Pjesnikinja Vitomirka Trebovac za “Glas Srpske”: Pjesnici su i porodici teški
Čovek se odmetnuo od prirode i to je izvor njegove nesreće, usamljenosti i pustoši. Ljudi više ne umeju da budu u tišini, bez spoljnih nadražaja, bez zabave. Ranije se živelo po izolovanim salašima, bez struje i televizije, pa opet ljudi nisu bili usamljeni.
Kazala je to u razgovoru za “Glas Srpske” pjesnikinja Vitomirka Trebovac govoreći o životu modernog doba i uticaju tehnologije na čovjeka. Ona je jedna od učesnika ovogodišnjeg 4. regionalnog festivala književnosti “Imperativ” koji će od 30. maja do 3. juna biti održan u Banskom dvoru u Banjaluci.
- To dokazuje da je i usamljenost nedostatak duha i nesposobnost da se bude u samoći i sagleda svoje mesto u prirodi. Koristim tehnologiju, ali je se i lišavam kad god mogu. U izvesnom smislu, više sam salašarka, usamljenik, nego čovek polisa - dodala je Trebovac.
GLAS: Stihovi pjesme “Preobraženje” iz Vaše posljednje objavljene zbirke “Dani punog meseca” kažu “punim se ko mesec... ne znam kako da postanem bolja... ali i ovakva uspem nekom da osvetlim put”. Je li poezija Vaš svetionik?
TREBOVAC: Meni je umetnost uopšte svetionik i najveća uteha. Ali, književnost pre svega. Otkad sam naučila da čitam, nikad nisam prestajala. Ne mogu da zamislim život bez književnosti, tu sam našla svrhu.
GLAS: Često pišete o djetinjstvu i smrti. Kako posmatrate prolaznost svega što nas okružuje, djetinjstva pa na kraju i čovjeka samog?
TREBOVAC: Agata Kristi je rekla da je najveća sreća koja se čoveku može desiti srećno detinjstvo. Detinjstvo se uvek preispituje. Ranije sam pisala o drugim temama, ali na red su došli preci, a to znači detinjstvo i smrt. Čini mi se da je sve povezano. I to kako živimo i kako ćemo umreti. Ne plašim se smrti ali me prolaznost užasava, jer imam velike želje i dalje hoću mnogo. Plaši me propadanje i da nešto neću moći što danas mogu. Imam tu sreću da mi dede dugo žive. Jedan je još uvek živ, a drugi je nedavno umro u 93. godini. Mnogo sam se narazgovarala sa njima u svom zrelom dobu i svesno gledala proces starenja, odnosno prolaznosti. Zaključila sam da čovek lako prolazi kroz sve životne faze ukoliko se nije odmetnuo od prirode. Ako sam deo prirode, onda je prolaznost samo redovna stvar. A povrh svega imamo duh i on nam može pomoći da sagledamo stvar na drugi način. Tako to vidim.
GLAS: Kroz književnu istoriju pjesnikinje su ostajale skrajnute. Kako je danas biti pjesnikinja?
TREBOVAC: Osećam se skrajnuto, bez obzira na pol i zanimanje. A kako je biti pesnikinja, verovatno, isto kao uvek. Kome trebaju pesnici i pesnikinje? Pa čak i porodica ne voli kad ima pesnika u kući. To se uvek doživljava negativno i zaludno.
GLAS: Koliko su društvene mreže doprinijele da se čuje pjesnički glas ?
TREBOVAC: Doprinele su i to u velikoj meri. Moju poeziju možda ne bi ni čitali drugačije. To je dovelo i do banalizacije umetnosti i svođenja na marketing, pitku, laganu stvar i to mi se ne sviđa. Staromodna sam, volim knjige i volim kad im ljudi pristupaju ozbiljno, čak fatalistički.
GLAS: Koliko festivali kao što je “Imperativ” doprinose popularizaciji književnosti i koliko su značajni za književnike?
TREBOVAC: Dobri su festivali, posebno ako na njima bude dobra atmosfera i ako se tamo muvaju ljudi koje stvarno interesuje da nešto čuju. A za književnike je verovatno bitno da nastupaju.
GLAS: Na čemu trenutno radite? Možemo li očekivati nešto novo?
TREBOVAC: Pišem pesme. Biće verovatno neka zbirka, za godinu-dve. Mnogo pišem, mnogo bacim, tako da to sve zajedno ide sporo. Pored toga, pišem i neke priče za decu, ali to je još sporije, jer baš i nemam vremena.
Muzičar Momčilo Bajagić Bajaga zakazao je koncert na Tašmajdanu 16. jula. Najavio je da će na koncertu izvoditi pjesme sa novog albuma “Svet se menja” uz izbor najvećih hitova.
Savjet
GLAS: Kakav je Vaš savjet mladim stvaraocima?
TREBOVAC: Ako baš moram nekoga da savetujem, rekla bih svakom čoveku, ne samo stvaraocu, da nađe svoj put i da ide tim putem, bez obzira na sve.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.
