Srđan Valjarević, književnik, za “Glas Srpske”: Humor je najsigurniji način otpora protiv tabua

Ovako je razgovor za “Glas Srpske” počeo književnik Srđan Valjarević, koji je boraveći u Banjaluci prije nekoliko dana promovisao novu knjigu “Fric i Dobrila”, u kojoj je objedinjeno nekoliko priča/kolumni o Fricu (nekad Gojku), Dobrili i njihovom sinu Mati.

- Zadovoljan sam promocijom. Inače nemam baš mnogo iskustva s tim stvarima. Drago mi je što je Stevo Grabovac vodio razgovor, koji nije bio nešto mnogo drugačiji nego da smo seli on i ja i pričali o tome - dodaje on osvrćući se na promociju održanu u Banskom dvoru.

GLAS: Naveli ste da u nekom periodu niste bili zainteresovani ni voljni tako javno da budete eksponirani, niti da dajete mnogo intervjua, a ni da održavate mnogo promocija. Sada je drugačije. Kako na Vas djeluje ta promjena?

VALjAREVIĆ: Nisam baš bio nešto voljan za to, a sada, iako ni sada ne izgleda kao da sam voljan, dosta mi je lakše. Jednostavno ne mogu da ignorišem sve reakcije, koje su uglavnom dobre. Tu je i trud nekih ljudi koji imaju priliku da rade to što rade i vole da rade to što rade te je tako i meni zbog toga sve lakše.

GLAS: Kako posmatrate uspjeh (s obzirom na to da je na vrhu liste najčitanijih knjiga u Srbiji) i da li ste to očekivali i tako pozitivne reakcije?

VALjAREVIĆ: Nisam. A nisam nikad ni razmišljao o tome. Ideja da to postane knjiga je došla onako naknadno. To je bila i ideja urednika, tako da nisam razmišljao, ali, naravno, prija mi to. Prijaju mi dobre reakcije, a ne smetaju loše.

GLAS: Zašto biste rekli da su Fric, Dobrila i Mate čitaocima postali tako dragi i bliski. I zašto se ljudi lako vežu za njih?

VALjAREVIĆ: Možda zbog forme. U samoj toj formi, koja je kao forma neke serije, prikazano je zašto se stvari dešavaju kako se dešavaju, jer prate likove i iz dana u dan i prikazuje delove života. Svi mi imamo takvo nešto, uz manje ili veće razlike. Mislim da je to razlog, jer priče prate junake i porodicu.

GLAS: Možete li neke od tih priča da zamislite u obliku serije, recimo, ili nekih mini-epizoda nečega?

VALjAREVIĆ: Namerno sam neke od tih tekstova pisao tako da budu u obliku nekog skeča, tako da bih u toj nekoj formi mogao da ih zamislim.

GLAS: “I stranputica je put ako sebe spoznaš na vreme” jedan je od mnogih natpisa koje likovi nose na svojim majicama, sa tuđim ili svojim portretima, a koji su odraz promišljanja o različitim životnim pitanjima. Šta bi značilo spoznati sebe na vrijeme i kako je to u stvari prikazano kroz likove?

VALjAREVIĆ: Može da bude ili tako, ali isto tako, stranputica može da bude nečiji put tokom celog života. Sve je stvar ne samo izbora, nego i načina na koji neko živi svoj život. S druge strane, ne biti na stranputici je jako teško, ali to je ono oko čega se svi dosta trudimo u životu. Uopšte,  jedna od najtežih stvari je biti svestan šta radiš u svakom trenutku i pokušati biti zadovoljan u svakom trenutku. Mislim da je to ono oko čega se svi trudimo.

GLAS: Da li natpisi mogu da budu posmatrani i kao neki oblik razbijanja ćutanja, s obzirom na to da, bar na ovim prostorima, ljudi su često naviknuti da ćute i da ne govore o onome što ih tišti? Da li je humor tu jedna od glavnih stavki kojom je sve lakše reći?

VALjAREVIĆ: Mislim da jeste. Često citiram Vitgenštajna ili mu se vraćam, ali on je jednom rekao da on može da zamisli jedno celo, ozbiljno filozofsko delo, potpuno sastavljeno od šala. Humor je najsigurniji način borbe ili otpora protiv nekih tabua koji postoje, i možda najefikasniji način da se stvari sruše, da tako kažem, pogotovo kad pričamo o tabuima. Teško je objašnjavati zašto postoje, zašto su loši i zašto je i inače tako. Čak ponekad izgleda uzaludno na taj način o tome govoriti. Ovako, kroz humor, to je direktnije i prihvatljivije.

GLAS: Fric u jednom trenutku kaže “Dobrila, da ti kažem, ja sam presrećan kako smo mi prošli”. Oni su se vratili iz Švajcarske kao mnoge porodice što učine. I prilagođavaju se. Da li je moguće potpuno prilagođavanje i pronalaženja mira?

VALjAREVIĆ: To je jako teško. Nezadovoljstvo takvim stvarima je nešto što je stalno i što stalno postoji. To je nezadovoljstvo sredinom u kojoj živiš, pogotovo kad se pomeša s nezadovoljstvom samim sobom. Onda nigde ne može da bude savršeno i dovoljno. I svuda ljudi imaju slične probleme. Isti, sličan motiv ljudi imaju da se vrate ovde, isto kao što neki imaju motiv da odu. Jednostavno, oni su bili u Švajcarskoj, a mislim da i Švajcarska isto može čoveku da se smuči kao i Srbija. Pogotovo ako postoji nezadovoljstvo samim sobom.

GLAS: Da li je ovo eskapističko društvo, u kojem ljudi često teže bježanju u razne sadržaje, bez nekog pravog interesa za pronalaženje pravog sebe. Da li je to put u sunovrat ili ima spasa?

VALjAREVIĆ: Verujem da, individualno gledano, to postoji. Kolektivno, u neki spas ne verujem. Kao što ne verujem u kolektivne krivice, ni kolektivne odgovornosti, ni u kolektivne ispravnosti. Verujem da svako pojedinačno može sebe da izvuče, onako kako može sebe da upropasti. To je neka stvar koja je, ja verujem, tesno vezana za osećanje koliko si zadovoljan ili nezadovoljan samim sobom.

GLAS: Život u pandemiji i život s koronom zauzimaju dio svakodnevice u pričama o Fricu i Dobrili i jedinim dijelom pokazali su neku vrstu agonije prilagođavanja na izolaciju. Da li nas je izolacija još više udaljila jedne od drugih? I da li je neka vrsta izolacije ponekad korisna?

VALjAREVIĆ: Ako ovo možemo da posmatramo kao kraj pandemije, što je možda rano, ali kraj je možda blizu, možemo da zaključimo da su neki ljudi mirnije podneli to, a neki ne. Kao i uvek, neke koristi ima, ali ja ne verujem da ćemo mi kao društvo nešto dobro da izvučemo iz ovoga, kao što neće ni biti tako loše kao što su predviđali.

GLAS: Treba biti realističan, a ne pretjerano pesimističan ili optimističan.

VALjAREVIĆ: Naravno. Pogotovo što stvar koja dominira je neka proizvoljnost i brzo donošenje zaključaka. Niko ništa ne može da predvidi. I sve one stvari, o tome kako će svet izgledati posle ovoga - evo, sada je skoro pa kraj, a svet ne izgleda drugačije, izgleda još gore. Da nije bilo korone, bilo bi isto ovako loše. Virus je nešto što se dešava, a ono drugo što se dešava je histerija. Kako je rekao onaj epidemiolog u Americi, ovoliko histerije da je bilo pre sto godina, uz društvene mreže i medije, ne bi ni male boginje bile iskorenjene.

GLAS: Napredak čovječanstva donosi i nazadovanje ljudi, često i iracionalno ponašanje u kojem je ispoljeno i sve najgore u ljudima.

VALjAREVIĆ: Kao da su ljudi postali zavisni od toga, kao da moraš da budeš histeričan.

GLAS: Kako posmatrate uticaj toga na umjetnost, na ostale dijelove ljudskog stvaranja i djelovanja?

VALjAREVIĆ: Inače, teme za umetnost nisu od tolikog značaja koliko može da izgleda. To su neke aktuelne teme. U ovom slučaju je virus, u nekom drugom slučaju je zlostavljanje, ratovi i slično. Puno dobre umetnosti je pravljeno tamo gde tema nije postojala. Može to da zvuči apstraktno i na kraju krajeva apstrakcija je umetnost.

GLAS: Kako posmatrate (često usiljenu) političku korektnost u umjetnosti danas? I odakle toliko cenzure u svijetu koji stalno zagovara slobodu na različite načine?

VALjAREVIĆ: Nemam odgovor na to za umetnost, ali umetnost sama po sebi nije predvidiva. Umetnost je veća od kulture, koja je jedna određena oblast koja bi trebalo da prati sve, što je nemoguće. Sama umetnost ništa ne može da predvidi. Velike stvari se i sada dešavaju, i to može ili ne mora da utiče na umetnost. Mislim da je vrednost same umetnosti što ne zavisi ni od jednog drugog faktora osim onoga što lično neko u tom trenutku stvara. Pogotovo mislim na formu.

GLAS: Da li u tome postoji neka vrsta slobode?

VALjAREVIĆ: Jedino u tome postoji. Čini mi se da se previše zadržavamo na sadržaju, a forma ili oblik su u u drugom planu. Tu, u stvari, dođe do problema. Svačiji život ima formu i onda se to nekako teže i menja. Sadržaj je lakše promeniti, promeniš kanal, danas budeš jedno, sutra drugo, a samu formu života neophodno je menjati da bi bilo zanimljivije.

GLAS: Za kraj, zanima me, šta trenutno čitate?

VALjAREVIĆ: Pročitao sam roman Čarlsa Dikensa “Sumorna kuća”. Odavno mi se nije dogodilo da sam u knjižari prelistao nekoliko stranica knjige i zaista sam se odmah zainteresovao. Odličan je roman. Takođe, čitam Bibliju, kao i sve ostale verske knjige, iako ja nisam neki veliki vernik. Mučio sam se čitanjem zbog malih fontova, a sada čitam pogodnije izdanje, veće, i pronalazim tu mnogo zanimljivih stvari.

Roman

GLAS: U izdanju “Lagune” uskoro bi trebalo da bude objavljeno reizdanje romana “List na korici hleba”, a na jesen stiže i novi roman. Šta biste mogli o tome da nam otkrijete?

VALjAREVIĆ: Roman sam završio i više nemam veze s njim. Lakše će mi biti da razgovaramo o tome posle, jer ovako bih ušao u nešto u što ne volim, a to su objašnjavanja, a ja više volim razgovor. Ovako moram da objašnjavam, a onda to mi je više politički pristup koji mi je stran.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.