Gatalica: Roman Dvadeset peti sat nije ponovno čitanje istorije

Gatalica je u intervjuu za agenciju Tanjug rekao da roman “Dvadeset peti sat”, kog je nedavno objavio Službeni glasnik, “ima samo jedan zadatak, a to je da oživi istorijsko vreme i njegove učesnike, a to nije malo”.

U romanu brojne ličnosti srpske kulturne i političke emigracije nakon Drugog svjetskog rata, poput Miloša Crnjanskog (1893-1977), Stanislava Krakova (1895-1968) ili Vladimira Velmara Jankovića (1895-1976), dobijaju svoje dvojnike, povratnike u bezvremeni Beograd koji postoji u uporednom svijetu takozvanog “Dvadeset petog sata”.

“Reč je o napola magijskom poslu gde istorijske ličnosti postaju romaneskne i kao da dobijaju priliku da ponovo progovore. Odbrana ili priznanje krivice, romanu je svejedno, sve dok se njihove odista neobične sudbine utkivaju u pravcu koji roman čini zahtevnijim i boljim”, naveo je Gatalica.

U novom romanu, pisac “Velikog rata” (2012), “Poslednjeg argonauta” (2018) i drugih, polazišnu osnovu nalazi u Kovid današnjici, a radnja “Dvadeset petog sata” se postepeno grana i sadržava svojstva istorijskog, ljubavnog romana, trilera ili romana fantastike.

Gatalica, međutim, smatra da su “žanrovska određenja odavno izgubila na značaju” i da je roman “postao mnogostruka forma, čitava filozofija života”.

“Dvadeset peti sat” ne samo da ima različite karaktere pripovijedanja, već često u sebe uključuje istoriju, eseje, pa i poeziju i dramu, i u tom pogledu, kaže Gatalica, “nalikuje nekom ''delta soju literature'' koji potiskuje sve druge”.

“Mnogo je bitnije da li se čitalac pronalazi u romanu nego da tačno odredimo njegovu vrstu. Ovo jeste verovatno prvi srpski roman o pandemiji; roman mora da oseti damare istorijske dobi oko sebe, ali on mora da svojim ''korenovim sistemom'' povuče i minula vremena i ljude kojih odavno nema”, rekao je pisac.

U galeriji emigrantskih likova posebno mesto u “Dvadeset petom satu” uživa Crnjanski, uz često pominjanje epiteta “najvećeg jugoslovenskog pisca”.

Gatalica je podsjetio da je Crnjanski tako nazvan od svojih mentora po povratku u zemlju 1965. godine, kao “mali šamar Ivi Andriću (1892-1975) i Meši Selimoviću (1910-1982), koji su hrabro od 1945. svoje sudbine vezali za socijalističku Jugoslaviju”.

“U romanu je ovaj epitet kazan u donekle ironičnom vidu da bi potcrtao ogromnu razliku između Crnjanskog-čoveka i Crnjanskog-pisca. Ta rupa koja zjapi između onoga kako je Crnjanski živeo i onoga šta je ostavljao na hartiji, bila je romaneskno polazište za izgradnju njegovog lika”, naglasio je Gatalica.

Prema njegovim riječima, istoričar Miodrag Al. Purković (1907-1976) u romanu nosi ničim zaslužen epitet đavolovog sluge, osim činjenice da njegov “romaneskni lik tako postaje plastičan i kao da odskače i odlepljuje se sa stranica na kojima je opisan rečima”.

“Nema tu ničeg ličnog, u romanu je, naposletku, sve jedna fantazmagorija”, naglasio je Gatalica. Jedan od bitnih “likova” romana je Beograd, “dvadesetpetosatni” i stvarni, a Gatalica smatra da “naposletku svako mora da piše o gradu gde se rodio, odrastao i gde se formirao”.

Istakavši da voli Beograd više od svih gradova svijeta (a vidio ih je skoro sve najvažnije), Gatalica kaže da je srpska prestonica za njega “pozornica na kojoj se prikazuju najveće pozorišne predstave života - i to već u dva kalendarska veka”.

“To ''pozorište'' se obnavljalo, menjalo repertoar; jedno vreme je igralo vodvilje (doba mog detinjstva sedamdesetihgodina prošlog veka), onda je igralo satire (doba moje mladosti osamdesetih), pa tragedije (doba devedesetih), pa onda moderne drame sa pucanjem, pevanjem i brehtovskim songovima koji govore o nadi u budućnost (novi vek)”, naveo je Gatalica.

Upitan, kada bi sutra bio napisan roman sa Aleksandrom Gatalicom kao jednim od junaka, kog žanra bi bio i da li bi bio jedan od likova u nekom drugom “Dvadeset petom satu”, pisac je rekao da će takav roman “zacelo jednom biti napisan ali ga Aleksandar Gatalica neće čitati, jer će se to verovatno dogoditi daleko iza njegovog zemaljskog bitisanja”.

“Možda i ja u tom romanu dobijem epitet đavolovog sluge, glasnika bogova, suludog kolekcionara tuđih života, namrgođenog vozara raznih duša, fijakeriste koji putnicima čita misli... Ako tako i bude i dobijem jedan od ovih epiteta, neću se naljutiti ako je reč o dobrom romanu. U romanu je sve dozvoljeno što ga čini nezaboravnim”, zaključio je Gatalica.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.