Anja Mijović, književnica i scenaristkinja, za “Glas Srpske”: Dobar triler čitaoca udara kao sjekira
Najviše uživam u trilerima, što romanima, serijama ili filmovima, ali se ranije nisam oprobavala u pisanju jer mi je delovalo kao nešto zahtevno. Dok se 2017. nisam odvažila. Stisla zube i počela, a u stvari krenulo je k'o po loju, nimalo teško, gotovo prirodno. Posle studiranja dramaturgije, raznih razočarenja, udaranja glavom u zid, ostavila sam pisanje za neka lepša vremena. Da pišem jednog dana samo radi svog gušta. Nije delovalo da će ikad taj dan doći.
Rekla je ovo za “Glas Srpske” književnica i scenaristkinja Anja Mijović, objašnjavajući zašto je njen roman prvenac “Otpadnici: Slučaj prvi” i drugi napravio iznenađenje, čak i kod iskusnih poznavaoca žanra kriminalističkog trilera kod nas. Mijovićeva je scenarističkim radom za seriju “Kljun” dodatno privukla pažnju javnosti, a ovih dana treba izaći njen drugi roman “Otpadnici: Slučaj treći”, dok ona kaže da je ljubav prema pisanju i žanru trilera spletom okolnosti spojena u kreativni proces.
- No, odem s porodicom u Džakartu da živim i odjednom imam sve vreme sveta da stvaram. Prvo sam napravila blog, potom portal “Direktna reč” i za kratko vreme moji putopisi “Indonezija za početnike” su stekli zavidnu publiku, vratili mi samopouzdanje te su stare želje, bačene pod tepih, oživele i kostur “Otpadnika” je počeo da se formira - rekla je Mijovićka.
GLAS: Koliko je Vama kao autoru bilo teško odrediti granicu fikcija i realnost u vašoj prozi ?
MIJOVIĆ: Često u šali komentarišem skandinavske autore koji, jadni, moraju da izmišljaju, a ja samo otvorim dnevne novine, ideja unedogled. Nisam ni želela da pravim granicu, pustila sam da me užasne vesti puknu, posluže kao osnov za razvijanje priče.
GLAS: Sa druge strane, u priči imate dvojicu policajaca Uroša i Andreja, pandure idealiste, teške ljude koji su relikti jednog drugog vremena, koji se ne uklapaju u klasične policijske šeme Srbije, niti u svijet visokotehnološkog kriminala, gdje su sklonjeni kao smetnja uhodanom sistemu?
MIJOVIĆ: Želim da verujem da kad se nađu dva-tri dobra, udruže se i po svaku cenu čuvaju jedni drugima leđa, da se ovakav sistem može ozbiljno razmontirati. Opet ću se vratiti na Skandinavce, rekla sam da je njima teže jer moraju da izmišljaju zločine, ali s druge strane njihove države imaju pravni sistem, s rupama naravno, ali vladavina prava postoji. Kod nas toga nema, a da bi “Otpadnici” bili realni, a pravda zadovoljena moram da tražim alternativna rešenja. Zasad mi uspeva… (smijeh). Ne znam kako bi se vikinzi snašli sa smišljanjem katarze u našem sistemu, mislili bi da pišu distopiju, a ne triler.
GLAS: Detektivi sa oštećenjem su zaštitni znak noar literature, ali koliko mora biti oštećen krimi-junak u srpskoj prozi, kad je dubina oštećenja zajednice na krajnje zabrinjavajućem nivou?
MIJOVIĆ: Obrnuli smo igricu. Naša stvarnost je toliko uvaljana u mulj da velika većina građana bira da zabija glavu u pesak, pardon u mulj. Nisu u stanju da sagledaju mrak kroz koji tumaramo. To je jedini razlog što se taj mrak zdušno održava, jer ljudi odbijaju da vide. Andrej i Uroš su na svojoj koži osetili, nepravda ih je ranila i oštetila, ali ih je i nadogradila saosećanjem, brigom za običnog čoveka. Baš zato što su iskusili strašne stvari samo su jedino oni sposobni da pogledaju zlu pravo u oči i dignu pesnice. Ali društvo ih odbacuje jer gaje hrabrost i empatiju, vrline koje su danas toliko retke da ih mnogi smatraju izmišljenima.
GLAS: Sudar sa Vašim pisanjem nije lagodno iskustvo za neupućenog čitaoca, mračna i teška atmosfera i svojevrstan nervozan, dijaloški stil rečenica rešeta čitaoca kao mitraljez. Ne volite literaturu u svilenim rukavicama, iako vješto izbjegavate jeftino “slašer” šokiranje čitaoca?
MIJOVIĆ: Ne čitam niti gledam išta lagano, ne vidim poentu. Mene delo mora da zvizne. Kako je ono Kafka rekao: “Knjiga mora da bude sekira za zamrznuto more u nama.” Potpisujem. Da, izbegavam šokiranje jer je to lakši način za ostavljanje utiska. Teže je, ali daleko je vrednije biti sekira bez sablažnjivanja čitaoca grotesknim scenama.
GLAS: Nakon godina izgnanstava u “nižerazrednu” literaturu, osuđenost na male izdavače ili palp edicije poput “Dž-100”, posljednjih godina imamo prepoznatljiv talas uspona domaćeg žanra krimi-romana, da bude zanimljivije autora različitih stilova, ali jasno ukorijenjenih u naš prostor? Kako Vam to djeluje iz fanovskog, a kako iz profesionalnog ugla?
MIJOVIĆ: Pa, bilo je i vreme! Kada sam počela da razmišljam o pisanju “Otpadnika” bila sam na drugom kraju planete i nisam bila upućena u domaću scenu. I dalje ima sijaset malih izdavačkih kuća koje samo “oderu” pisca, a ne bave se doradom rukopisa niti plasiranjem. Tako da ko zna koliko bisera ima, a jednostavno se nema vremena za šnjuranje po policama knjižara. Moje otkriće je bio prvo Đorđe Bajić, pa Lazar Jovanović, Marko Popović, Bojan Ljubenović. Čitala bih ja i više no ne postižem. Poslednje tri godine pišem bez pauze, a dok pišem ne smem ništa da čitam, gledam, jer može nesvesno da me povuče.
GLAS: Autori postoje, veliki izdavači su agilniji, publika sve zainteresovanija, šta je još potrebno da “srpski noar” jednog dana bude na tragu onog što je skandinavski ili anglosaksonski krimi-roman?
MIJOVIĆ: Neko mora da se odvaži da uloži u nekoga od nas, prevede naša čeda i ponudi inostranom tržištu i to po mogućstvu američkom. Skandinavci su preko SAD stekli svetsku slavu. Zasad takvog hrabriše nema na vidiku.
GLAS: Kada pominjemo žanr, kako Vam on djeluje u svjetskim okvirima, koliko je žanrovsko, trilersko koketiranja sa društveno angažovanim romanom ili literaturom glavnog toka ojačalo ili oslabilo sam žanr?
MIJOVIĆ: Svaki roman kom god žanru pripadao bi morao da bude društveno angažovan, osim naravno one gorepomenute “lagane” literature. Umetnost je korektiv stvarnosti. Trebalo bi da bude. Romani moraju da kritikuju društvene anomalije, tako se i pisci bore za bolje sutra. Trileri i krimi su, što bi se reklo, bogom dani za ukazivanje na loše u jednom društvu tako da bih rekla da žanr u tom slučaju jača.
GLAS: Oprobali ste se kao scenarista i to u najnezahvalnijoj varijanti, dorađivanja scenarija za seriju “Kljun” koja je dočekana s pozitivnim reakcijama. Koliko ste zadovoljni tim iskustvom i koliko scenarista ima uticaja na završni proizvod ponuđen publici?
MIJOVIĆ: Da, veoma nezahvalna varijanta, ali sam sebi dokazala da umem i to: Nadogradim i poboljšam poštujući autore. Promenila sam polove većini junaka, izgradila karaktere ispočetka, odnosi između njih su se morali menjati, dopisala nekoliko scena, izbacila sve što je šlajflovalo i sve to u rigorozno kratkom periodu. Mnogo sam stvari naučila jer teorija i praksa su dve strane istog novčića, a imala sam samo teoriju na raspolaganju. Sada sam tata-mata kada jednoga dana budemo snimali “Otpadnike”, znam na šta moram da obraćam specijalnu pažnju. Najvažnije je da scenarista i reditelj veruju jedno drugom bespogovorno plus da su “kliknuli”. Onda završni proizvod ne može da omane.
GLAS: Priča u vezi sa “Otpadnicima” je krenula od scenarija za nesnimljenu seriju, pominjali ste zainteresovane producente i režisera, ali ne i televizijskog partnera.
MIJOVIĆ: Da li su tu stvari dalje na mrtvoj tački ili ima pomaka? Koliko je problem za domaće televizije vaše beskompromisno surovo sjeciranje naše stvarnosti, u smislu da bi se brojni mogli prepoznati u vašim likovima iz “Otpadnika”, i to ne onim pozitivnim? Ja sam “Kljun” i prihvatila da radim, jer sam tako htela da otvorim vrata “Otpadnicima”, ali televizije nas uporno 'lade. Dosta čudna situacija kad je roman bestseler. Biljana Prvanović mi je producent, Srđan Dragojević će režirati, ali zasad oni koji daju novce ćute. Može biti razlog i to što bez rezerve kritikujem naše društvo. Ne znam. Izgleda da serija čeka bolja ili bolje reći hrabrija vremena.
GLAS: Da li ste imali neka konkretna glumačka imena u glavi kada ste priču o Urošu i Andreju pretvarali u scenario?
MIJOVIĆ: Za Uroša smo se Srđan i ja odmah dogovorili - Milan Marić, Vera je Ivana Adžić, ali za Andreja je bila frka, jer... Svesni ste zašto. Nemamo takvu pojavu na srpskoj sceni ali uopšte. Andrej je pravljen po modelu mog pokojnog prijatelja Igora Karanova i nijedan glumac mu ni na koji način nije sličan. A onda skoro gledasmo “Utisak nedelje” i BENG! - nađoh Andreja: Feđa Štukan.
GLAS: Da li ostajete kao pisac u serijalu “Otpadnici” ili biste voljeli napraviti iskorak sa nekim drugim junacima u nekom drugom okruženju?
MIJOVIĆ: Nadam se da ću prepoznati kad će sagi “Otpadnici” doći kraj. Ne bih da dozvolim da pišem silom jer, eto, publika voli Uroša, Andreja, Veru i Peđu. Ovde aludiram na omiljenog mi pisca Jua Nesbea koji je silom napisao “Nož” pa me je naljutio, ništa mu nisam poverovala. Dakle, ne dam da se to desi. Još nismo “popravili” naše društvo, znači “Otpadnici” imaju još posla… I da, volela bih da jednog dana “rodim” neke nove junake koje ću da bacam na drugačije muke. Ali o tom potom.
Korijeni
GLAS: Gdje se kriju Vaši žanrovski korijeni i na čemu ste gradili temelj vlastitog stila pisanja?
MIJOVIĆ: Ukus i stil se grade jednako, gledanjem filmova, čitanjem, godinama. Decenijama. Desilo se da me je kolega s FDU-a prepoznao, jer su moji dijalozi tako svojevrsni samo meni. Dok sam studirala prezivala sam se drugačije te pravila dvadesetogodišnju pauzu, a opet kolega čim je otvorio roman shvatio je da sam to ja. Biće da mi je stil unikatan, ne mogu me plagirati… (smijeh). Posle trilogije “Milenijum” Stiga Lašona poželela sam da i ja napišem triler. Eto, Stig je kriv! I Hičkok.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.
