Jelena Lengold, književnica, za “Glas Srpske”: Živimo sumrak civilizovanog svijeta

Ovako je razgovor za “Glas Srpske” započela književnica Jelena Lengold, govoreći o traganju čovjekovom, poput onog za kojim pisac, glavni lik njenog novog romana “Lakonogi dan” traga.

- Književna stvarnost ima zakonitosti koje se razlikuju od naših života. Književna stvarnost je na neki način prenaglašena - sve. Svi tragamo za nečim, samo što u običnom životu retko imamo vremena da se bavimo sobom onako i onoliko koliko to čine književni junaci. Oni poseduju luksuz da drugog posla osim introspekcije obično i nemaju - dodaje ona.

GLAS: Odlazak iz rodnog mjesta u druga mjesta širom svijeta uvijek donosi promjene. To je samo jedna vrsta bijega. Zašto je bijeg lakši od suočavanja i traganja za rješenjem tamo gdje je korijen problema?

LENGOLD: Moj junak odlazi, beži iz sopstvenog života kao vrlo mlad čovek, onda kada je to verovatno i najkorisnije. On to čini u trenutku svog života kada zaista nije u stanju da se suoči sa stvarnošću. To nije stvar njegovog izbora, već nužnosti. Da bi se čovek suočavao sa samim sobom za početak je potrebna zrelost, a Isidor, junak mog romana, tu zrelost polako je sticao tokom trajanja ove knjige.

GLAS: Da li je većina života danas neka vrsta bijega, odnosno, da li su pojedinci okrenuti eskapizmu na različite načine, jer je to možda linija manjeg otpora? Šta su dobre i loše strane u svemu tome?

LENGOLD: Ako hoćemo da stvari posmatramo zaista filozofski mogli bismo da kažemo da je svačiji život beg. Ako ništa drugo, beg od svesti o sopstvenoj smrtnosti, beg od besmisla. Počev od tog osnovnog bega sve drugo je više-manje takođe beg. Dobro je što čovek u sebi poseduje taj mehanizam, da se zavara i da pronađe smisao čak i tamo gde je jasno da je taj smisao veoma fragilan i privremen. Ljudi koji ovu sposobnost nemaju u velikom su problemu, preosetljivi su i najčešće depresivni. Da biste proživeli život iole razumno morate umeti sebe da zavarate i obmanete, skoro svakoga dana pomalo. Inače ste propali.

GLAS: Kada je riječ o preokretima, prevratima u životu i samospoznaji koliko bismo mogli da promijenimo svijet kad bismo kao individue prestali da bježimo sami od sebe?

LENGOLD: Sada već govorimo o nečem drugom što sa književnošću nema mnogo veze. Ja sam pisac, nisam motivacioni govornik, niti imam takve ambicije. Zadatak književnosti nije da vam pruža nadu, da od vas čini bolje ljude, ljude koji će lepše živeti. Niti je zadatak književnosti da pravi nekakav bolji svet. Sve što knjiga može jeste to da vam pruži nekoliko dana zaborava. Skoro kao letnja avantura. Koliko takva avantura ima sposobnost da popravi vaš život, toliko sposobnosti ima i knjiga da popravi svet.

GLAS: Kakve vrijednosti su isplivale u ovom sunovratu od demokratskog društva i kako u vrtlogu svega ne upasti u potpuno beznađe?

LENGOLD: Nemam osećaj da živimo u demokratskom društvu, naprotiv. Živimo u autoritarnom društvu koje je nepravedno prema svojim građanima. Pitanje kako ne upasti u beznađe čini mi se izlišno, jer mi smo odavno u tom beznađu. Da nismo, ne bi ni bilo ovog pitanja. Nekad smo imali slabašnu nadu da je u drugim delovima sveta bolje, da će nešto od toga možda preći i na nas, ali poslednjih nekoliko godina su nas surovo otreznile. Shvatili smo da se pošast beznađa prostire šire nego što smo bili svesni. Kuda to ide, hoće li se u nekom trenutku zaustaviti ili će se sve urušiti zaista ne znam.

GLAS: Da li živimo u jednom od najmračnijih perioda čovječanstva i gdje naći svjetlost? Gdje su naši lakonogi dani?

LENGOLD: Ne bih preterivala i rekla da živimo u najmračnijem periodu čovečanstva. Bilo je i gorih perioda. Bivalo je i strašnije i surovije. Tačno je da živimo sumrak našeg civilizovanog sveta, koji je izgrađen od devetnaestog veka do današnjih dana. Sve za šta su se prethodne generacije izborile, mi se sistematski trudimo da urušimo. Svedoci smo narastanja velikih mržnji, podela i ozbiljnih pokušaja da se ograniče, pa i ukinu stečena ljudska prava. Moj je osećaj da civilizacija trenutno čini korak unazad, uprkos velikom, neslućenom tehničkom i naučnom napretku. To je zanimljiv, ali i bolan paradoks.

GLAS: Promjene u ljudima i u svijetu su neizbježne. Nekad su tihe, nekad gromoglasne. Ka kakvim promjenama mislite da idemo?

LENGOLD: Mislim da idemo ka ljudskoj usamljenosti i ka narastanju raznih strahova. Decenijama smo se oslobađali od strahova i evo sada strahovi ponovo dolaze. Izgleda da čoveku još nije dozvoljeno da digne glavu i bude neustrašiv. Potrebno je da budemo tihi, disciplinovani konzumenti i da ne zapitkujemo previše. Takav građanin je potreban modernim administracijama. Obrazovan, produhovljen čovek kakvom smo nekada težili ispostavio se kao opasnost po svaki režim na ovom svetu.

GLAS: Da li ljudi uopšte žele promjene ili je uljuljanost u već poznato najčešće prvi izbor?

LENGOLD: Ljudi se uglavnom plaše promena. Postoji svuda u svetu, u različitim verzijama, ona uzrečica da je bolji đavo koga već poznajemo od onog koji nam je nepoznat. Većina ljudi tako provede svoje živote, držeći se čvrsto za nevolje koje poznaje.

GLAS: Kakav trag na umjetnost ostavljaju ili su već ostavila dešavanja u svijetu u prethodne dvije godine?

LENGOLD: To je nešto što ćemo shvatiti kad vreme pandemije prođe. Još smo u tom procesu, još smo zatvoreni u  mikrosvetove. Umetnost je čudna pojava, može se ispostaviti da će upravo njoj ova beskonačna usamljenost goditi, nikad se ne zna.

Čitanje

GLAS: I za kraj, kada je riječ o umjetnosti i ovom trenutku - šta trenutno čitate, slušate, gledate, a da biste mogli da preporučite našim čitaocima?

LENGOLD: Ovih dana čitam Džonatana Frenzena, nekako sam do sada propustila da se upoznam s njegovim delom. I moram reći da sam potpuno oduševljenja njegovom sposobnošću da vas, do najsitnijih detalja, uvede u živote svojih likova. Frenzen je strpljiv autor, velikog zamaha zato i piše te opširne knjige, jer tamo gde bi većina pisaca smatrala da je posao već obavljen, Frenzen tek počinje.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.