Boris Stanić, o grafičkoj noveli “Ja, pacov” za “Glas Srpske”: Strip kao bjekstvo iz letargije

Rekao je ovo za “Glas Srpske” strip umjetnik, ilustrator i slikar Boris Stanić objašnjavajući zašto su glavni likovi njegove nove grafičke novele “Ja, pacov” antropomorfni junaci pacovskih odlika, iako je zloglasnost pacova u ljudskoj kolektivnoj svijesti negativna.

- Njegova izgubljenost delom je i posledica življenja u tom nestimulativnom, depresivnom okruženju. Prizore sam ispunio sitnim detaljima u vidu grafita i nalepnica koji sugerišu kakvo je to društvo. Priroda te sredine se tek naslućuje i čini pozadinu na kojoj se odvijaju trivijalnosti života pacova - dodaje Stanić.

 GLAS: U Vašim stripovima, prije svega onim za koje pišete scenarije poput posljednjeg, miješate fikciju i dokumentaristiku, odbijajući čiste žanrovske klasifikacije u Vašem pripovijedanju?

STANIĆ: Crtanje vidim kao sredstvo da izrazim najrazličitije ideje i stanja, ispričam priče, fiktivne i one zasnovane na zbilji, istoriji, mitologiji ili ličnim ispovestima. Ponekad ta polja se preklapaju. 

GLAS: Priča je studiozna i detaljna - koliko godina rada je utkano u nju i kako je uopšte došlo do ideje za ovakav strip?

STANIĆ: Krajnje stereotipno, suočivši se s izvesnim nedaćama u životu izgubio sam malo bio tlo pod nogama, počeo sam da ignorišem probleme i da tonem u letargiju. Scenario za strip nastajao je u tom stresnom periodu života, u vidu autoironičnih, samosažaljivih dnevničkih zapisa. Pacova sam načinio još većim propalitetom nego što sam ja to bio, tako da taj strip jeste mešavina fikcije i dokumentaristike. Nisam žurio, čekao sam da mi “dođe”, da se nešto desi, da mi istina o životu sine, da bih od nje napravio scenu. Takođe, nosio sam blokče povremeno u grad i zapisivao razgovore prijatelja koje sam potom ubacivao u strip. Iako je strip nacrtan šturo, minimalistički, ipak mi je rad na njemu uzeo dosta vremena.

GLAS: Vaše scenarije u crtačkom smislu radite specifičnim stilom, koji često odstupa od klasičnog strip kadriranja približavajući se grafici i slikarstvu vizuelnom slobodom.

STANIĆ: Zanima me sekvencijalnost koju pokušavam da ostvarim slikarskim metodama. Dakle, svaka slika stoji baš na pravom mestu, u odnosu na one pre i posle nje, kako bi se kod čitaoca izazvao osećaj da je strip koji čita živ. Međutim, ja sam se odmakao od filmičnog kadriranja, i uticaj i inspiraciju za svoj rad pronašao u slikarstvu. Zbog toga se ponekad čini da su moji stripovi niz pojedinačnih slika, međutim, ako uronite u taj materijal, te slike bi trebalo da počnu da se povezuju u jednu likovno-narativnu celinu.

GLAS: Šta Vas je privuklo stripu kao umjetnosti i kako ste od konzumenta postali strip stvaralac iako ste studirali slikarstvo, koje često strip gleda kao manje vrijednog rođaka?

STANIĆ: Istina je da su pojedini profesori, valjda ne udubljujući se, otpisivali strip kao nekakvu manje vrednu umetnost što je, posebno danas - a i ne samo danas - kad je strip pregazio sve formalne granice onoga što se očekuje da strip jeste, potpuno smešno. Nisu ni uviđali apstraktnu moć stripskog izražavanja, da spojem slike i teksta stvara uverljive svetove, niti su shvatali kompleksnost pripovedačkih tehnika. Studiranje slikarstva meni je otvorilo neka polja i znanja koja bi mi, da sam se oslanjao samo na svoju znatiželju, verovatno ostala nedostupna. Tako je kod mene iz ljubavi prema stripskom i likovnom izražavanju došlo do neočekivanog i, nadam se, srećnog spoja. A strip volim, čitam i crtam praktično od rođenja.

GLAS: Pažnju šire javnosti skrenuli ste stripovima “Radosav, jutarnja magla” i “Hrastovo lišće”, duboko ličnim pričama koje su ostavile snažan utisak na kritiku i publiku. Kako s ove distance gledate na te stripove?

STANIĆ: “Radosav” je strip o životu mog dede s majčine strane i o njegovom odrastanju po domovima za ratnu siročad nakon Drugog svetskog rata. Te dve knjige, a trebalo bi da uradim i treću, nastale su u mladalačkom umetničkom zanosu, nacrtane su i ispripovedane ekspresivno i neplanski. Identifikovao sam se sa svojim stripskim junakom, Radosavom, i kroz njega, crtajući i pišući, ponovo proživeo dedine avanture. Osećao sam kao da sam tim pričama oživeo svog dedu. Ipak, od rada na stripu prošlo je više od 10 godina, a od dedine smrti 18, pa slika i o stripu i o mom dedi počinje da bledi. Zato nikako da se bacim na crtanje trećeg i poslednjeg nastavka. I sam sam se promenio u tih deset i više godina, i morao bih nekako da se vratim u raspoloženje u kom su nastala prva dva dela.

 GLAS: S druge strane, album “Atentat” rađen u saradnji sa holandskim istoričarem Gvidom van Hengelom, osim što na jedan način iskače iz Vašeg opusa tematski, zanimljiv je i po svom junaku i načinu nastanka.

STANIĆ: U “Atentatu” sam primenio sličan postupak kao u Radosavu. Pokušao sam da sagledam istorijske događaje iz ugla aktera i izbegnem politizaciju teme iako je ona po svojoj prirodi nabijena političkim i ideološkim. Ipak, mene je više zanimala egzistencijalna, emocionalna i fizička realnost bola, nasilja, ubistava, rata, tamnovanja. Moj prijatelj, istoričar Gvido van Hengel koji je u to vreme radio doktorat o “Mladoj Bosni” pomagao mi je savetima, građom, objašnjenjima, išli smo zajedno u Sarajevo, mesecima smo se dopisivali i razvijali koncepte za pojedina poglavlja, prikupljali fotografije kako bi sve bilo autentično, od odeće, preko oružja do zgrada i automobila. Nakon što je to sve bilo spremno i nekakav narativni kostur napravljen, ja sam se bacio u gotovo manično crtanje, dopisivanje, prepravljanje, ne bih li taj kostur napunio materijom. 

GLAS: Album “Anahoreta i priče iz starog Banata”, iako je inspirisan proznim djelom Milete Jakšića, ujedno je i jedna vrsta omaža Banatu i njegovim stanovnicima. Lokalni kolorit sa svom svojom ljepotom i ružnoćom prilično Vas inspiriše u stvaralaštvu.

STANIĆ: Odrastao sam uz prababu, Banaćanku. Ona je volela da pripoveda i živo se sećala situacija iz života naših predaka. Ja sam te porodične pripovesti zapisivao još kao mali, tokom nedeljnih ručkova. Slušajući je, čovek bi se osetio kao da putuje kroz vreme, i to baš u ono doba o kom je i Jakšić pisao. To je tačka spajanja Jakšićeve i moje poetike i osećanja naklonosti prema ovoj sredini, no ta naklonost podrazumeva sagledavanje i mračnih strana života u devetnaestovekovnom Banatu, od kojih su se mnoge zadržale do danas.

GLAS: Kako Vam iz unutrašnjeg autorskog ugla djeluje u kreativnom smislu domaća strip scena, koja je podijeljena na talentovane autore koji rade za strana tržišta i talentovane autore poput Vas i još nekoliko ljudi koji rade vlastite stripove?

STANIĆ: Brojni su kvalitetni autori koji stvaraju na našem eks-ju prostoru. Pobrojao bih nekoliko meni omiljenih, od kojih pokušavam nešto da naučim, bilo da su iz oblasti alternativnog i komercijalnog stripa ili nečeg između ta dva, pa neka ljudi istraže i zaključe o kakvim genijalcima se radi (iako njima ne treba reklama): Radovan Popović, Stevan Subić, Ivana Filipović, Nina Bunjevac, Ivan Marušić, Sonja Gašperov, Danilo Milošev Vostok, Aleksandar Opačić, Iztok Sitar, Stipan Tadić, Milan Jovanović, i to su samo neki.

Nezavisnost

GLAS: Koliko se insistiranjem na toj autorskoj nezavisnosti može živjeti od stripa i koliko je teže pronaći put do publike?

STANIĆ: Ne može se živeti od autorskog stripa, bar ja nisam otkrio kako, pa radim različite poslove kako bih se izdržavao. Međutim, imao sam sreću da se moji stripovi dopadaju nekolicini domaćih izdavača, zahvaljujući čemu su dospeli do publike, nekih meni nepoznatih ljudi do kojih, da sam objavljivao sam, teško da bih stigao. I to je ono što me motiviše da nastavim, komunikacija s ljudima i činjenica da se određenom broju ljudi to što radim sviđa! Meni je to čak i neverovatno.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.