Ivana Nešić, književnica, za “Glas Srpske”: Umjetnost pripada i djeci i odraslima

Rekla je ovo za “Glas Srpske” književnica Ivana Nešić, objašnjavajući šta se promijenilo u proteklih devet godina u svijetu njenog junaka dječaka Mike, od izlaska njenog hvaljenog prvenca “Zelenbabini darovi”, do novog romana “Novčić sudbine”, koji je nedavno objavljen.

- “Novčić sudbine” donosi Mikin pokušaj da shvati da li nam je sudbina zaista unapred zapisana ili sve zavisi od naše volje i truda. Ponovo će se susresti sa svojim starim prijateljima, otkriće nove svetove i čudesna bića, a u sve je umešano i malo poljoprivrede - rekla je književnica.

GLAS: Koliko ste se kao pisac promijenila u odnosu na osobu od prije devet godina i kako sada prilazite pisanju, sa pojačanim oprezom, s obzirom na veću odgovornost nakon uspjeha ili mnogo sigurnije?

NEŠIĆ: Paradoksalno - oboje pomalo. Sad sam se uverila da u meni postoji kapacitet da to što napišem nekoga zaista i dotakne i da se ljudima dopadne. A struge strane, uvek je prisutno ono “šta ako?” Šta ako nova knjiga ne bude dobra kao prethodne? Šta ako ne pogodim glas prethodnih knjiga, prošlo je puno vremena? A šta ako bude previše slična? Šta ako sve to više nikoga ne zanima? I tako, nešto te gura unapred, nešto vuče unazad pa na kraju količina sumnji i radosti ispadne ista kao ranije.

GLAS: Trilogije su autorima uvijek drage kao neka vrsta završene i zaokružene putanje određene priče, ali kompletiranje tri knjige često znači i oproštaj od junaka i početka nekog novog ciklusa.

NEŠIĆ: “Zelenbabini darovi” su osmišljeni i napisani kao samostalni roman i tako se mogu čitati. Međutim, nakon što sam ga završila bilo mi je žao da se oprostim od Mike i njegovog sveta. Tako sam se osećala i nakon drugog dela “Tajne nemuštog jezika”. Ali kada sam završila rad na “Novčiću sudbine”, osetila sam kao da su likovi konačno pronašli svoje mesto u svetu. Neću reći da su odrasli, jer nisu, ali su postigli mir i razumevanje sebe. Tako je ova knjiga sama od sebe zaokružila priču o Miki i čitaoci će osetiti kako nisu uskraćeni za nove delove.

GLAS: Junaci Vaših knjiga, bez obzira na uplitanje fantastike, opisani su kao stvarne osobe, od krvi i mesa, sa emocijama i stavovima, za razliku od nekih drugih likova i knjiga, koji djecu tretiraju prilično potcjenjivački, fokusirajući se na njih samo kao na potencijalnog kupca, a ne čitaoca.

NEŠIĆ: Često čujemo da su deca “budući čitaoci” i da je zadatak dečje književnosti da ih “pripremi i uvede u svet književnosti”. To ne može biti dalje od istine i baš se naljutim kada čujem tako nešto. Verujem da će se mnogi odrasli čitaoci sa setom prisetiti s kolikom su radošću i koncentracijom čitali kao mali i koliko su im te knjige tada značile. Mlađi čitaoci se lakše poistovete i otvorenije prihvataju književne likove kao nešto svoje. Ne mogu ni da zamislim kako je neko toliko zaboravio malog sebe pa može da potcenjuje najmlađu publiku.

GLAS: Otkud Vi kao istoričarka umjetnosti da se upustite u svijet dječije književnosti, koji kao književni žanr nosi specifičnu odgovornost i postavlja velik izazov pred stvaraoca? Šta je bila inicijalna kapisla za tu odluku, ljubav prema čitanju ili mitologiji Balkana ili nešto treće?

NEŠIĆ: Nije to bila svesna odluka. Jednostavno sam napisala onu priču koju sam u tom trenutku mogla da napišem, a onda se ispostavilo da je u pitanju dečja priča. Ali možda baš zato često čujem da su roditelji bacili pogled na knjigu i onda je pročitali celu. Ne znam ko je rekao ono da dečja književnost otvara ista vrata kao i književnost za odrasle, samo da je kvaka postavljena niže, ali se slažem sa time. Nije dečja književnost odvojena od celokupne književnosti, samo njen podskup. U njoj leže mnoga blaga koja bi i odrasli mogli da pronađu, samo ako požele.

GLAS: Uz dužno poštovanje ranijim izdanjima i trudu svih aktera uključenih u stvaranje, nova izdanja sve tri knjige za “Kreativni centar” i saradnja sa Bobom Živkovićem dali su novu dimenziju njihovom izgledu, ali i čitanju.

NEŠIĆ: Tako je. Bobovo viđenje Mike i drugara osvetljava jednu dimenziju humora i topline koji su prisutni u knjigama. Ilustracije Tihomira Čelanovića su fokusirane na misteriju i avanturu, kojima knjige takođe obiluju. Ne može jedno bez drugog. Sad mi se čini da i vizuelno imamo kompletniju sliku, što je sjajno.

GLAS: Gdje vidite danas dječiju književnost na srpskom jeziku? Iz ugla čitalaca djeluje da se situacija polako mijenja. Osim Vas stvara još nekoliko čitanih autora, dešavaju se i prve ekranizacije, skoro svi značajniji izdavači imaju dječije edicije unutar koji priliku dobijaju i domaći stvaraoci, “Zelenbabini” darovi” su ušli u lektiru.

NEŠIĆ: I ne samo “Zelenbabini darovi”. Lektira je osvežena i osavremenjena i radujem se zbog toga. Nažalost, osim toga se ne može govoriti o nekim skokovima u položaju dečje književnosti. S druge strane, toliko je pojedinaca, od autora koji ne odustaju, preko nastavnika, bibliotekara koji rade s toliko ljubavi i predanosti da knjige nalaze svoj put. Tim pojedincima sam, a mislim da je u redu da govorim i u ime svojih kolega, dakle tim pojedincima smo veoma zahvalni.

GLAS: Šta je Vas oblikovalo kao čitaoca i uticalo na Vas kao pisca, tj. gdje vidite književne uticaje koji su pomogli da izgradite vlastiti stvaralački stil?

NEŠIĆ: Postoje uticaji koje mogu da prepoznam i rado priznajem poput Ivane Brlić Mažuranić, Terija Pračeta i narodne književnosti. Postoje i uticaji kojih postanem svesna tek kad mi neko ukaže na sličnosti, a kad razmislim shvatim da nisu manje bitni. A nemam problem s tim. Originalnost je super, ali potpuna originalnost je nemoguća, svi mi stojimo na ramenima divova.

GLAS: Jedno od Vaših djela “Misija muzej”, pretpostavljamo, neka je vrsta duga Vašem naučnom zvanju, ali istovremeno jako zabavna knjiga. Koliko je bilo teško pomiriti sa jedne strane dijete fascinirano muzejom i istoričarku umjetnosti sa druge strane?

NEŠIĆ: Nimalo teško! Reč “zabava” je malo prokazana kad je umetnost u pitanju, a ne bi trebalo da je se bojimo. Upravo suprotno. Dobro je da u umetnosti pronađemo nešto lepo i zanimljivo. Ili nešto strašno i što nas navodi na neke ne baš lepe emocije. Ili čak da se osetimo slobodni da kažemo da nam se nešto ne dopada, da nije za nas i da shvatimo zašto je to tako. Iznad svega bilo mi je stalo da pokažem da umetnost pripada svima podjednako. Svako, baš svako, i viši kustos, baš kao i dvanaestogodišnjak, može da je doživi baš onako kako je doživljava. I to je sasvim u redu.

Putovanja

GLAS: Poznati ste kao veliki ljubitelj putovanja i prirode, da li možda možemo očekivati i neku knjigu putopisa ili bilježaka sa destinacija koje ste posjećivali?

NEŠIĆ: Možda ne u obliku putopisa, barem mi sada nije u planu. Ipak, sve što doživim, pročitam ili čujem, svako mesto koje posetim, ljudi koje upoznam, pa i hrana koju pojedem, sve to ostane duboko u meni i na kraju negde bude ugrađeno, nekad u tragovima ili nesvesno, nekad s namerom. Dogodi se da nas i put na drugi kraj grada obogati zanimljivim iskustvom, baš kao i put preko pola sveta. Zato uvek treba širom otvoriti oči i posmatrati svet oko sebe.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.