Dragana Knežević, književnica: Čovjek mora da sanja da bi izbjegao beznađe
Nijedno vreme nije bilo naklonjeno umetnosti i umetnicima. Priča je stara koliko i istorija umetnosti. Zadojeni smo umetnošću svih vremena, na njoj izrastamo i formiramo se kao ličnosti. A svi su umetnici oduvek bili nezadovoljni tretmanom društva, pa ipak stvarali.
Riječi su književnice Dragane Knežević koja je za “Glas Srpske” govorila o rukopisu “Slike od stakla” koji je pobijedio na konkursu “Zlatna sova” Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva Istočno Sarajevo.
- U potrazi za vizijom, za onim što je plemenito, lepo, za mudrošću zemaljskog vremena, za slobodom, da zamisle društvo najbolje od svih, u kojem će mržnja, pohlepa i zloba izumreti - to je ta duboka vera, koju svet sa svojim užasima nikada neće uspeti da pokoleba. To je ono zbog čega se uvek vraćamo umetnosti. Iako se bez umetnosti ne može živeti, od umetnosti se nikada nije moglo - dodala je ona.
GLAS: Kako objašnjavate naslov rukopisa “Slike od stakla”? Jesu li to slike, možda iz života, koje su lako lomljive, koje je potrebno sačuvati?
KNEŽEVIĆ: Odlično ste razumeli. To me raduje. I više od toga, život je traganje za tom vrhunskom slikom, koja je za svakoga drugačija. Traganje za našom predstavom o životu, kakav bi mogao, i morao biti. Svako ulaže sebe u to traganje do svojih limita, a rezultat ne bude uvek kakav smo hteli. Jer sve su to slike od stakla. Krhke i lomljive. I mogu se razbiti svakoga trena, kao brodovi o hridi života. I mogu razbiti nas. Naše je da tragamo, da ih nađemo i ostvarimo. Ili da znamo da smo se borili do kraja.
GLAS: Pišete o junakinji koja je intelektualac, pisac i slikar. Kako ona uspijeva da jednu umjetnost pretopi u drugu i obrnuto?
KNEŽEVIĆ: Ona ima snove. Život je za nju kada imaš san i kada veruješ u njega. Ona misli da su snovi važni i da čovek bez snova nije ništa. Ili bez iluzija, tih sitnih varalica uma, što te kao sićušne iglice golicaju pod prstima i naređuju da kreneš ka njima, čak i kada znaš da su zvezde padalice. Njena vasiona plamti snovima. Oni su podsticaj stvaranja sazvežđa. Bez te magije snova, ako bismo je oduzeli stvarima, ljudima i događajima, sve bi bilo samo samoća. A čovek sam mora stvarati magiju da bi izbegao beznađa. Da ne postane nihilista koji svemu odriče lepotu i trajanje. Ona voli magiju snova. To je magija stvaranja. Tu počinje umetnost. U svakome od nas je taj unutrašnji svet, koji ima potrebu da se iskaže. Snovi su kao i ljudi, naizgled slični, ali nikad isti, kaže Saramago. Treba puno samoće za to, da bi se vraćao snovima. Svako ko stvara to zna.
GLAS: Rukopis pripada žanrovima romana i putopisa. O kakvim to dalekim predjelima pišete, donose li ti predjeli smiraj ili inspiraciju umjetničkoj duši?
KNEŽEVIĆ: Svet je toliko velik, prebogat i prepun znanja, a ja sam dotakla samo njegov mali deo. Privilegija je putovati i upoznati se sa njim. Videti mora, koja su moja najsnažnija inspiracija, stajati pred nepreglednim okeanom. Prolaziti gradovima u kojima bi mogao ostati zauvek. To puni i sastavlja procepe naše duše kao zlatne niti. Kada je japanski šogun, negde u 15. veku, slomio omiljenu šolju za čaj, pozvao je poznatog zanatliju da je popravi i ovaj je ulio zlato u pukotine originalnih delova. To je iluzija, tehnika kintsugi, kada se delovi spoje lepkom i samo završni sloj posut je prahom plemenitih metala, ali je rezultat lepota, savršenstvo nesavršenosti. Iza čitave japanske filozofije vabi-sabi krije se misao o prihvatanju nesavršenstva života i izbora da iskoristimo ono najbolje što nam se pruža. Putovanja su jedna od mogućnosti. Posle svih putovanja možda shvatiš da ne moraš putovati da bi našao inspiraciju. Inspiracija je uvek u tebi.
GLAS: Kako je na današnjoj pozornici biti žena pisac i slikar?
KNEŽEVIĆ: Margaret Jursenar je ušla u istoriju kao prva žena koja je primljena u slavnu Francusku akademiju nauka i posle 400 godina srušila diskriminatorski odnos prema ženama intelektualkama. Njen prijem je podigao buru od koje se tresla cela Francuska. Ali se dogodila. Jer je neminovnost. I svaka podela na muško i žensko “carstvo” je završena. Postoji samo lično pitanje osvajanja slobode i prava na izbor, koje je svakome dato kao najveća sloboda. Mi smo naša dela, naše odluke i izbori, na pozornici vremena na kojoj živimo. Koliko god imali velike snove, snažne želje i plemenite namere, oni se ne računaju. Možemo da očekujemo onoliko koliko uložimo u neki cilj. Možemo da se žalimo, međutim, ništa drugo do nas samih nije odgovorno za naš život. Svaka naša odluka i radnja su važne. Čovek je taj koji bira, definiše i određuje. Volim Sartrovu filozofiju čoveka kao nužno slobodnog bića.
GLAS: Na čemu trenutno radite, imate li u planu nešto novo?
KNEŽEVIĆ: Pišem novi roman. “Zlatna sova” je moj veliki zamajac.
Nagrada
GLAS: Šta za Vas predstavlja nagrada “Zlatna sova”?
KNEŽEVIĆ: Meni je “Zlatna sova” vredna i važna. Izložba je konačna verifikacija slikarskog dela, izlazak pred publiku. Književna nagrada je vrhunska verifikacija rukopisa. Pri tome dolazi od institucije koja nije od juče, koja obeležava 30 godina postojanja. Književna nagrada “Zlatna sova” je nešto za šta se vredi boriti. Umetnost je oduvek smatrana nečim ekskluzivnim i umetnik ima, i ne želeći to, potrebu da tome odgovori.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.
