Ana Atanasković za „Glas“: Pisac, junaci i čitalac čine ljubavni trougao

Rekla je ovo za “Glas Srpske” Ana Atanasković, književnica i publicistkinja,  komentarišući zašto je za glavnu junakinju svog novog romana “Zmajeva žena” (Laguna), izabrala Jelenu Gatiluzio, suprugu despota Stefana Lazarevića, ličnost o kojoj se u istorijskom smislu vrlo malo zna. Književnica poznata po romanima “Nikola Tesla: Moja ljubav”, “Jelena Anžujska - Dolina jorgovana”, kaže da se u novom romanu bavi junakinjom čija je uloga u životu Srbije u vrijeme despotovine bila kasnije uglavnom marginalizovana od strane istoričara, ali da ona ne dijeli  mišljenje o beznačajnosti bez obzira na istorijske fakte.

- Ja sam joj u mašti, ali prateći život despota Stefana, darivala petnaestak godina na našem tlu i glas da progovori o ženskim temama koje se provlače i kroz prošlost i kroz budućnost - rekla je Atanaskovićeva.

GLAS: Biti žena u to doba nije bilo lako, ni ženi sebra niti vladarevoj supruzi, ali biti udata za čovjeka kojeg nije poznavala, u stranoj zemlji, koja se nalazi pred slomom okružena moćnim neprijateljima, svakako je otežavalo sudbinu Jelene Gatiluzio, čija je sudbina obavijena misterijom manastirskih zidova i životom bez vlastite djece. Koliko Vam je ovaj manjak informacija otežavao ili olakšavao situaciju u konstrukciji i pisanju romana?

ATANASKOVIĆ: Ovaj roman je za mene bio svojevrstan izazov, jer sam do sada pisala uvek potkovana činjenicama, a čak su mi neke od njih pravile i ograničenja. Dakle, sa jedne strane sam imala slobodu i bilo je lako, ali sa druge je bilo teško jer je bilo potrebno stvoriti sasvim novi lik, a u skladu s onim što sam mogla pronaći o njenoj porodici (u istorijskim izvorima na engleskom jeziku) i o sudbini despota Stefana. Takođe, iskoristila sam štivo i da progovorim o temi koja je kod nas i dalje tabu - izostanak potomstva.

GLAS: Šta je po Vašem mišljenju uticalo na stvaranje ovog zida ćutnje oko junakinje “Zmajeve žene”, to što je bila stranac, što nije obezbijedila direktan nastavak loze ili slom despotovine koji je uništio mnoštvo istorijskih dokumenata?

ATANASKOVIĆ: Mislim da je to kombinacija druge i treće opcije. O njoj ne postoje podaci ni na njenom Lezbosu, i te arhive su Turci poharali.

GLAS: Tokom spisateljske karijere bavili ste se tematikom života istorijskih ličnosti u fikcijskom okruženju, od Jelene Anžujske, preko Nikole Tesle i Davorjanke Paunović do despotice Jelene. Kako ste generalno birali motive za romane i zašto baš istorijski motivi dominiraju Vašim opusom?

ATANASKOVIĆ: Mnoge teme su me opsedale još od detinjstva ili od rane mladosti, pa bih mogla reći da su one nalazile mene, tj. da smo se spajali u kovitlacu sudbine, da sam morala da ih ispričam baš ja. Niko me ne zainteresuje slučajno i uvek ta ličnost ima nekakve veze sa mnom, tj. sa mojom misijom. Možda ezoterija ima odgovore, ali ako bismo gledali racionalno, oduvek sam volela istoriju i istorijske romane, te biografije, jer smatram da je prošlost uvek prisutna, a da novi pogled na nju može biti koristan nama u sadašnjosti.

GLAS: Ovakva vrsta literature zahtijeva obimna i dugotrajna istraživanja, u slučaju Jelene, žene despota Stefana, to je dodatno otežano manjkom informacija.  Kako ste prevazišli probleme objektivnog manjka naučnih podataka?

ATANASKOVIĆ: O despotu Stefanu ima literature te sam moguće događaje iz njenog života oblikovala prema zvaničnim podacima. Njen karakter se formirao tokom pisanja, te sam negde na pola rukopisa morala da se vratim na početak i da je usklađujem sa tada napisanim.

GLAS: Ova vrsta romana jako je popularna u svijetu, dok su romani istorijske tematike kod nas relativno bili cijenjeni ako su utkani u “suvi” realizam, dok je svako iskakanje iz akademskih okvira odbacivano kao manje vrijedna literatura. Istina, posljednjih godina imamo snažan zamah modernijih  istorijskih romana, ali otkud taj višedecenijski otpor prema vlastitoj istoriji koje, ruku na srce, imamo i više nego što nam je možda trebalo kao narodu?

ATANASKOVIĆ: Ima tu mnogo razloga koji bi se mogli objasniti sociološkim istraživanjima. Ono što znam je da mi se nikako ne sviđa što se i dalje u nekim književnim krugovima provlači mišljenje da jedino taj “suvi realizam”, kako ste ga dobro definisali, može da opiše istorijske događaje, što smatram pogrešnim. Još je u sedamnaestom veku madam De Lafajet napisala revolucionarni istorijski roman “Princeza de Klev”, takoreći prvi psihološki istorijski roman, a ovde se takvom postupku još uvek neko iščuđava i, što je još ružnije, izražava prezir. Smatram da su to ljudi koji nisu dovoljno pročitali od svetske književnosti i žive u vlastitoj umišljenoj bitnosti.

GLAS: Koliko su teme kojim se bavite u romanima daleko od Vaših vlastitih emocija, od romana “Duet duša”, u kojem ste se bavili duboko ličnim i porodičnim stvarima. Otišli ste u vode istorijskih biografija o drugima, ali da li ozbiljan pisac može ikada pobjeći od sopstvenih emocija u sopstvenim književnim junacima?

ATANASKOVIĆ: Ne može, a ne vidim ni razlog zašto bi bežao. Pisac je bitna karika u triju ili, ako ćemo slobodnije, ljubavnom trouglu između građe koju istražuje i čitalaca. Pisac je dužan da pretpostavi emocije svojih junaka, da im podari svoje, a da one tako spojene dođu do emocija čitalaca. To je pravi “krug života” jednog dela.

Planovi

GLAS: Roman je u prodaji, reakcije kolega i publike jako su pohvalne, slijede promocije, ali pretpostavljamo da je to za Vas dodatni motiv da pišete nešto novo. Da li generalno imate neku omiljenu istorijsku ličnost kojoj biste darovali novi život u fikciji?

ATANASKOVIĆ: Nadam se da ću do kraja ove godine završiti prvu verziju novog istorijsko-biografskog romana, sređujem i eseje o gradovima. Imam mnogo omiljenih istorijskih ličnosti, a volela bih, ako bog da, da se bavim i jednom važnom ličnošću iz duhovnog sveta. Iz okrilja religije i vere.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.