Miloš Biković, glumac i producent, za “Glas Srpske” o filmu “Južni vetar: Ubrzanje”: Marašu je moć oduzela kontrolu nad životom

Sada je definitivno bila drugačija priča, imali smo daleko bolje produkcijske uslove, ali i veći kreativni izazov pošto je trebalo nadmašiti prvi film, ispuniti velika očekivanja publike i napraviti korak napred bez kojeg, po nama, nije imalo smisla snimati nastavak. Trudimo se da se menjamo, da produkcijski, scenaristički, režiserski, glumački napredujemo i da od jednog malog filma, od kojeg niko ništa nije očekivao, napravimo svetski projekat.

Rekao je ovo u razgovoru za “Glas Srpske” Miloš Biković, glumac i producent filma “Južni vetar: Ubrzanje”, govoreći o tome koliko je snimanje nastavka bilo produkcijski i kreativni izazov za cijelu ekipu i objašnjavajući u kom smjeru ide lik Maraša.

- “Ubrzanje” je žanrovski pomereno ka akcionoj avanturi, mada i dalje postoje elementi krimi-trilera, ali je film u ritmu i dinamici ubrzan, mnogo je više akcije i likova ugrađeno u priču. Ne bi imalo smisla praviti film koji nema taj pomak i promenu, već samo isprazno jahati na tom talasu uspeha i popularnosti, bez svežih ideja i kreativnog uzbuđenja za nas i publiku. Maraš je sada nov lik, nalazi se u drugačijoj situaciji. Ovde ga prvi put vidimo u situaciji da što više ima moći, ima manje kontrole. Što brže ide, realnost mu brže izmiče. Sada on ne igra igru, već igra igra njega - kaže glavna zvijezda sada već fenomena poznatog kao “Južni vetar”.

GLAS: Koliko je lajtmotiv tragičnog odnosa očeva i djece važan kao kreativni motor radnje “Južnog vetra”?

BIKOVIĆ: “Južni vetar” je od početka film o porodici, samo što je u prvom delu taj motiv bio malo u drugom planu, dok je u ovom filmu to dosta jasnije istaknuto. Pokvarene veze očeva i sinova, ti loši porodični odnosi su koren iz kojeg izrasta to zlo i taj kriminalni put kojim kreću glavni junaci. On počinje u detinjstvu većine likova, menja im karakter i sudbine, vodi ih u nasilje i tragediju, a završava se nekad simboličnim, a nekad stvarnim ubistvom dece od strane očeva i obrnuto.

GLAS: Lik Maraša u ovom filmu je postavljen iz drugog ugla, rekao bih mnogo više dramskog nego akcionog. On nije više klinac, mangup koji se igra brzim autima, već je dosta tragičnija ličnost, postavljena između onog što jeste i onog što bi želio da bude?

BIKOVIĆ: Jeste. On se nalazi razapet između onog što jeste i onog što bi želeo da bude, ali još više između toga i onog što mora da bude! U prvom delu on je bio produkt svoje mračne želje, ambicije i nekog inata prema ocu, sistemu i pravilima, svemu tome što ga je na neki način gurnulo u taj svet nasilja i kriminala. Ovde se on već nalazi duboko u tom svetu i shvata da će ga taj talas poklopiti i progutati. Maraš u drugom delu shvata da mora ubrzati da bi prestigao realnost.

GLAS: Koliko je Marašev lik blizak Vašem životnom iskustvu i odrastanju, jer ste se vrlo mladi upustili u profesionalne vode, naravno, filmske, a ne kriminalne?

BIKOVIĆ: Slično je to donekle (smijeh). Definitivno me je privukao dobar scenario, ali sam shvatio tokom rada da je Avramović sjajan režiser, koji tačno zna šta hoće od ove priče. Na prvim razgovorima to mi je bila super ideja, ali nisam imao neki specijalni osećaj u pogledu uloge. Ipak, čitajući scenario shvatio sam da je Maraš mnogo više od običnog akcionog junaka, da ima dramski potencijal i da mi nudi iskorak u glumačkom smislu i da sebe vidim u njegovom liku. U Rusiji me vide kao glumca u komedijama, ovde sam slavu stekao igrajući u sportskom filmu “Montevideo”, a ovo je bilo nešto sasvim treće i meni je blagoslov što sam dobio priliku da dodatno izgradim dijapazon uloga.

GLAS: U posljednjih 16 godina stigli ste do nevjerovatnih 47 uloga, sedam producentskih poslova, reklame, kompanija za animirane filmove. Nameće se pitanje kako stižete i čime plaćate cijenu?

BIKOVIĆ: Vremenom i privatnim životom. Nemam ih. Uglavnom. Uh. Ostao sam malo zatečen ovim pitanjem. Da me je neko pitao, ne bih znao da je toliko. Mogu samo reći: “Hvala Bogu”. Iskreno, nisam kao mlad glumac zamišljao ovakav put, malo sam drugačije to video, ali Bog je izgleda imao druge planove i samo mogu biti zahvalan na tome.

GLAS: Ruska kinematografija bila je u rasulu devedesetih, danas je to vrlo ozbiljna industrija. Koji je recept za uspjeh srpskog filma iz ugla čovjeka koji radi ozbiljan posao ispred i iza kamere?

BIKOVIĆ: Promene su u toku. Mnogo se sada snima kod nas. Jedna hiperprodukcija, što je, po meni, jako pozitivna stvar. Kvantitet će poroditi kvalitet. Uči se. Razmenjuju se iskustva. Zanatski napredujemo. To je jako pozitivan signal i promena. Pojavili su se ozbiljni igrači na tržištu. Traži se sadržaj i postoji publika za njega. Hvala Bogu, imamo talenta više nego dovoljno. Uz ozbiljan rad, širenje tržišta, jačanje produkcije, imaćemo priliku da gledamo u sledećih deset godina jako dobre stvari. Nekada se na veliki film čekalo po pet ili deset godina. Sada imao samo ove godine “Tomu” i “Južni vetar”, ozbiljne bioskopske hitove, a to je podsticaj za druge autore, koji u ovom trenutku bruse zanat i stiču iskustvo.

Šmajser

GLAS: Da li je njemački šmajser, koji Maraš koristi u scenama obračuna u Bugarskoj, slučajnost ili mali omaž “partizanskom filmu”?

BIKOVIĆ: Oružje je izabrao Miloš Avramović, on je tu bio kao neki dirigent koji izborom oružja na neki način određuje “zvuk” ili karakter junaka, koji ga nosi. Verujem da to jeste i neka vrsta malog omaža Žiki Mitoviću, kao što je, recimo, Vranovac omaž Živojinu Pavloviću, i da su šmajser i revolver, kao oružje 20. veka upotrebljeno u 21. veku, na neki način poruka o Miloševom viđenju Maraševog karaktera.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.