Agota Vitkai Kučera, sopran i profesor, za “Glas Srpske”: Umjetnost oplemenjuje ljudsku dušu

 Pogotovo ako si osoba koja se ne drži onog što vidi, što je opipljivo, već ideš prema emocijama, instinktu i kreacijama. Moja majka Vera bila je operska primadona, moja baka Ilona pijanistkinja, moj deda Đula Vitkai, bio je kompozitor, orguljaš, osnivač horova i etnomuzikolog, tako da sam odrastala okružena muzikom i ljubavlju prema muzici, jer je pozorište bilo moja druga kuća, zabavište, obdanište i škola.

Rekla je ovo “Glas Srpske” Agata Vitkai Kučera, slavni novosadski sopran, doktor nauka i doktor umjetnosti, te redovni profesor na Akademiji umetnosti, objašnjavajući kako je odrastanje u jednoj od najpoznatijih muzičkih porodica Novog Sada odredilo njen životni put prema operi. Ova umjetnica i pedagog kaže da je ljubav prema umjetnosti samo početak jednog dugog puta koji traži veliki rad i odricanje.

- Sa nekoliko drugara, dece maminih kolega, koji su odrasli sa mnom u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu i koji su kao i ja bili inficirani ljubavlju prema umetnosti, ušla sam u taj čarobni svet pozorišta, baleta i opere. Obožavala sam balet, čak sam se jedno vreme i bavila njime, bilo mi je fascinantno šta sve može da izvede ljudsko telo. Već u predškolskom uzrastu sam primetila koliko je moja mašta razvijenija u odnosu na ostalu decu i to zahvaljujući pozorištu. Kako su godine prolazile od klasike sam se otvarala prema drugim vidovima umetnosti poput opereta, džeza, filmske muzike i mjuzikla. Opera je deo mene i zauzima najveći deo u odrastanju, ali sklonost prema ostalim muzičkim žanrovima nije bila zanemarljiva - kaže ona.

GLAS: Vi ste vrsni poznavalac i izvođač mađarskih i starogradskih pjesama. Koliko je taj oslonac na tradiciju važan za pravilno školovanje muzičara i da li treba da pravimo razliku između muzičkih žanrova?

VITKAI KUČERA: Sledeće godine biće skoro 30 godina kako se bavim pedagoškim radom. Važno je, ako ne i ključno, da se svaki pevač isproba u drugim žanrovima. Moja majka, koja je bila vrstan pedagog govorila je studentima da je važno isprobati se u svim stilovima, neki će vam ležati bolje, neki slabije, ali bez eksperimenta ne može otići u umetničku širinu. Kod mene se ta ljubav prema izvođenju mađarskih pesama, romansi, čardaša, pa i starogradskih pesama razvila kasno. Kao mlad umetnik bila sam vezana za klasičnu muziku, ali nakon studentskih dana počela sam shvatati koliko je važno za pevača da sposobnosti oproba u drugim vokalnim stilovima poput mađarskih romansi ili starogradske muzike.  Jasno je da je i nacionalna pripadnost imala ulogu, u smislu održavanja tradicije kojoj pripadam,  ali ključno je to što sam shvatila da izvođenje ove vrste muzike traži izuzetne vokalne tehnike kao i klasika, naravno ako to želite izvesti na pravi način kao vokalni solista.

GLAS: Nastupali ste širom svijeta od Pariza do Moskve, mogli ste i birati neku svjetsku destinaciju za karijeru, ali ipak izbrali ste da ostanete u Novom Sadu, gradu u kojem je sve počelo za Vas.

VITKAI KUČERA: Nastupala sam širom sveta, od Mađarske preko Francuske do Rusije i mnogih drugih zemalja. Lepo je otići u svet, ali znate, kao što kod nas lepo kažu “Svuda pođi, kući dođi”. Moji roditelji žive u Novom Sadu, odrasla sam ovde, školovala se, doktorirala sam oba puta ovde, jedan moj naučni rad je vezan za moj rodni grad, za fonijatriju, rehabilitaciju glasa, dok se drugi bavi karijerom kompozitora mjuzikla Abrahama Pala. Hoću reći, ukratko, da je meni izuzetno stalo da dam svoj doprinos kulturnoj, umetničkoj i naučnoj sceni Novog Sada i ovog prostora, da svoje znanje i iskustvo prenesem budućim naraštajima. Ova činjenica, bez mrvice patetike, daleko mi je važnija od drugih izazova u profesionalnom smislu.

GLAS: Osim pjevačke karijere, godinama radite i kao pedagog, koliko generalno obraćamo pažnju na rad sa mladim ljudima i koliko gajimo svijest o važnosti kulture za budućnost našeg društva?

VITKAI KUČERA: Napomenula sam već da je iza mene skoro 30 godina pedagoškog rada, od čega 24 godine na Akademiji umetnosti. Prošla sam sve faze u tom radu od rada u srednjoj školi i predavanja kamerne muzike i solo pevanja preko rada na Dramsko odseku Akademije umetnosti, gde sam se upoznala sa filmskom muzikom i mjuziklom, šansonama i kanconama do širenja svoje delatnosti radeći sa glumcima. Koliko oni uče od mene, toliko i ja učim od njih, jedan reciprocitet u učenju. Živim za rad sa tim mladim ljudima, jasno je da se generacije menjaju i način njihovog rada. Umetnost jeste divna profesija, ali i zanat koji zahteva veliko odricanje, za koji neki nisu spremni na početku, ali kasnije shvate da umetnost traži veliku predanost. Dramski tekst i muzika se prožimaju, za obe je važan ritam, te se puno muzičkih izraza implementira u dramski teatar. Pokušavam da ih osvestim da sve to povežu i primene. Sa njima prolazim širok repertoar. Svaka generacija studenata donosi neki svoj pečat, bez obzira na to što je neko ubrzano vreme. Na neki način, uz njih ostajem večito mlada i osvežena.

GLAS: Koliko je važno za umetnika da svoju umetnost prenosi publici, da ne dozvoli da ona bude svrha sama sebi?

VITKAI KUČERA: Davno je veliki Platon rekao: “Kakva je muzika u državi, takva će biti i država”. Muzika oplemenjuje i angažuje obe polovine mozga. Smatram da je veoma važno da ljudi prepoznaju vid umetnosti, da li koncert ili pozorišnu predstavu posle koje će se osećati bolje i koja će pomeriti njihovu psihu u smislu da se lepše osećaju. To je ono što oplemenjuje dušu. Odličan primer je činjenica da jako puno lekara svira neki instrument, verovatno tu pronalaze način za održavanje životnog balansa, a u odnosu na rad sa bolesnima.

GLAS: Sa Đorđem Balaševićem ste snimili numeru “Tvoj neko”, a potom ste  i gostovali na njegovim koncertima. Kakve uspomene čuvate na tu saradnju i koliko smo uopšte svjesni kakav je gubitak domaća muzika doživjela Balaševićevom preranom smrću?

VITKAI KUČERA: Saradnja sa Balaševićem bila je prelepa, jedno divno iskustvo i to u periodu kad sam se priupitala da li sam na dobrom putu. On je muzičar koji je oduvek znao izabrati saradnike, imao je divne muzičare oko sebe koji su znali šta on želi od svake pesme. Snimili smo pesmu “Tvoj neko”, a posle, kako smo putovali, divne ljude sam upoznala. Divno je videti sa kojom lakoćom i životnom jednostavnošću jedan vrhunski umetnik vlada scenom. On je bio neverovatan čovek i pesnik i prvi put kada sam nastupala sa njim na sceni nisam mogla da verujem da on to sve govori iz glave, da nema napisan tekst ili spisak priča koje će podeliti između pesama. Očarao me tolikom koncentracijom, talentom i harizmom na sceni. Izgubili smo velikog umetnika, osobu koja je plenila ljude gde god bi otišao i nije slučajno što publika svih generacija sluša njegove pesme i što one žive i sada nakon njegovog preranog odlaska. Balašević, u stvari nije otišao, samo se preselio na drugo mesto, a njegove pesme i dalje žive među nama.

Banjaluka

GLAS: U Banjaluci ćete nastupiti večeras u Banskom dvoru, a dolazite zanimljivim povodom, koji nije samo muzički već i književni i prijateljski događaj?

VITKAI KUČERA: Presrećna sam što imam priliku da nastupim u Banjaluci sa pijanistkinjom Ninom Martinović, mojom divnom saradnicom. Moje zadovoljstvo je još veće što je naš nastup dio poetske večeri Beise Romanić, moje prijateljice i osobe koja je ostavila ogroman trag u domaćoj kulturnoj sceni, posebno u kulturnom životu Novog Sada. Ona je divna pesnikinja i književnica, a čitajući njenu poeziju, nisam mogla ostati ravnodušna prema divnim stihovima koje je pisala. Poziv da učestvujem u poetskoj večeri u njenom rodnom gradu je ogromna čast i zadovoljstvo.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.