Milka Knežević-Ivašković, književnica, za “Glas Srpske”: Pisanje je šizoidan posao

Rekla je to u razgovoru za “Glas Srpske” književnica Milka Knežević-Ivašković o tome koliko joj znači nagrada “Politikinog zabavnika” za roman “Tarakan”, koju je nedavno dobila za djelo napisano za mlađe generacije.

- Da mi je neko pre dve-tri godine rekao da ću napisati roman za mlade, i za njega dobiti dve značajne nagrade, ne bih mu poverovala - rekla je ona i dodala da su je sinovi ohrabrili da pošalje roman na konkurse.

GLAS: Uspjeh romana potvrđuje činjenicu da srpska žanrovska književnost dobija pažnju čitalaca i žirija, što ranije nije bilo često?

KNEŽEVIĆ-IVAŠKOVIĆ: Napokon je i žanrovska književnost probila barijeru u vidu predrasude o fantastici i hororu kao “kiču” i “šundu”. Imam utisak da su stvari krenule nabolje i da čitalačka publika sad otkriva slojeve, metafore i simboliku, odnosno vrednost nekih prokaženih dela za koja se decenijama smatralo da ih ne poseduju. Promenio se i senzibilitet akademske zajednice. Status žene pisca se pomerio sa mrtve tačke, nažalost, još u Srbiji nije lako biti književnica u zrelim godinama, koja ne piše ljubavne romane za čitanje na plaži ili u autobusu.

GLAS: Kako biste Vi odredili svoj roman?

KNEŽEVIĆ-IVAŠKOVIĆ: “Tarakan” je okarakterisan kao tinejdž roman sa elementima fantastike i horora. Sklona sam definiciji horora kao individualnog osećanja užasa, tako da neće svakom roman biti dovoljno strašan. Fantastika - da, jer se u “Tarakanu” dešavaju neobične i teško objašnjive stvari. Jedan čitalac ga je definisao kao savremenu bajku, ali “Tarakan” ipak nije bajka, jer moji protagonisti nisu crno-beli, nisu savršeno dobri ili potpuno zli - baš kao ni ljudi u stvarnom svetu. Svoj roman bih nazvala dramom o odrastanju, u kome je tarakan samo metafora za bilo koji vid iskušenja tokom sazrevanja.

GLAS: Radnja romana odvija se osamdesetih godina prošlog vijeka, a glavni junak Mihajlo ljubitelj je stripova i horora, koji se suprotstavlja zlu. Zašto baš taj period i koliko bi junak žive mašte imao mjesta u današnjem vremenu?

KNEŽEVIĆ-IVAŠKOVIĆ: Osamdesete godine bile su poslednji trzaji stabilne ekonomske i političke situacije na ovim prostorima. Nagoveštaj zlih vremena čita se između redova, u konstatacijama najstarijeg člana porodice, dede glavnog junaka, o pacovima kao vesnicima nečeg groznog, što će doći. A što se tiče maštovitosti - i danas su deca maštovita, a da mašta se manifestuje na druge načine i kroz nove digitalne sadržaje. Ona je neodvojivi deo dečje psihe, samo što se ili razvije, ili zakržlja. Ako roditelj potpiruje u svom detetu maštu i radoznalost, uz (lične) primere saosećajnosti, dete je na pravom putu da postane stvaralac, kreativac u bilo kojoj oblasti.

GLAS: Koliko se stvarnost reflektovala na priču i likove?

KNEŽEVIĆ-IVAŠKOVIĆ: Trudila sam se da aktuelna stvarnost ne uđe u roman. Volim da izmislim svet, koji samo naizgled ima dodirne tačke sa realno postojećim. Nema ničega osim Kosančićevog venca na kome se priča odvija i par uspomena iz mog nekadašnjeg života - što sam zagrabila iz realnosti i proglasila inspiracijom. Sela sam i napisala knjigu koju sam i sama želela da pročitam: nešto šašavo, a ipak ozbiljno, nešto što okupira pažnju i što će biti zabavno. No, svakako su moji stavovi, utkani u svako moje delo.

GLAS: U svom opusu od dječijeg romana “Veliko drvo” napravili ste zaokret prema fantastici i mračnijim temama, iako je u našoj književnosti taj proces uglavnom tekao u suprotnom smjeru.

KNEŽEVIĆ-IVAŠKOVIĆ: Kratak roman, ili preciznije novela “Veliko drvo”, nastao je od priče koju sam pripovedala mojoj deci tokom bombardovanja. Onda sam se upetljala u sopstveno kazivanje, zaboravivši gde sam stala prethodnog dana pa me je mlađi sin nagovorio da je zapišem. “Veliko drvo” je moje prvorođenče, ponegde nevešto sročeno i neujednačenog tempa, ali ga mnogi vole zbog teme koju niko do tada nije obradio kod nas: život mladunčeta orangutana, ukradenog iz prirodnog staništa i donesenog u ljudski svet. Uvek pišem o stvarima koje baš nisu popularne ili lake teme: o porodičnom nasilju, o internet-zavisnicima, o zločinima koji se nikad ne razotkriju, o ljudskim strahovima i patologiji. Priče u mojoj glavi su se u međuvremenu nagomilavale i na kraju sam ih slila u zbirku “Oni koji jesmo”, meni možda i najdražu moju knjigu, upravo zbog tema i moje opuštenosti kao pisca kako će biti primljena kod čitalaca. To su mračne, teške priče. Nisu komercijalne i neće vam ulepšati dan, ali će, ako ste dovoljno otvorenog duha, pomoći da makar shvatite (ne obavezno i zavolite) različitosti. Kod mene nema pravila, ton i atmosfera priča zavise od moje inspiracije. Često sanjam stvari koje me nateraju da ustanem usred noći, uključim laptop i zapišem ih pre nego što ih zaboravim. Takav je, npr, slučaj sa nagrađenom pričom “Međed”. Prethodne večeri gledala sam “Čoveka grizlija”, film Vernera Hercoga, koji je na mene ostavio teskoban utisak pa je to iznedrilo teskobnu priču. Poslednjih godina sam u fazi preispitivanja mogućnosti da se poistovetim za različitim karakterima. Pisanje je prilično šizoidan posao.

GLAS: Počeli ste pisati u zrelim godinama, uz dobre reakcije publike i kritike. Koliko je vam je životno iskustvo pomoglo da izbjegnete neke od tzv. dječijih bolesti pisaca?

KNEŽEVIĆ-IVAŠKOVIĆ: Počela sam pričati tek u četrdesetoj, ali, zapravo, pišem od malena. Moja mama je bila pisac kratkih formi i često je nagrađivana te sam spontano i ja počela da piskaram još u nižim razredima osnovne. Ključna stvar za pisanje romana je moje nekadašnje vođenje dnevnika. Od drugog razreda osnovne pa do upisa na fakultet ispunila sam oko tridesetak debelih svezaka. Čini mi se da je ta navika ujedno oblik autopsihoterapije, odnosno razgovora sa samom sobom i užitak, veoma uticala na moju istrajnost da - kad krenem sa pisanjem - povezujem niti priče. U detinjstvu sam od pisanja dobijala grč u šaci i prstima pa sam za deseti rođendan dobila pisaću mašinu. U gimnaziji sam pisala neke naivne ljubavne pričice, koje su, pod pseudonimom, izlazile u časopisu “Dvoje”. Međutim, početničku karijeru osujetio mi je izvesni urednik, koji je, mimo dogovora, objavio moje ime, prezime i adresu. Dobila sam na desetine pisama obožavalaca, od kojih su mnoga bila vulgarna, zbog čega sam, odlučila da “više nikad neću pisati ljubavne priče”. Potreba za pisanjem javila se rano, samo što u tinejdžerskom uzrastu nisam maštala da postanem pisac, već psiholog. No, ispostavilo se da je poznavanje psihologije osnov za razumevanje i motivaciju likova koje želite da oživite u knjizi. Zrelost igra značajnu ulogu, ali bez talenta i rada zrelost je tek lično životno dostignuće, otprilike kao kad dobar kuvar nema koga da posluži ukusnim jelom koje je pripremio. Još nisam napisala svoju najbolju knjigu. Najbolja je uvek ona koja još nije napisana.

GLAS: Sebe ste definisali kao “ljubitelja čudne i blasfemične literature”, ko se od vama omiljenih autora uklapa u tu definiciju?

KNEŽEVIĆ-IVAŠKOVIĆ: Volim književnost koja iskače iz šablona. Klajva Barkera, npr. Volim da osetim iskrenost autora, njegov flou koji ga je uzneo u fantastične svetove. Pre mnogo godina takvi su bili Markes i Bucati. Sad ih već možemo svrstati u klasične pisce. Danas je manje takvih autora; čini mi se da književnost ide po oprobanim receptima: motivi se ponavljaju, neki pisci, u nedostatku ideja, plagiraju sami sebe. To je, valjda, očekivano u dužim književnim karijerama. Dešavalo se i Stivenu Kingu, što ne umanjuje ukupni utisak o njegovoj genijalnosti. U studentskim danima oduševljavala sam se ekscentričnim pesnicima, poput Vijona, a od “čudne” literature navela bih ovde manje poznate književnike, kakav je npr. Jens Martin Eriksen i njegov roman “Nani”.

GLAS: Koliko danas uz Vaše privatne i književne obaveze stižete da čitate i šta je posebno ostavilo utisak na Vas kao čitaoca posljednjih godina?

KNEŽEVIĆ-IVAŠKOVIĆ: Kada pišem, ne čitam knjige drugih autora. Potpuno sam posvećena pisanju i svaki upliv tuđih misli mi remeti koncepciju. Jedino muzici “dozvoljavam”da mi začini kreativni proces, a i ta moja plej lista je veoma raznolika - od Mocarta do sastava “Juno Reactor”. Slabo pratim savremenu domaću književnost; nije da nisam pokušala, ali većina onog što sam pročitala - pa i nagrađenog i nahvaljenog štiva - nije na mojoj talasnoj dužini. Ne poštujem autoritete pa samo ime pisca (proslavljenog) u meni ne stvara unapred formirani hvalospev za delo koje nisam pročitala, niti se nužno oduševljavam svakom njegovom knjigom. Knjizi dajem fore desetak stranica da me zaintrigira; ako se to ne desi, odustajem. Zato me opuštaju knjige Stivena Kinga, koje iako nisu ujednačene po kvalitetu, uvek u meni izazovu osećanje iskoraka u neke paralelne fantazmagorične svetove. Pre par godina dobila sam izuzetnu knjigu, “Heroj sa hiljadu lica” Džozefa Kembela. To je knjiga koju bih ponela na pusto ostrvo. Trenutno čitam najnovije priče Svetlane Fucić, roman Irvinga Stouna “Grčko blago” i grafičku novelu “Betmen: Kult”.

Internet

GLAS: Okušali ste se sa elektronskim formama pisanja, a onlajn zbirka “Nešto diše u mojoj torti” u čijem ste stvaranju učestvovali, stekla je kultni status?

KNEŽEVIĆ-IVAŠKOVIĆ: Zbirka je bila projekat u kojem sam bila najstariji autor i nisam imala iskustva u pisanju horora, ali sam poziv da učestvujem doživela kao izazov. Začudo, išlo je lakše nego što sam mislila; za prvu zbirku napisala sam priču koja je kasnije ušla u moju samostalnu zbirku “Oni koji jesmo”. Dobra je i poseduje zanimljivu estetiku morbidnosti.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.