Nenad Grujičić, književnik, za „Glas Srpske": Srbi u Rumuniji primjer očuvanja identiteta i korijena

Rekao je to u razgovoru za „Glas Srpske" književnik Nenad Grujičić povodom nagrade „Velika bazjaška povelja" koja mu je uručena u Rumuniji.

-Svojatanje i parčanje srpskog jezika, odnosno pojava novih grana (izraslina) takozvanih jezika iz istoga, govori o neverovatno snažnom i opstojnom korenu i stablu srpskoga jezika kroz vreme-dodao je on.

GLAS: Dobitnik ste mnogih nagrada i priznanja. Koliko Vam znači  „Velika bazjaška povelja", koja slovi za najznačajniju književnu nagradu Srba u rasejanju?

GRUJIČIĆ: Imponuje mi da sam novi laureat ove ugledne nagrade koja srpskim piscima predstavlja prvorazredno priznanje. No, pored dnevne slave, trebalo bi znati da je manastir Bazjaš mučenički i da je dosad mnogo puta bio uništavan do temelja. Osim Turaka koji su ga u više navrata razarali, u novija vremena, 1944. godine sa Dunava, nemačka vojska ga je torpedovala u sedam navrata, a po završetku rata sve do 1950. služio je rumunskoj vojsci i kao štala. Iz tih Hristovih muka manastir Bazjaš je vaskrsnuo, danas je oporavljen i za Preobraženje je blistao kao sunce sa mnogobrojnim srpskim verujućim narodom u Rumuniji. Zato, ova nagrada nosi posebnu duhovnu dimenziju. Pogled na drugu obalu Dunava sve vreme u duši nosi bol i ljubav za Srbijom.

GLAS: Prilikom svečanog uručenja, pored besjede o opasnostima pjesnika da se u ovom surovom vremenu bave riječima i maternjim jezikom, govorili ste naizust jednu svoju duhovnu pjesmu?

GRUJIČIĆ:Taj ambijent prepun lepih ljudskih duhovnih lica, monaha i pravoslavnih sveštenika zahteva da se poistovetite s njima, razgolitite dušu i izbegnete frazeološki i prazni protokolarni govor kakav se susreće u sličnim prilikama, a pogotovo u demonizovanim medijima. Govorio sam pesmu „Golub i zmija", koja ukazuje na duhovnu moć čoveka da se ne plaši raznih dnevnih iskušenja jer ga uvek čuva Bog.

GLAS: Šta  Rumuniju i Srbe u njoj za Vas čini posebnim ?

GRUJIČIĆ: Bio sam više puta u Temišvaru i Bukureštu, kao i na „Svetskom festivalu poezije" u Kurte De Ardješ u Rumuniji. Poznajem nesvakidašnji rad i posvećenost Srba u Rumuniji na očuvanju sopstvenog jezika i kulture. Oni su primer u svetskim okvirima kako se čuva i štiti identitet i kontinuitet korena. Bio sam dirnut nastupom njihovog ansambla koji je izveo splet banatskih i panonskih srpskih pesama, kao da su sve vreme živeli u Srbiji. Tu smo čuli i čuvene Brankove stihove: „Gde si, dušo, gde si, rano,/ gde si, danče mio,/ gde si sunce ugrejano,/ gde si dosad bio?"

GLAS: Temišvar je kulturno središte Srba u Rumuniji. Tu se održava Književno-duhovna manifestacija „Dani preobreženja Srba u Rumuniji" u čijem okviru ste primili nagradu „Velika bazjaška povelja". Na konferenciji za medije u konzulatu Srbije istakli ste značaj Temišvara i u širem kulturno-istorijskom kontekstu?

GRUJIČIĆ: U neprestanoj borbi za opstanak, srpski narod je poznat po Vojnoj granici koja se u prošlim vekovima protezala od Like, Korduna, Banije, dela Bosanske krajine pa sve do Temišvara. Ta granica od sedamsto kilometara bila je tampon-zona izmedju velikih carstava, gde su se odvijala neprestana regrutovanja i velike izgibije čas za jedne čas za druge, a ponajpre borba za sopstveni opstanak. U Vojvodini, na primer, u Šajkaškoj oblasti na Dunavu i Tisi čuvana je pomenuta granica. Krajišnik i šajkaš kao pojmovi znače isto – graničar.

GLAS: S obzirom na to, koliko je za srpski narod značajno njegovanje tradicije i kulture, naveli ste na pjesničkom nastupu u Temišvaru konkretan primer koji je komplementaran sa širim kulturnim kontekstom Srba?

GRUJIČIĆ: Dok sam radio na antologiji i studiji „Ojkača"(1988) bio sam, naravno, upoznat sa antologijom bećarac Mladena Leskovca koja je sadržavala preko 400 bećaraca, rimovanih deseteračkih dvostihova. Moja antologija imala je, pak, preko 500 ojkača, takođe rimovanih deseteračkih dvostihova, ali koji se drugačije pevaju, u dinarskom ključu, za razliku od bećarca koji je u panonskom. A onda se dogodilo čudo, do ruku mi je dospela antologija „Bećarac" Srba u Rumuniji, koju se priredili temišvarski intelektualci Stevan Bugarski i Svetozar Markov. Izašla je 1982. godine u Bukureštu, na čistoj srpskoj ćirilici. A u antologiji 2000 bećaraca! Četiri-pet puta više nego u Leskovčevoj, odnosno mojoj antologiji ovog specifičnog narodnog blaga koje se javlja kao književni fenomen. Dakle, ta tvorevina pokriva pomenutu Vojnu granicu, govori o svojoj dinamičnoj i prilagodljivoj ulozi i snazi, o moći da nastane u svakom novom trenutku, promeni i iznenadjenju. Da svedem, obimna antologija „Bećarac" Srba u Rumuniji govori da mi ne poznajemo dovoljne raščlanjena polja i delove srpske kulture u tzv. dijaspori. Bogatstvo srpske kulture u Rumuniji je očigledno veće od naših uvida. To se odnosi i na druge delove našeg rasutog naroda na Balkanu, i drugde. Temišvar je krajem 18. i s početka 19. veka bio veći i značajniji kulturni srpski centar od Novog Sada i Beograda.

GLAS: Nedavno ste u Republici Srpskoj učestvovali na panelu „Prijedor i dijaspora". I tu ste pomenuli Srbe u Temišvaru i primjer njihove kulturne opstojnosti u vremenu?

GRUJIČIĆ: Nekoliko dana pre dolaska u Prijedor, stigla mi je vest iz Rumunije o nagradi. Ukazao sam na mogućnost da i Prijedor osnuje nagradu za svoju dijasporu, koja nije od juče. Poznate su velike seobe srpskog stanovništva iz cele Krajine, to jest BiH. Na primer, velika državna kolonizacija posle Drugog svetskog rata u Vojvodinu, pa ekonomske migracije i konačno izbeglištvo i progon srpskog stanovništva krajem prošlog veka iz Hrvatske u „Oluji". Dabome, tu su i seobe s početka 20. veka. Zatim sam im predložio u Prijedoru, mom zavičaju, da nominuju za Reprezentativnu listu Uneska „Staro kozarsko kolo" kao jedinstven element nematerijalnog kulturnog blaga Srba u Potkozarju.

GLAS: Porijeklom ste iz Prijedora, mnogo ste uradili za ovaj grad na polju književnosti i kulture. Međutim, 16 godina Grad Prijedor Vas nije pozivao na Književne susrete na Kozaru. No, novi mladi ljudi pozvali su Vas nedavno na pomenuti panel i na 49. Književne susrete na Kozari,  u septembru?

GRUJIČIĆ: Dobro ste to rekli. Precizno govoreći, 2005. sam dobio nagradu „Skender Kulenović" na Kozari. Ali, bivši gradonačelnik Prijedora previše se zaigrao vlastoljublja i politike. Bio je vlasnik vazduha i svačije krušne mrve u Potkozarju. Mene Prijedorčanina u Srbiji kaznio je sa 16 godina izgona sa Književnih susreta na Kozari. Toliko je godina bio apsolutni gazda Prijedora. To je za svakog mnogo ozbiljan period života. Eto, toliko godina mi je ukrao Marko Pavić, carski predsednik Organizacionog odbora Književnih susreta na Kozari.

Temišvar

GLAS: Koji tragovi srpske književnosti i kulture postoje i danas u Temišvaru, čega se važnog još možemo sjetiti?

GRUJIČIĆ: U Temišvaru se nalaze zemni ostaci oca Branka Radičevića, Todora, i brata Stevana. Posle Karlovačke gimnazije, Branko i Stevan odlaze u Temišvar da uče. Branko dve godine studira filozofiju, a Stevan mlad umire. Branko mu posvećuje pesmu „Kad mlidijah umreti". Prvu pesmu na srpskom jeziku, „Devojka na studencu", Branko je napisao u Temišvaru. A izlazak Brankove prve knjige u Beču 1847, što u to vreme nije bio mali trošak, finansiraju najviše imućni Srbi iz Temišvara. Ovaj grad je značajna životna priča i za Dositeja i Crnjanskoga, i druge, ali o tome drugi put.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.