Darko Tuševljaković, književnik za Glas Srpske: Kada umjetnost pretjera s porukom, prestane da bude umjetnost

Pisanje jeste donekle stvar talenta, ali je isto tako stvar upornog rada i discipline. To se ne sme zanemariti, inače zapadamo u mistifikacije koje nam dopuštaju da se zanosimo pričama o trenucima inspiracije. Kada bi se pisci oslanjali na trenutke nadahnuća, malo koji roman bi bio napisan.

Počeo je priču za "Glas Srpske" književnik iz Beograda Darko Tuševljaković koji je posljednjih dana i dokazao istinitost njegovih riječi, da bez upornog rada i discipline pod nadzorom talenta, nema ni uspjeha, jer su potvrde za sve to stigle u obliku Evropske nagrade za književnost za roman "Jaz" u izdanju "Arhipelaga".  Za "Jaz" kažu da je snažan društveni roman koji govori o Srbiji devedesetih godina i s početka novog vijeka, kao i o mladoj generaciji razapetoj između odlaska i opstanka u vlastitoj zemlji i o onim starijima, obuzetim nostalgijom i borbom protiv vremena koje ih prevazilazi. O značaju nagrade, romanu, ulozi umjetnosti...  govorio je Tuševljaković koji je pored "Jaza" napisao roman "Senka naše želje" i knjigu priča "Ljudske vibracije".

* GLAS: Gospodine Tuševljković, čestitke na nagradi... Sa kakvim emocijama ste primili vijest o ovom prestižnom priznanju?

TUŠEVLjAKOVIĆ: Hvala vam na čestitkama. U opisu ove nagrade stoji da je u pitanju podsticajna nagrada i ja to doživljavam dvojako: nagrada je svakako podsticajna za mene, shvatam je kao priznanje za dosadašnji rad, iako je zapravo dodeljena konkretnom delu, mom poslednjem romanu "Jaz".  Takva vrsta pohvale može samo pozitivno uticati na moj dalji rad, ali to podsticajno u opisu nagrade se odnosi i na evropske izdavače, kojima se preporučuje da obrate pažnju na knjige dobitnice, njih dvanaest, i objave ih na jezicima svojih zemalja. U tom smislu, nagrada se zalaže za ukidanje jezičkih i nacionalnih granica, i promoviše zajednički evropski književni prostor, što može biti samo dobro, kako za čitaoce, tako za pisce.

* GLAS: Smatrate li da su nagrade, u vremenu u kom živimo, na neki način jedan od najlakših puteva do čitaoca?

TUŠEVLjAKOVIĆ: Književnost, i umetnost uopšte, ne dobija dovoljno pažnje medija i veoma je teško doći do čitaoca. Zvuči paradoksalno, ali tako je. Naravno da je potrebno imati knjigu - proizvod, da se grubo izrazim - ali to često nije dovoljno. Književna produkcija je velika i lako se može desiti da vaše delo bude skrajnuto i zanemareno, kako od strane samih izdavača, koji često nisu u prilici ili ne žele da ulažu u marketing, tako i od strane medija i šire publike. U tom smislu, nagrada osvetljava pisca i njegovo delo, makar nakratko. Ne mogu reći da je to najlakši put, jer pisac ulaže vreme, trud i talenat kako bi proizveo delo, ali mogu reći da nagrade svakako utiču na percepciju pisca u javnosti.

* GLAS: O kakvom jazu ste Vi pisali? Da li je danas, među velikim brojem onih koji odrastaju gledajući rijaliti emisije preglasan jaz?

TUŠEVLjAKOVIĆ: Mislim da sve društvene pojave odgovaraju trenutku u kojem su nastale i prirodan su njegov deo. Možda ne bi toliko trebalo da se bavimo posledicama, a rijaliti emisije i društvene mreže jesu posledice, već bi trebalo tražiti uzroke. Ti uzroci se ne nalaze na televiziji, već u nama. Jazovi koje sam opisao u romanu uglavnom započinju upravo tu, u samim likovima, ogledaju se u njihovoj nemoći da se suoče sa sobom, da prevaziđu svoje nedostatke i iskreno se postave prema sebi, da bi tako osvešćeni i upotpunjeni mogli da razumeju drugoga. Kada bismo se više posvetili svom unutrašnjem životu i kada bismo se spremnije sukobljavali sa demonima koji nas vrebaju iznutra, možda ne bi bilo toliko potrebe za pomenutim rijaliti šouovima i satima provedenim na društvenim mrežama.

* GLAS: Nedostaje li nam više umova koji bi kroz umjetnost kritikovali iščašene društvene pojave i ljude koji ih podržavaju?

TUŠEVLjAKOVIĆ: Ja ne mislim da je zadatak književnosti, niti umetnosti uopšte, da se otvoreno bori protiv društvenih zala, kao ni da propagira bilo šta. Kada umetnost pretera s porukom, prestane da bude umetnost. Satiričara je uvek bilo i biće ih, i naravno da su potrebni, ali pre bih rekao da su potrebni umetnosti nego stvarnosti. Nije zadatak umetnika da osvešćuje čoveka, da ga uči i da mu propoveda. On to može da čini, ali ne mora. Umetnost bi po meni trebalo da obogaćuje život, oplemenjuje ga, ponudi čitaocu nešto više od svakodnevice. Lično volim kada pisac sažvaće stvarnost i vrati je nazad izmenjenu, ne nužno bolju ili goru, uopšte ne razmišljam u tim kategorijama, već drugačiju. Volim kad me književnost iznenadi.

* GLAS: Vi volite da Vas književnost iznenadi, a hoćete li Vi iznenaditi svoje čitaoce nekim novim romanom?

TUŠEVLjAKOVIĆ: Da, mada ide malo sporije nego što bih želeo. Poslednjih par meseci sam se bavio pričama koje će ući u novu zbirku, za koju se nadam da će se pojaviti do jeseni, ali sada se taj posao bliži kraju i radujem se povratku na roman. Svrbe me prsti da nastavim da kucam.

* GLAS: Jeste li pročitali roman prošlogodišnje dobitnice Evropske nagrade za književnost, Tanje Stupar Trifunović iz Banjaluke? Možemo li očekivati Vašu promociju u Banjaluci?

TUŠEVLjAKOVIĆ: Nisam još pročitao, ali ne znači da neću. Mnogo je knjiga koje čekaju da ih uzmem u ruke, uvek je muka sustići samog sebe u čitalačkim ambicijama. Što se tiče promocije u Banjaluci, voleo bih da se to desi, naravno. Za sada ništa nije dogovarano, nisam dobio nikakav poziv, ali bih rado došao.

Kultura omeđena granicama

* GLAS: Postoji li na našim prostorima kulturna elita?

TUŠEVLjAKOVIĆ: Postoje određeni krugovi koji bi želeli da ponesu to ime, ali izgleda da ne ispunjavaju uslove. Zapravo nisam siguran koji bi ti uslovi bili. Ko bi trebalo da ih propiše? Sve skupa zvuči pomalo besmisleno. Da li bi pretendenti na titulu elite trebalo da određuju šta ta elita predstavlja? Dokle god kulturu omeđujemo granicama, ona neće dosegnuti do velikog broja ljudi, a meni se čini da bi to trebalo da joj bude cilj. Zašto ne bismo stremili ka tome da svi ljudi budu kulturna elita?

Pisci ne žive od pisanja

* GLAS: Kako u Vašim očima izgleda stanje u kulturi u Srbiji?

TUŠEVLjAKOVIĆ: Nisam siguran da o tome imam kompletnu sliku. Mislim da je niko nema. Mediji se kulturom ne bave mnogo, narod je opterećen osnovnim problemima, kućnim budžetom i dnevnom politikom, to je ono što nas pritiska, a takva situacija ostavlja malo prostora za bavljenje kulturom. Sve što znam jeste ono što vidim u neposrednom okruženju, a to je da niko od pisaca koje poznajem ne živi od pisanja. Neki imaju sreću da za hleb rade poslove koji su srodni, novinari su, prevodioci ili urednici, ali profesionalnih pisaca je izuzetno malo. Proizvodnja knjiga je velika, nekakvo tržište postoji, ali je pitanje koliko se zapravo čita. Pitanje je koliko je javnost iskreno zainteresovana za ono što radimo. Ljudi kao da su zaboravili da je književnost uzbudljiva.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.