Vesna Goldsvorti, književnica, za “Glas Srpske”: Najbolji politički romani su ljubavni romani

Za zbirku “Solunski anđeo” nagradu “Ričard Krošou” (po engleskom metafizičkom pesniku iz sedamnaestog veka), za roman “Gvozdena zavesa” nagradu “Momo Kapor”.

Ovako je razgovor za “Glas Srpske” započela književnica Vesna Goldsvorti, dobitnica nagrade “Momo Kapor” za roman “Gvozdena zavesa”

- Za ovu prvu mnogo je značajnije što je bila “Tajmsova” knjiga godine. Slično tome, moje knjige koje su bile serijalizovane na Bi-Bi-Siju - memoar “Černobiljske jagode” i roman “Gorski” imale su od toga veću korist u smislu prodaje nego da su nagrađivane. “Momo Kapor” je prvo i jedino što sam dobila u otadžbini, pa mi to znači - rekla je ona.

GLAS: Vi ste prva književnica koja je dobila nagradu  “Momo Kapor”. Kako posmatrate položaj žena u književnosti, u Srbiji i u ostatku svijeta? Kakve promjene tu treba da se naprave?

GOLDSVORTI: U Velikoj Britaniji, od 19. veka naovamo, najveći romanopisci su žene  (sestre Bronte, Džordž Eliot, Virdžinija Vulf) a oko osamdeset odsto čitalaca romana čine žene. Kada se pogledaju književne nagrade i kritika, slika je do skora bila drugačija - većinu kritičara i žirija činili su muškarci, a to je uticalo i na izbor naslova. Slično je bilo i sa studijama književnosti: devedeset odsto studenata žene, devedeset odsto redovnih profesora muškarci. To se menja, pa se postavlja pitanje i da li su potrebne posebne nagrade za žensko pismo. Imam utisak da se i u Srbiji stvari kreću u istom pravcu. Ne radi se o pravljenu promena već o prepoznavanju činjenica. U Velikoj Britaniji žene bez problema kupuju i muške i ženske autore, a muškarci se teže odlučuju da kupe roman koji je pisala žena.

GLAS: “Gvozdena zavesa” je ljudska drama koja preispituje mitove koje sebi prepričavamo. Kakvi su to mitovi?

GOLDSVORTI: Radi se prvo o grčkim mitovima o sudbini i časti koje ispituje Euripid u “Medeji”- moja priča o Mileni i Džejsonu inspirisana je tom tragedijom varvarske princeze koja sa istoka, preko Crnog mora, odlazi na zapad u Grčku, zbog ljubavi prema Jasonu koji je zatim okrutno izdaje. Njegovo i njeno osećanje časti, pa i značenja preljube su oprečni. Radi se i o savremenim mitovima o istoku i zapadu - stereotipima istoka kao mesta tiranije i zapada kao mesta blagostanja i apsolutne slobode.  Dalje o sukobu ličnog i kolektivnog i o načinu na koji se individualne i nacionalne slobode i prava vide na istoku i zapadu.

GLAS: Priča o politici, slobodi, bogatstvu, ljubavi na suprotstavljenim stranama, sve to je stalo u roman. Kako danas pisati o ljubavi, i da li ona može da spasi svijet?

GOLDSVORTI: Ljubav bi možda mogla da spasi svet, ali u smislu koji to podrazumeva agape, a ne eros. U mom romanu radi se o erosu, o zaljubljivanju, o strasti - o dvoje ljudi sa suprotnih strana. Podnaslov “ljubavna priča” je ironičan. Za mene pitanje nije bilo kako pisati o ljubavi, već kako pisati o politici, o sukobljenim pogledima na svet, a da to ne bude apstraktna jednostrana priča. Najbolji politički romani su ljubavni romani. Moj omiljeni primer je “Doktor Živago”. U odnosu dvoje ljudi prelamaju se sve velike svetske teme.

GLAS: Priča Vašeg romana je trenutno prilično aktuelna. Nije li malo zastrašujuće kada pisac u djelu sasvim slučajno ispolji nekakve predviđačke sposobnosti (da to tako nazovemo)?

GOLDSVORTI: Nisam mogla da predvidim u detalj ovo što se sad u Ukrajini dešava, ali taj sukob traje već godinama. Htela sam da kažem da je ovo tek poslednji čin, ali mi i to izgleda sve manje verovatno, a ne volim da izigravam Kasandru. “Gvozdena zavesa” nije roman o Rusiji i Ukrajini već o podelama Evrope. U tom smislu mi je milo što su engleske kritike izašle početkom februara i što je “Tajms” proglasio roman za knjigu godine, a da pri­ tome niko nije morao da pominje ni Putina ni Zelenskog. Ono što je neobično je da je naslov “Gvozdena zavesa” termin koji se činio zastarelim, a onda se vratio na naslovne stranice, jer se nova gvozdena zavesa ipak spušta.

GLAS: Junaci u Vašim djelima su ljudi iz Istočne Evrope koji žive u Engleskoj. Šta biste rekli da ih povezuje?

GOLDSVORTI: U trilogiji romana o Londonu opisala sam o tri generacije izbeglica i doseljenika, uglavnom slovenskih. U “Gospodinu Ka” radilo se o momentu neposredno posle Drugog svetskog rata koji je opisao i Crnjanski u “Romanu o Londonu”, kada su se staroj generaciji tzv. Belih Rusa pridružili talasi političke emigracije iz komunističkog bloka. “Gvozdena zavesa” opisuje osamdesete, poslednje godine hladnog rata, a “Gorski” vreme pre petnaestak godina koje se sada, ne samo sa novom gvozdenom zavesom već i sa “bregzitom” čini kao daleka prošlost. O ruskim milijarderima pisale su sve novine, London su zvali Londongrad i Moskva na Temzi, a  brojniji su bili Istočni Evropljani iz novih članica Evropske unije. U jednom trenutku je deset procenata celokupnog stanovništva Litvanije radilo na Ostrvu, šesto hiljada Poljaka, stotine hiljada Bugara, Rumuna. Povezuje ih osećanje privremenosti i nepripadanja ma koliko bogati ili siromašni bili. Emigracija zna da bude konzervativnija od matice baš zato što je teško istovremeno menjati se i sačuvati identitet.

GLAS: Da li svevremene, one ljudske teme, u književnosti i uopšte u umjetnosti imaju rok trajanja?

GOLDSVORTI: Rok trajanja imaju tapete i nameštaj, a ljudska dela i njihove posledice malo se menjaju.  Nije slučajno što Medeju ili Antigonu prerađuju pisci već vekovima: ideja preljube i izdaje, ili sukob zakona i ličnog osećanja pravde su svevremene teme. Ruski formalisti pokušali su da sistematizuju te teme. Vladimir Prop pisao je o tome kako se u bajkama ponavlja trideset i jedna funkcija radnje, a neko je onda rekao da se sve naše priče svode na dve. U jednoj čovek kreće na put, u drugoj stranac dolazi u grad. To drugo bi se moglo reći za sve moje knjige.

GLAS: Godinama živite u Engleskoj, gdje i predajete. Kolika je odgovornost predavača prema studentima i usmjeravanju mladih ljudi i budućih predavača, naučnika ili književnika?

GOLDSVORTI: Predajem na odseku za englesku književnost gde velika većina mojih studenata retko ili nikako ne čita prevedenu književnost, iako se trude da prate severnoameričku, australijsku  ili afričke književnosti na engleskom. Nigerijska je sada popularna i jaka. To je zemlja od dvesta miliona ljudi. Koliko smo “mi” na Balkanu evrocentrični, toliko moji britanski studenti imaju predrasude da sve treba čitati u originalu: naravno da je tako bolje, ali šta ako je prevod jedini način da se upoznamo sa velikanima. Za mene je stvar odgovornosti da razbijem tu predrasudu, da im dam da čitaju Kiša ili Čehova na engleskom, da otvorim nove horizonte. Vidite već da ne razmišljam o pitanju na politički način mada sam svesna da je to podtekst, a to je i zato što se mladi, i bez mene, politikom bave mnogo, posebno kada je reč o tzv. sukobima polova, ili o zaštiti čovekove okoline. Protestuju, marširaju, tvituju. To je ta generacija, ovde, i to nisu moje borbe.

GLAS: Kako posmatrate književnu produkciju tamo i recimo u Srbiji? Da li je moguće živjeti samo od pisanja?

GOLDSVORTI: Produkcija je ogromna, oko dve stotine hiljada naslova godišnje, tržište samo u Britaniji vredno je oko dve milijarde funti, ali i konkurencija je neuporedivo veća nego u Srbiji. Moj izdavač svakog dana primi više rukopisa nego što se u Srbiji objavi knjiga za godinu dana. Pre tridesetak godina prelistali bi makar i one koji stignu bez poziva, sada to više ne rade ni agenti, tako da je postalo gotovo nemoguće odškrinuti kapiju, morate prvo da steknete ime u periodici, na internetu. Prosečna zarada pisca, prema podacima Udruženja književnika u Britaniji, je oko trinaest hiljada funti godišnje. To je manje od socijale, nedovoljno za život pa pisci imaju i drugo zaposlenje. Na vrhu piramide je nekoliko desetina pisaca koji zarađuju milione, a zatim i stotine koji žive samo od pisanja.

GLAS: Kako se dešavanja u svijetu u posljednje dvije godine odražavaju na umjetnost? Kakve promjene Vi uočavate?

GOLDSVORTI: Promene koje je doneo “kovid” i izolacija osećam i lično. Dve i po godine nisam bila u Beogradu. Po prvi put sam osetila šta znači nostalgija. Kada su objavljene “Černobiljske jagode”, moja memoarska knjiga, putovala sam na čitanja u inostranstvo jednom nedeljno, nekad i dva puta. U Nemačku, gde je bila hit, znala sam da odem ujutru, a da se vratim oko ponoći, jer je za svaki veći grad bilo po dvadesetak letova dnevno iz Londona. To mi se sad čini kao naučna fantastika. Duga pauza je uništila mnoge divne institucije. Pa onda, iz svega toga, pravo u rat u Ukrajini, u krizu. London je imao raskošne donacije ruskih milijardera, čitave zgrade građene njihovim novcem. Sada su na suprotnim stranama. Taj svet nove gvozdene zavese, žestokih podela, to će biti svet moje starosti. Ne vidim na pomolu neko novo zlatno doba. Samo da ne bude većeg rata.

Čitanje

GLAS: Šta trenutno čitate?

GOLDSVORTI: Trenutno čitam uspomene na Jovana Skerlića njegove supruge Klare u izdanju “Akademske knjige” iz Novog Sada. Knjiga je više od sto godina star pogled jedne Švajcarkinje na Srbe i Srbiju. Pre toga me je oduševila “Lisica” Dubravke Ugrešić, a takođe i knjiga komentara Džordža Sondersa na ruske kratke priče. Ovo poslednje zvuči opskurno, ali su te beleške sa njegovih predavanja bile veliki hit u Americi. Sonders je i uman i duhovit u istoj meri, pa kao da Čehova, Tolstoja ili Turgenjeva čitate po prvi put, a to su moji omiljeni pisci.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.