Branko Stevanović za “Glas Srpske”: Poezija pomjera granice poimanja svijeta

Rekao je ovo za “Glas Srpske” pisac, prevodilac i urednik Branko Stevanović objašnjavajući, zašto je ponovo u svojoj knjizi za djecu i duhom mlade “Blago nama sa životinjama” na zanimljiv način povezao svijet životinja, djece i poezije kao u svojoj kultnoj knjizi “Zoološka pesmarica”. Čuveni pisac kaže da je djeci i poeziji dobro sa životinjama, ali treba biti oprezan isto kao i sa ljudima.

- Određujući se prema njima deca se u isto vreme uče empatiji i promišljanju. Životinje, ne samo u poeziji, treba voleti, ali i biti oprezan u njihovom prisustvu. Isto je i sa ljudima - rekao je pisac.

GLAS: Nova saradnja sa ilustratorom Kostom Milovanovićem dala je, po opštem utisku, novu dimenziju Vašim stihovima i krajnjem utisku koji ostavlja ova knjiga.

STEVANOVIĆ: Druženje sa Kostom Milovanovićem otpočelo je davno, u vreme kada sam ga kao urednik jednog časopisa za decu pozvao da na svoj osoben način likovnim prilozima dodatno obogati stranice izbora iz poezije i kratke proze značajnih autora. To je rezultiralo prijateljstvom i time da je on znalački ilustrovao moju knjigu poezije za decu “Avanture Kraljevića Marka”, koja je u Srbiji osvojila pet književnih nagrada i dospela u lektiru za osnovnu školu. Zato nisam imao dileme pri predlaganju uredniku Zoranu Penevskom ilustratora za knjigu “Blago nama sa životinjama”. Znajući da je Kosta Milovanović izvrstan multimedijalni umetnik, Penevski se saglasio i rezultat je vidan. U književnosti, kao i u likovnoj umetnosti, važno je ­da ostvarenje ima jasne crte savremenosti, a Kostine ilustracije su ovom delu pored toga, kao što je i red kad se radi o poeziji za decu, dale dodatnu dozu igrovnosti i duhovitosti.

GLAS: U jednoj od pjesama postavlja se krajnje zanimljivo pitanje “Šta će meni knjiga” kada, kako kaže prase iz te pjesme, nije za jelo. Zbog čega su nam danas potrebne knjige?

STEVANOVIĆ: To pitanje je verovatno jedno od najčešćih koja postavljaju piscima, ne samo za decu i mlade, usled naglog razvoja savremenih tehnologija. A vidite, recimo, iznenadan razvoj vazdušnog saobraćaja u prošlom veku nije uslovio nestanak niti usporio dalji razvoj ni pomorskog ni drumskog, naprotiv. Knjiga je takođe vrsta putovanja, samo kroz vreme. Danas, u doba brzog protoka informacija, njihove obrade i prenosa, sve su bolji uslovi za kvalitetnije pripremanje i opremanje kako listova i novinskih članaka tako i dela stručne i umetničke literature. Pa neka budem i samo delimično u pravu, ali ću reći, po mom mišljenju je štampano izdanje knjige u odnosu na digitalno kao živa duša naspram veštačke inteligencije.

GLAS: Na koricama knjige “Blago nama sa životinjama” Mošo Odalović piše o Vama da ste “razgovordžija, zapisivač, propitivač, ukrotitelj, utešitelj, odgonetar i dreser i retka zver”, što je jasno svakom ko je dolazio u susret sa Vašim opusom, ali ovo posljednje je malo misteriozno?

STEVANOVIĆ: Kad je reč o onima koji su prirodno pisci, koji ne pišu nazor, tako je oduvek i bilo, ali bi se to moglo takođe primeniti i na čitaoce. Naročito one koji su zainteresovani za poeziju. Od Orfeja do današnjih dana poezija je stvar posvećenika, dijalog na jednom uzvišenom nivou, svojstven zaista retkim, nesvakidašnjim sagovornicima. Poezija pomera granice poimanja sveta. Zato sam nedavno rekao pametnoj dečurliji tokom razgovora u jednoj biblioteci da je prisustvo čitalaca poezije u svakodnevnom i kulturnom životu toliko važno, da ih smatram plemstvom među čitaocima.

GLAS: Kada smo pomenuli “Zoološku pesmaricu”, ona je na neki način odredila Vaš ulazak u svijet dječije literature, na jedan krajnje autentičan način i do sada je doživjela više izdanja. Kako je nastala ova kultna knjiga brojnih generacija djece na ovom prostoru?

STEVANOVIĆ: “Zoološka pesmarica” je nastala u beogradskom “Vrtu dobre nade”, tokom višegodišnjeg druženja sa članovima kolektiva i stanovnicima ove zanimljive institucije, a objavljena je prvi put 1996, na šezdesetu godišnjicu njenog osnivanja. Naime, krajem osamdesetih godina prošlog veka, kao mlad student slavistike, našao sam se u nevelikom timu koji je čuveni Vuk Bojović okupio radi preporoda Beogradskog zoološkog vrta. Početne pesme iz te, kako kažete, “kultne knjige brojnih generacija” napisao sam kao drugarske pošalice ili parodije, koje sam prvo davao na čitanje Bojoviću, inače odličnom poznavaocu poezije i celokupne umetnosti, a on je to onda pokazao znamenitom Branislavu Petroviću, kome se dopala ta pesnička ujdurma i na kraju je, uz podršku još dvojice pesničkih velikana, Pere Zupca i Ljubivoja Ršumovića, objavljena knjiga, sa lepim crtežima Dragane Jovčić. U tom prvom izdanju bilo je svega 28 pesama i bila je to moja prva knjiga namenjena deci, nakon tri objavljene knjige za starije čitaoce. Posle jedanaest godina dopisao sam nekoliko pesama i ta nova verzija, u izdanju beogradskog Zavoda za udžbenike, sa odličnim ilustracijama Mladena Anđelkovića, osvojila je laskavo priznanje “Dečja knjiga godine” 52. Međunarodnog beogradskog sajma knjiga. Iz tog pelcera je izrasla i nova knjiga “Blago nama sa životinjama”, u kojoj se nalazi ukupno pedeset sedam pesama za decu, a kojoj su ilustracije Koste Milovanovića, da ponovim, dodale poseban šarm.

GLAS: Pisanje je dugotrajan i složen posao, za koji su potrebni velika energija, kreativnost i odgovornost, ali kada pišete za djecu, taj stepen odgovornosti, postaje još značajniji. Šta je iz Vašeg iskustva ključno u odnosu pisca sa djecom kao čitaocima?

STEVANOVIĆ: Otvorenost i uzajamno poštovanje, što dovodi do međusobnog razumevanja a istovremeno i poverenja dece čitalaca u pisca, kao nekoga svog, rođenog. Za kvalitetan susret i druženje sa najmlađim i prilično mladim čitaocima naročito je važno da pisac ne sputava u sebi odjek sopstvenog detinjstva i potrebu za stvaralačkom igrom. Deca to i te kako umeju da osete i vrednuju. Zatim, duhovitost. Bez nje se ne može i ne sme pred decu. Na to je upozoravao i Dušan Radović, koji je uz Zmaja najznačajniji naš autor i najpouzdaniji tumač ovog segmenta književnosti. Važno je da u literaturi za decu bude šaljivih detalja, pod uslovom da ti detalji ne budu glupi. Načitana deca su pametan deo čovečanstva i tako bistroumni teže uvek novoj čitalačkoj zabavi koja donosi sveža saznanja. Isto tako, deca su čitaoci koji preziru direktivu, žele da budu učesnici u zbivanjima, a ne puki posmatrači i izvršioci naređenja. Ona svojim prisustvom i reakcijama dodatno oblikuju štivo koje im je pisac poverio na staranje. A kad je reč o novim ili budućim čitaocima, postoji među piscima za decu jedno nepisano pravilo, da uvek kada govore pred njima, imaju u rukama otvorenu knjigu, bez obzira na to što najčešće znaju napamet ono što im govore.

GLAS: Priredili ste više zbirki poezije naših najvećih autora za djecu od Zmaja do Ršuma, dio ste ovogodišnjeg žirija nagrade “Neven”. Kako Vam se iz te perspektive čini današnja književnost za najmlađe?

STEVANOVIĆ: Rekao bih da i kad je reč o literaturi, kao i u svim drugim oblastima, potrošački mentalitet uzima danak. Treba, naravno, čak i u razgovoru, uočavati razliku između onoga što zaslužuje da se nađe na spisku lepe književnosti i onoga što ne izlazi iz okvira biznis literature ili, bolje reći, marketing literature, a pored toga, postoji uvek i nešto što bismo mogli imenovati kao književnost u pokušaju...  Međutim, važnije od toga je da Ljubivoje Ršumović, na osnovu bogatog iskustva, tvrdi da je relevantna srpska umetnička književnost za decu i mlade dovoljno raznovrsna i da je među najboljim u evropskim, pa i svetskim okvirima. Moje iskustvo, koje ne doseže tako daleko, ali nije ni zanemarljivo, daje mi za pravo da to potvrdim. Sad, neka ostane otvoreno pitanje koliko koja država radi na promociji svoje kulture uopšte, pa samim tim i sadržaja namenjenih najmlađima i njihovih stvaralaca. Nije, recimo, redak slučaj da čak ni prosvetni radnici ne znaju da je stihove “Zakleo se bumbar...” napisao Radivoje Vasić, da je stihove “Preko brda, preko brega...” napisao Božidar Timotijević, stihove “Razbole se lisica...” Momčilo Tešić, “Moja mama divno priča svake noći...” Svetislav Vuković i da ne nabrajam dalje. A kako su “opravdano odsutni” važni pisci izgledali, to deca koja nisu revnosni članovi biblioteke obično mogu samo da nagađaju. Često im, već u vrtiću, odrasli sugerišu da je pesma “pesmica”, a ime pesnika ni ne navode, već kao da je ta “pesmica” nastala sama od sebe. Tako se deca od malih nogu pute da budu, prema potrebi, potrošači, bez uvažavanja autora stihova i poštovanja njihovog truda. Mediji bi mogli doprineti da se oni koji su za to odgovorni, za početak, počnu ugledati na decu čitaoce. Njima se takvi propusti ne potkradaju.

Učenje

GLAS: Često ste u neposrednom kontaktu sa Vašim čitaocima, šta Vas najmlađi čitaoci uče, ako vi njih učite ljubavi prema knjizi i svijetu koji ih okružuje?

STEVANOVIĆ: Najmlađi čitaoci me iznova podsećaju ili uče radoznalosti, hrabrosti, upornosti, neposrednosti, istinoljubivosti, dobroti, pravednosti... Svemu onome što su oni sami naučili iz knjiga. Deca koja rado čitaju ne mogu biti drugačija. Takođe me uvek vraćaju na pomisao da se život sastoji od dragocenih sitnica koje, zahvaljujući tome što su dragocene, prestaju da budu sitnice. Ovde bih, uostalom, na Vaše pitanje, mogao i da odgovorim pitanjem. Ko bi nam, ako ne deca čitaoci, mogao vratiti poverenje u ljude? U nas same?

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.