Danilo Kiš trideset godina poslije
Živeći u svom vremenu i s njegovim malim i velikim zlodusima, Danilo Kiš je postao njegov nepotkupljivi svedok. Retko je koji pisac tako potanko i tako proživljeno opisao svoj vek, od logorskih iskustava nacizma i Drugog svetskog rata do logorskih iskustava različitih formi komunizma, kao drugog velikog epohalnog iskustva za koje je Kiš verovao da je posredi ispit na kome može da padne svaki pisac.
Trideset godina posle smrti Danila Kiša mi se iznova osvedočavamo koliko je on pisac za sva vremena i koliko danas, u vremenu drugačijem od Kišovog, ako ni po čemu onda svakako po statusu pisca i književnosti u sistemu društvenih žanrova, Kišove knjige govore istine koje su nam neporecivo važne za razumevanje upravo ovog trenutka.
Pročitamo li danas "Grobnicu za Borisa Davidoviča", onda je nećemo doživeti samo kao povest o staljinističkim logorima, nego i kao priču o kontroli i nadzoru, cenzuri i manipulaciji, o moćnim društvenom mehanizmima pred kojima je teško biti autonoman pojedinac i biti čovek.
Prva dela Kiš objavljuje 1962. godine. U izdanju "Kosmosa" iz Beograda, u jednom tomu, objavljeni su kratki romani "Mansarda" i "Psalam 44". "Mansarda" je najeksperimentalnije piščevo ostvarenje. U njemu se susreću brutalna stvarnost i raskošna pesnička imaginacija, potraga za zvezdom i čemer svakodnevice, Euridika i Marija Prostitutka. Ovaj roman je i neprestana poetička rasprava o tome šta jeste prava stvarnost kao tema književnosti. "Nije li pravi život, realitas, negde između tvoje mansarde i tvoje Valpurgijske noći?!", pita se jedan junak u "Mansardi". Na to pitanje odgovara cela Kišova književnost. Veoma različit od "Mansarde", ali i s važnim srodnostima, "Psalam 44" sav je posvećen prepoznatljivoj istorijskoj stvarnosti. U njemu se začinje Kišovo pripovedanje o logorima. Nastao na osnovu novinskog teksta o sudbini jedne jevrejske porodice u nacističkom logoru, ovaj roman je potresna povest o smrti u istoriji.
Potom dolaze knjige iz Kišovog "porodičnog cirkusa", trilogija o tragovima propasti jedne porodice. Mada nisu objavljivana tim redom, dela iz "porodičnog cirkusa" uistinu počinju knjigom kratkih priča "Rani jadi". U tim pripovetkama govori se o težini i mukama odrastanja i spoznavanja sveta u tim začetnim godinama. Svet se upoznaje postepeno, svako se znanje o njemu plaća bolom, a svet se neumitno ispunjava pretećim, tmastim senkama. O ovim ranim jadima detinjstva niko u srpskoj književnosti nije pisao značajnije od Kiša u "Ranim jadima" i Andrića u pripovetkama iz knjige "Deca".
Ispunjen nesvakidašnjom lirskom snagom pripovedanja, roman "Bašta, pepeo" govori o dečaku Adiju Samu, njegovom ocu jedinstvenom Eduardu Samu i o smrti čije se prisustvo neprestano oseća narušavajući žuđeni spokoj sveta.
Roman "Peščanik" u nesvakidašnjem istražnom postupku zaokružuje tematske linije ove trilogije nastajući iz autentičnog nukleusa plaćenog najskupljim ličnim iskustvom: "Pišem jednu antropološku knjigu: na osnovu jedne ljudske kosti, kao da je u pitanju kost kakvog Dinosaurusa ili Tiranonosaurusa, pokušavam da rekonstruišem izgled cele te životinje, da svaku kost stavim na svoje mesto, da kosti obložim mesom, da učinim da kroz meso počne kolati krv, da dozovem njen glas (te životinje), njen urlik, da ispitam predele kroz koje se ta životinja, Tiranosaurus ili Homo sapiens, kretala, šta je s kime govorila, gde je i s kim je spavala, šta je sanjala, kakvi su bili klimatski uslovi u vreme njenog postojanja. Ta kost je jedno pismo koje nosi datum 5. 4. 1942. godine."
Treću fazu u pripovedačkom delu Danila Kiša predstavlja njegov novelistički period. On se otvara knjigom "Grobnica za Borisa Davidoviča", a produžava "Enciklopedijom mrtvih" i posthumno objavljenom knjigom "Lauta i ožiljci". U "Grobnici za Borisa Davidoviča" pripoveda se o logorskom svetu 20. veka, o stradanju čoveka u istoriji, o ideologiji koja ljudsku jedinku pretvara u anonimnu cifru. Povodom ove knjige izbiće jedna od najvažnijih polemika u istoriji srpske književnosti. Kiš će biti optužen za plagijat, ali će njegova odbrana označiti odbranu prava na modernitet u književnosti i ulazak naše književnosti u novi poetički krug. Iz te polemike proizaći će Kišov "Čas anatomije", briljantna poetičko-polemička rasprava, najvažnija knjiga te vrste napisana na srpskom jeziku. Dokumentarno pripovedanje o smrti i stradanju u istoriji, kao i o velikim pričama koje do toga dovode Kiš nastavlja u "Enciklopediji mrtvih", samo što će u ovoj knjizi pisac za vreme svog pripovedanja uzimati i duboku prošlost.
Za "Glas Srpske" piše književni kritičar Gojko Božović
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.
