Aleksa Gajić, multimedijalni umjetnik, za “Glas Srpske”: Sloboda mi je važnija od zarade

Primećujem i da masa mojih kolega posustaje s aktuelnostima. Nalaze udobnost i sigurnost u angažmanima i gube interesovanje za ispitivanje novih mogućnosti. Autori se više vraćaju klasici. Više nas usrećuje kad otkrijemo starog majstora, nego nekog novog nafuranog Korejca koji kida kako radi.

Rekao je ovo za “Glas Srpske” multimedijalni umjetnik, strip autor, animator i ilustrator Aleksa Gajić, objašnjavajući gdje se danas strip i ilustracija nalaze kao umjetnost, kako kod nas, tako i svijetu.

- A strip, pa tu je. Neće on nigde, samo malo menja formu i estetiku - kaže ovaj umjetnik sa mjestom boravka u Zemunu, ali s poljem rada i interesovanja koja ga vode širom planete.

GLAS: Nakon lijevih, desnih, gornjih i donjih stripova, premotavajućih stripova, te kratkih stripova za municiju (“Kolekcija”), od Vas smo dobili i kriptostripove - NFT projekat rađen sa programerom Tomom Vukasovićem. Gdje planirate stati s nesvakidašnjim vizijama i da li ćete ikad više raditi klasični strip album?

GAJIĆ: Dugo sam razmišljao kuda idem i šta radim? Umnogome su me ohrabrili autori iz alternativnog stripa i poznanici koji se bave slikarstvom i grafikom. Njihov život je skromniji od života naših autora na francuskom tržištu. Ipak, primetio sam i da oni imaju nešto što mi stripadžije nemamo. Rešio sam da se pozicioniram na nekoj sredini. Zarad manje zarade, pružiti sebi više slobode. Odrekao sam se mase stvari. Kad pritisnu rokovi, čovek nema ni vremena da troši novac. To je suština moje ekonomske konstrukcije. A šta nas čeka u budućnosti, ne znam. Puštam da prvo veliki Bob pošalje neki znak, pa se onda nekako i ja tu pozicioniram. A do tada, crtaću svoje dosetke i tričarije.    

GLAS: Koliko je, iz Vašeg iskustva sveprisutna digitalizacija otežala ili olakšala život stripa kao umjetničke forme?

GAJIĆ: Meni je olakšala. Ne vidim da je nekom otežala. Iako nisam neki fan digitale, radije šaljem radove i-mejlom, nego poštom. Na sinteke, aj-padove, “Wacome” sam uvek gledao kao na nastavak četkica, bojica i flomastera. Magija se dešava u glavi, sve ostalo je samo produžetak ruke.

GLAS: Protekle godine objavljeno je više od 700 strip izdanja na srpskom jeziku, ali najveći dio toga su strana imena, dok je domaćih albuma sve manje, a domaćih crtača sve više u inostranstvu? Da li ste optimista ili pesimista kad je u pitanju domaća strip scena?

GAJIĆ: Neko vreme, sa nekolicinom ostalih, pokušavam da se izborim za strip konkurs, identičan onom kakav imaju filmadžije i Ministarstvo kulture. Mi smo mala i siromašna zemlja. Mogućnost vraćanja para iz prodaje koja bi se ulagala u sledeći projekat je nikakva. Ako nema pomoći države, nema domaće scene. To je jedini način - da se angažuju domaći pisci i crtači da prave albume sa domaćim tematikama. Ako bi se to desilo, bio bih jedan od prvih koji bi konkurisao. 

GLAS: Osim eksperimenata sa novim tehnologijama, radite mnogo u kratkoj formi, kroz ilustracije, kako knjiga, filmova, animirane projekte, tako i drugih radova. Koliko se lakše ili teže prilagoditi viziji drugih umjetnika i gdje u tim radovima prestaje inspiracija, a počinje djelo Gajića?

GAJIĆ: Nema pravila. Negde se sklopi savršeno, negde škripi, škljoca, šlajfuje. Trudim se da budem tolerantan, da radom i savetima nagnem na svoju stranu. Ali iz svake okolnosti izvuče se neka pouka. Treba znati i šta nećeš, a ne samo šta hoćeš. Rezultat je važan, a da li je do njega došlo lako ili teško, to niko ne zna, a i ja prilično brzo zaboravim.

GLAS: Album “Tehnotajz”, koji je krenuo kao diplomski rad na fakultetu, napunio je prošle godine dvije decenije, animirani film “Tehnotajz: Edit i ja” slavi 13 godina, a njegov nastavak, nažalost, još čekamo. Sa ove distance, kako gledate na te projekte iza kojih je stajalo mnogo ljubavi, truda, ulaganja i teških odluka?

GAJIĆ: Drago mi je što se sve to desilo kako se desilo, kao što mi je i žao što je nastavak umro na porođaju, ali to je tako. Pokušao sam sve što sam mogao, srce mi je na mestu. Kad je došlo do grube igre, poklonio sam se i otišao. Film je za opake igrače, a ja samo lepo crtam. Recimo, da na ceo taj period gledam kao na daleko vreme kad sam imao bend. Samo što nismo svirali, nego smo crtali. Svašta je tu bilo, i svašta se dešavalo, imali smo nekoliko svirki, a onda smo se razbucali zbog, jelte, zlog producenta. Sad, eto, s vremena na vreme čujem da su to zapravo bile supersvirke, a napravili smo i jedan kultni album. Jako mi je drago kad naletim na nekog iz studija, i kad mi kažu - “Eeee Gajiću… to su bila vremena.” I zaista, desila se tada neka energija, neka mladost, ludost.

GLAS: Koliko bi umjetnički rad ili život bio lakši da niste napustili siguran i dobro plaćen rad u francuskoj strip industriji, pa da, recimo, sada publika čeka 20. nastavak “Biča Božijeg”, već ste se okrenuli  samostalnim projektima ili, kako ste jednom prilikom definisali, “ličnim izazovima”, koje posebno na našem tržištu nije lako realizovati?

GAJIĆ: Da sam nastavio da radim na “Biču Božijem”, sigurno to ne bi bio umetnički život. Fizikalije je bilo sve više, a tripovanja sve manje. Još se zanosim idejom da ću jednog dana biti veliki umetnik, a da bi do toga došlo, neke veze su morale biti presečene. Sa ekonomske strane, odsekao sam sebi granu, i pucao u nogu, ali ne žalim. Noga je zarasla, malo ćopam, ali iza sledećeg brda možda čeka ona prava stvar.

Kratka forma

GLAS: Koliko uz profesionalne obaveze stižete da čitate ili gledate i šta Vas od toga pokreće u kreativnom smislu?

GAJIĆ: Dobio sam navike koje su tipične u današnje vreme. Gledam i čitam kratke forme. Kad već internet pruža mogućnost da u dva sata spakuješ 34 fascinacije, zašto to ne bih uradio. Čupkam pomalo od svega, film, muzika, vajarstvo, konceptuala, strip, nauka, socijalne mreže, priroda, istorija, teorije zavere… Što bi rekao Molder - Ne možeš da veruješ, u šta sve verujem. Da l' me to pokreće u kreativnom smislu, pa sigurno da da. Nema autputa bez inputa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.