Bojana Milanović, glumica, za “Glas Srpske”: Sve žene i njihove nemoći žive u Hasanaginici

Kazala je to glumica Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada Bojana Milanović, govoreći o ulozi Hasanaginice koju igra u istoimenoj predstavi Gradskog pozorišta “Semberija” iz Bijeljine, a čija je premijera zakazana za četvrtak u ovom teatru. Komad je nastao po narodnoj baladi “Hasanaginica” u dramatizaciji Ljubomira Simovića, a u režiji Dušana Tuzlančića.

 - Zanimljivo je to što se svako od njih uklapa u neki svet, prati neke principe i upravo to dovodi Hasanaginicu pred toliku tragediju. I onda i danas, u modernom svetu, to je prisutno, niko nije spašen nesreće, niko nije “prošao bolje”, želimo da ispričamo priču o posledicama sopstvenih odluka - dodala je ona.

GLAS: Koliko je za Vas izazovna uloga Hasanaginice i kako je zamišljena ova junakinja, da li odudara od one o kojoj smo čitali u narodnoj baladi?

MILANOVIĆ: Osećam veliko poštovanje i odgovornost prema ovom delu, piscu i prema ovoj ženi koju igram. Hasanaginica mi je bila izazov još od srednjoškolskih dana pa sve do prijemnog ispita, kada sam se i upisala na Akademiju umetnosti u Novom Sadu, upravo govoreći jedan od monologa Hasanaginice. Nekako sam joj zbog toga uvek bila zahvalna i zauzimala je kod mene posebno mesto. Uprava Gradskog pozorišta “Semberija” i pre svega reditelj Dušan Tuzlančić ponovo su me vratili Hasanaginici, ovaj put da je igram, što je velika čast i predivna prilika u karijeri svake glumice, beskrajno im hvala na tome. U njoj je toliko žena, osećanja, teskobe, lepote, neverice, nemoći. Naravno da može da se doživi i odigra na razne načine, ali njena tragedija je uvek jednaka.

GLAS: Hasanaginica nije mogla od stida da posjeti Hasanagu, nije mogla da se suprotstavi patrijarhalnom principu u kojem žena ne može da napusti kuću i djecu, niti da pokazuje osjećanja prema mužu. Iako to Hasanaga zna, on je surovo kažnjava. Uspijevamo li se danas suprotstaviti izvitoperenim društvenim principima, shvatamo li da nije važno ono “šta će narod reći” nego da činimo prema vlastitim osjećanjima?

MILANOVIĆ: Teško je biti iskren prema sebi, postupati prema vlastitim osećanjima, nemamo uvek taj “luksuz”. Dete sam iz provincije, gde je bilo važno “šta će narod reći”, čak su nas i roditelji iz najbolje namere tako vaspitavali. Čini mi se da mnogo ljudi živi po tom principu i trude se da poštuju sredinu. To je pitanje odluke, ja sam odlučila da to prevaziđem. Nije lako, pogotovo u našem poslu, ali kada shvatimo da je lepše i lakše samo poslušati sebe i svoje osećaje, to je neprocenjivo.

GLAS: Imamo li dovoljno predstava u kojima je žena glavni lik?

MILANOVIĆ: U poslednje vreme radila sam nekoliko predstava u kojima su glavni likovi upravo žene. Moglo bi da ih bude više.

GLAS: Kako Vam se čini saradnja sa glumcima Narodnog pozorišta Republike Srpske i Gradskog pozorišta “Semberija”?

MILANOVIĆ: Za glumce je uvek značajno da promene sredinu, da se susretnu sa drugim kolegama, ansamblom, radom, mišljenjem. Presrećna sam da je tako, da imam tu mogućnost, jer koliko smo različiti, toliko smo svi na sceni isti u jednom cilju, a to je dobra predstava. Počev od reditelja, saradnika, glumaca i svih ljudi koji su iza scene i i te kako rade na predstavi, saradnja je zaista odlična.

Novi projekti

GLAS: Jesu li u planu novi projekti? Hoće li Vas publika moći gledati u nekim novim predstavama ili filmovima?

MILANOVIĆ: Ovog meseca sam završila snimanje jednog filma i serije, premijere se očekuju sledeće godine. Svakako igram predstave u svom matičnom pozorištu SNP-u, “Ko je ubio Dženis Džopin?”, “Kod večite slavine”, “Golmanov strah od penala”, “Midlseks”, “Mefisto”, “Deobe”. Duodramu “Gidionov čvor” GP Bečej i duodramu “Sladoled” Pozorište mladih Novi Sad.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.