iz iskustva rana i ozleda, one postanu iskustvo koje se ponavlja.

GLAS: Šta sjećanje predstavlja današnjim generacijama? Kako najbolje naučiti druge važnosti dešavanja u prošlosti, ne bi li budućnost bila bolja i drugačija?

ALEKSIĆ: Nisam optimista kada razmišljam o tome. Naše vreme je doba trivijalizacija i banalnosti. Dostupnost lakih sadržaja i preterana komocija uma, koja često vodi u amneziju, učinili su život u simulakrumima veoma poželjnim. U takvim uslovima kultura sećanja može da bude prepreka na putu ka sreći. Način na koji određeno društvo razume važnost formalnog, ali i drugih oblika obrazovanja pokazuje se najbolje kroz društvene strategije, obrazovnu politiku i kroz brigu o najobrazovanijem sloju društva. Nisam siguran da smo u tome dobri. Takva nam je i briga o prošlosti. Često ćete čuti floskule poput one da je važno ne osvrtati se, već gledati napred. Da, ali mesto na kojem ste u sadašnjosti anticipirano je mestima kojima ste na dugom istorijskom putu prošli, a iz toga se nešto ipak mora zaključiti.     

GLAS: Prije romana “Petlja” stvarali ste poeziju i književnost za djecu. Šta je za Vas kao autora predstavljao taj prelaz i koliko je uopšte nastajala “Petlja”?

ALEKSIĆ: Moje dominantno stvaralačko uporište je poezija. Iz nje su proizašli književnost za decu, dramski tekstovi, pa i pomenuti roman. Promenu žanrovskog registra ne vidim kao prelaz ili raskidanje s nečim ranijim. Reč je samo o tome da je ono što sam hteo da izrazim zahtevalo umetnički medij kakav je roman. “Petlja” je nastajala dugo, ako govorimo o formiranju stanja iz kog sam počeo da je pišem, a sam proces pisanja nije trajao duže od dva meseca.  

GLAS: U jednom razgovoru naveli ste da je ideja za roman nastala iz sopstvenog bolnog iskustva, nasljeđa traumatičnog formiranja mladog čovjeka u izvrnutom društvu. Šta je to iskustvo kada biva pretočeno u riječi u knjizi i likove i tako podijeljeno sa drugima?

ALEKSIĆ: Rad na romanu je bio neka vrsta svođenja računa sa sopstvenim nezadovoljstvima, opsenama, neutemeljenim uverenjima, traumama, naivnostima... Zanimljivo mi je kad čujem od pojedinih čitalaca da im je roman doneo iskustvo katarze. Da bismo se oslobodili unutrašnje teskobe, potrebno je i suočenje s uzrocima takvog stanja. Književnost ima moć da pomiriteljski posreduje u sukobima čoveka sa samim sobom. A to je najvažniji preduslov da čovek pronađe mir u sebi i van sebe.

GLAS: Da li nasljeđe (svaka vrsta nasljeđa) može da predstavlja teret?

ALEKSIĆ: Nasleđe, kako sama reč kaže, jeste sve ono što nas obeležava, čini, određuje. U tom smislu, odbacivanje nasleđa, bilo ono dobro ili rđavo, znači odustajanje od sebe, dakle - to je uvod u svojevrsnu dezorijentaciju. Paradoks kod nasleđa je to što odbacivanjem ili negiranjem nekog njegovog dela, recimo lošeg, onog kojeg bismo se postideli, mi se zapravo ne lišavamo tereta, već ga uvećavamo i rekreiramo. Kada je reč o nasleđu na koje smo ponosni, ono zna biti teret jer zadaje norme, obavezujuće je i traži od nas da ga budemo dostojni. Mi tu ulogu dostojnih često igramo samo na površini, ne uspevajući da postignemo dubinsku prožetost vrednostima na koje se pozivamo. 

GLAS: Početkom avgusta uručena Vam je i nagrada “Šušnjar” za zbirku pjesama “Uradi sam”. Kako posmatrate značaj takvog priznanje, a i održavanja samih književnih susreta “Šušnjar”? Imamo li dovoljno  takvih i sličnih književnih manifestacija?

ALEKSIĆ: To je, svakako, vredno književno priznanje kojim sam istinski počastvovan. Sama manifestacija je opominjanje na stradalništvo, ali i na uverenje da je razvijanje kulturne samosvesti, što je jedan od načina da učvrstimo smisao, da povežemo nasleđe sa sopstvenim nastojanjima u vremenu koje dolazi. Književnih festivala i smotri ima iako mi se ponekad čini da je kulturna razmena u ovom našem istojezičnom prostoru nedovoljna ili nejasno profilisana.

GLAS: Za nekoliko dana, književnom besjedom u Banjaluci otvorićete Sajam knjige u organizaciji “Glas Srpske”. Književnici u svojim besjedama često naprave osvrt na značaj književnosti u ovom vremenu i na borbe kroz koje prolazi. Šta je književnost sada?

ALEKSIĆ: Sajmovi knjiga su prava mesta i najbolje adrese da se o tome govori i polemiše. Čini se da književnost posvuda gubi društveni značaj i uticaj na pitanja u vezi sa socijalnim, političkim pa i humanističkim kretanjima. Ponekad se se stvara slika da je visoka književnost povlašćena oblast uskih čitalačkih krugova i misleće manjine. U veku zabave i jednostavnih konzumerskih sadržaja, knjiga deluje kao mitski artefakt potreban samo retkima. Naravno, to nije tako. Knjiga i književnost će iznenađujuće brzo izaći iz senke nametnute diktatom novih medija. To se mora desiti jer upadamo u civilizacijsko-kulturološku krizu koju dobro osećamo kao pogubni potop. U metaforičkom smislu, knjiga je Arka.  

GLAS: Šta sadašnjost čini književnosti i umjetnosti koja sada nastaje?

ALEKSIĆ: U prvom redu - komercijalizuje ih. Mi smo svedoci terora tržišta. Tržište, Olimp profita, transakcija i finansija, magičnim dodirom sve pretvara u robu. Ali, ako sve može da se kupi, ništa nema vrednost. Ako ne ostavimo ništa čija vrednost ne može biti izražena novcem, uzalud smo gradili civilizaciju hiljadama godina. Naravno, književnost i umetnost kao dragocenost duha koji se opire etaloniranju uvek će postojati i kad to kažem ne govorim samo u želji da se tešim.     

GLAS: Kako posmatrate izdavačku djelatnost i književnu produkciju u Srbiji i regionu? Da li je neka vrsta hiperprodukcije dobra ili loša i kako naći mjeru u svemu tome?

ALEKSIĆ: Danas je objaviti knjigu jednostavan i jeftin posao. Ta dostupnost je često na štetu knjige i dobre književnosti. Hiperprodukcija u umetnosti nikada nije od koristi samoj umetnosti. Imate, recimo, jedne godine nacionalnu produkciju od 100 objavljenih pesničkih knjiga, od kojih su 10 odlične. Ako sledeće objavite 500 knjiga, opet ćete na godišnjem nivou imati desetak odličnih. U sportu je drugačije, broj novootkrivenih talenata raste broju upisane dece u sportske klubove. Ono što bi sa stanovišta književnih prilika bilo odlično jeste povećanje broja kvalitetnih čitalaca. Od toga književnost i društvo imaju nesumnjivu, zagarantovanu korist.

Stvaranje

GLAS: Pripremate li nešto novo?

ALEKSIĆ: Kao što znate, ostvarujem se na nekoliko književnih polja. Pored poezije i proze, tu je i književnost za decu, oblast u kojoj sam najviše napisao. Zahvaljujući takvoj stvaralačkoj disperziji u svakom trenutku imam nekoliko otvorenih i aktivnih rukopisa. Prelazak s jednog stvaralačkog registra na drugi čini moju spisateljsku svakodnevicu dinamičnom. Ne ide uvek sve kako zamislim. Postoje rukopisi koji se “otimaju”, kao i oni koji se od proste ideje do završne faze ostvare s fascinantnom lakoćom. Tako je, recimo, roman “Petlja”, uz ranije skice i pretpostavljene okvire, napisan za svega dva meseca, a pojedini rukopisi, kad je reč o književnosti za decu, umeju da se uobličavaju i po više godina. Na jednom takvom rukopisu romana za decu baš ovih dana radim.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.