Milutin Petrović, režiser, o svom novom filmu “Nečista krv - Greh predaka “: Globalni svijet je poput aždaje

Kaže ovo u intervjuu za “Glas Srpske” beogradski režiser Milutin Petrović, govoreći o svom novom filmskom ostvarenju  “Nečista krv - Greh predaka”.

- Nema lakog načina da se raskrsti sa tim teretom za koji nismo krivi, ali nam njegova težina pada na naša leđa i duše, što je zapisano davno u Bibliji. Radovan Hiršl mi je pričao da heroin može da deluje u ljudskom organizmu zato što mi u sebi imamo molekule istog sastava, tako da organizam prepoznaje tu hemiju i ima receptore za heroin koji se ubrizga u krv. Na žalost onih koji misle da samo što nismo otkrili sve, evo sad će naučnici, samo što nisu, na njihovu veliku žalost oni koji su pisali priču o izgnanstvu iz raja i o Kainu i Avelju nisu bili glupi, primitivni i neinformisani, već veliki mudraci nadahnuti onostranim uvidom u stvari - kaže Petrović.

GLAS: Prije 21 godinu u filmu “Zemlja istine, ljubavi i slobode” dali ste veliki omaž Vojislavu Nanoviću. Danas promovišete film snimljen po scenariju Vojislava Nanovića inspirisan djelom Bore Stankovića?

PETROVIĆ: Pa baš u tom filmu “Zemlja istine, ljubavi i slobode” ubacio sam i deo iz mog omiljenog filma “Konan Varvarin”, reditelja Džona Milijusa, u kome Konana pitaju šta je najvažnije na svetu, a njegov odgovor je nešto tipa “uništiti neprijatelja i slušati naricanje njegovih žena”. U filmu Voje Nanovića, a ujedno i u našoj narodnoj priči o Nebojši koji je pobedio Baš-Čelika na istu metafizičku pitalicu tačan odgovor je: najoštrija je istina, najjača ljubav, a najlepša sloboda”. Dosta različit pogled na svet, zar ne? I neko kao što je Nanović, dakle čovek koji nam je ovaj amanet preneo u DžDž vek, od mene je zaslužio pažnju vrednu onoj koja se daje apostolima. Bila je ta priča o scenariju koji je pisao po delima Bore Stankovića i koji je izgubljen. U mojoj glavi je to bilo kao da sam monah koji je čuo da tu negde postoji izgubljeno jevanđelje apostola Petra. OK, verovatno preterujem, ali što se filma tiče, zaista smo pronašli jednu izgubljenu priču koja nam je trebala da pojasni neke stvari.

GLAS: Stanković i Nanović, osim umjetničke genijalnosti, nažalost, dijele i sličnu sudbinu određene nepodobnosti u vremenu u kojem su živjeli i stvarali?

PETROVIĆ: Znate onu priču kako se gaji engleska trava - šišaš, zalivaš, šišaš, zalivaš i tako trista godina. Kod nas nema dve generacije jedne porodice, a da nisu ideološki sukobljene, da nije bio neki prevrat između vremena dede i unuka. Malo smo mi krivi za to, a malo i kleta sudbina ovog prostora gde prste guraju ti što trista godina rade jedno te isto i eksperti su za šišanje naroda i zalivanje đubreta. Na takve “prevrate” su u svojim životima naleteli i Bora i Voja. Bora u “prvoborački” nalet solunaca posle paklenog prvog rata, a Voja u navodnu destaljinizaciju maršalove prćije. Poznato mi je to i lično, zato što ja, Milutin Petrović, sad posle ovih naših ratova kada su ponovo tu neki prvoborci,  koji određuju ko je pravi Srbin, a ko izdajnik, dakle već decenijama služim kao vreća za udaranje svakom ratnom profiteru i dupeuvlakaču, onome ko je trenutno na vlasti.

GLAS: Vaš film je obučen u ruho istorijskog spektakla i žanrovskog filma ili, kako ga vi nazivate, “Isternom”, ali u suštini iza toga se krije tragedija kao majka svih žanrova, prije svega oličena u liku Hadži-Trifuna?

PETROVIĆ: Da, verovatno ste u pravu. “Nečista krv” nije komedija. Onda je verovatno tragedija, bar sudeći po ponudi onih glumačkih maski. Šalim se, nisam ja to tako razmišljao. Kada pravite film, vi se bavite stotinama nekih zakrpa i šrafova i ne znate gde vam je glava. Što kažu bokseri, svaki plan prestaje kada dobiješ prvi udarac u glavu. Svakako niste baš u prilici da teoretišete. Ali mnogo mi je drago što vidim da ima puno pametnih ljudi koji u filmu vide te slojeve.

GLAS: Uporedili ste klasični stil snimanja svog filma sa idejom snimanja akustičnog albuma u vremenu digitalnih zidova zvuka. Mislite da su iskonske emocije zatrpane pod poplavom bezbrojnih eksperimentalnih stilova.

PETROVIĆ: To se kaže, uvek gori pokvari boljeg. Tako je i klasični Holivud, ustanovitelj celog našeg jezika kojim govore pokretne slike, dakle uzor i učitelj svakog filmadžije, sada postao žrtva lošeg ukusa raznih provincijalnih prevaranata. Pod firmom borbe protiv globalizma i američkog imperijalizma uzgajane su svakakve budalaštine, a često i nakaznosti. Kao, “Bitlsi” ili Betoven su vrednosti globalističkog pogleda na svet, pa treba da slušam neke bolide koji duvaju u list da bi bio politički podoban francuskim pervertiranim trendseterima. Svet je jedna aždaja, jedan Baš-Čelik pod čijom vlasti ja moram da živim evo već jako dugo. Tako da o “Nečistoj krvi” vrlo neskromno mislim da je jedan veliki poduhvat, skoro pa neki ustanak.

GLAS: Bili ste nedavno oštri prema romantičarima, stiče se utisak da su naškodili brojnim generacijama svojim crno-bijelim viđenjem svijeta?

PETROVIĆ: U stvari ne crno-belim nego ružičastim. Kada kažem romantičari, ne mislim na Šopena, nego na one koji složenost sveta svode na sopstveni intelektualni kapacitet, dakle na glupost, a sve pravdaju navodnim emocijama. A u stvari uvek su slugeranje koje prave topovsko meso od naše dece. Vidi nas divne, ajde da pobijemo one zlikovce! A kada krene krv, oni pevaju o krvi kao da je šampanjac u porniću. Odvratni su mi ljudi koji misle da postoje neki MI koji smo super i neki ONI kojima treba istrebiti decu. Retko ko zna da je Filip Višnjić bio kao neki putujući bluz gitarista, koji je išao od mesta do mesta, zabavljao narod i tako zarađivao za život. I retko ko zna da je imao repertoar i za Srbe i za Turke. Kada dođe u tursko mesto, onda ima pesme u kojima je Muja Kesedžija bolji od Marka. A Vuk je zapisao ove naše verzije. I onda se od nasleđa jednog takvog genija i šmekera kakav je bio slepi Višnjić pravi odvratna propaganda kojom se bodri ubijanje. E to vam je ona gorepomenuta tragedija.

GLAS: Džon Hjuston je jednom prilikom rekao da on ne zna za “dobre filmove, koje ljudi nisu htjeli gledati”. Koliko Vam je važna reakcija publike?

PETROVIĆ: Slikari slikaju, a galeristi se bave plasiranjem slika. Džon Hjuston je jedan razmaženi, nestašni sin najvećeg i najuspešnijeg galeriste filma, koji se zove Holivud i duboka država Sjedinjenih Država Amerike i još nekih jataka. Tako da je njemu bilo lako da priča šta god hoće, kada se zajebavao na jaslama ekipe svoga tate. Uprkos svemu tome Džon je jedan od najvećih i uglavnom je uvek u pravu kada nešto kaže. Film je jedan novi jezik, varijacija onog jezika “na-početku-beše-reč”, koji nam je omogućio da svet postoji. Jezik je dar zbog koga postoji svemir jer da nema pojmova, ne bi bilo ni atoma ni galaksija. Mi vidimo, mi mislimo, mi se naukom bavimo kroz pojmove, kroz reči kojima mislimo, vidimo, čujemo... Važnost jezika je neizreciva. Deo onoga čemu jezik služi je komunikacija, tako da je zaista besmisleno baviti se jezikom, a ne hteti da komuniciraš sa drugim bićima. “Nečista krv” je priča koja je pravljena da je ljudi gledaju u bioskopu i razmišljaju o svemu oko sebe.

Ne volim realnost

GLAS: Na velika vrata vraćate senzualnost i erotiku u domaći film, u kojem se posljednjih godina seks uglavnom prikazivao kao izvor jeftinog humora i još jeftinije pornografije?

PETROVIĆ: Gledajući mnoga naša ostvarenja stalno sam mislio, gospode bože kakav li je privatni život ovih ljudi kada su rešili da baš ovo stavljaju u svoj film. Kad tako nešto gledamo, moja žena kaže - nemoj više nikada ove ljude da nam puštaš u kuću. Nekad pokušam o tome da pričam, pa mi ljudi kažu da to glupo i ružno navodno ima veze sa nekom realnošću. E pa ja ne volim realnost, volim Merilin Monro i Silviju Kristel. Realnost sem što ne postoji, nije dovoljno zanimljiva da bi ušla u film. “Veće od života” to je definicija onoga što se gleda na velikom platnu. A posao nas u likovnoj umetnosti je da znamo šta je lepo, a šta nije. Ta veština je malo zaboravljena u vreme vladavine tih šmiranata navodne realnosti. Stvarno imaš utisak da mnogi koji se danas bave filmom uopšte ne kapiraju tu kategoriju - lepo. To je kao zastarelo, nešto čime se bave glupi, loši slikari... Oni loši od Leonarda do Modiljanija i Vorhola.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.