Zemlja praznih domova
Ko napušta domovinu zbog nepravde zaslužuje da mu se divimo zbog hrabrosti, a ne da ga osuđujemo zbog odlaska, rekao je davno grčki filozof Sokrat.
Ove njegova izjava danas je najbolji komentar frapantne činjenice da je BiH od 1990. do 2023. ostala bez čak 28 odsto stanovnika, od kojih je većina otišla u neke “bolje zemlje”.
Razloga za ovakvu tvrdnju je mnogo, od niskih plata, nesigurnosti u pravnom sistemu u kojem vidimo da bogati na optuženičkoj klupi “prolaze bolje od seljaka”, do loše natalitetne politike.
Činjenica da prosječna plata u Republici Srpskoj pokriva tek nešto više od polovine i to sindikalne potrošačke korpe dovoljno govori sama za sebe o tome zašto nam bježe ljudi - idu trbuhom za kruhom!
Odlaze obrazovani, kvalifikovani radnici, oni koji bi trebalo da budu stub društva. Svi se pitamo zašto, iako u dubini duše znamo odgovor!
Zbog niskih plata, neuređenog pravnog sistema i nesigurnosti, a vlast se ponaša kao da je sve u redu, dok društvo stagnira, a poslodavci i dalje nude mizerne plate, očekujući maksimalnu produktivnost. Iako je lako kriviti protekli rat za sve, prava tragedija je u tome što su mladi i talentovani ljudi primorani da napustite zemlju zbog nedostatka osnovnih uslova za normalan život. Da li će konačno vlast preuzeti odgovornost za demografski i ekonomski krah ili ćemo i dalje gledati kako naši najbolji ljudi odlaze, dok se mi zadovoljavamo mrvicama?
U BiH je očigledno postalo važnije biti lojalan partiji nego sposoban i talentovan. A šta rade oni koji neke mogu zadržati da ostanu. Oni umjesto da ulažu u radnike i bolje uslove rada, da im omoguće ostanak ispod “našeg neba”, radije smanjuju troškove na račun ljudskog dostojanstva.
Da ne budemo cinici pa sve svalimo na vlast i poslodavce, prisjetimo se one poznate Kenedijeve: “Ne pitaj se šta tvoja zemlja može učiniti za tebe, već šta ti možeš učiniti za svoju zemlju”, dodao bih i za svoje preduzeće da svima bude bolje. Tačno je da ima i do nas običnih, jer ima i onih koji žele “ljeba bez motike”, međutim kako da građani učine nešto za svoju zemlju ili firme kada im oni ne pružaju čak ni osnovne uslove za život?
Možda bi trebalo da uzmemo primjer iz starih mudrosti, jer, kako reče Aristotel: “Država koja ne obrazuje i ne vrednuje svoje građane osuđena je na propast”. Zato dok ne shvatimo da je ulaganje u ljude ulaganje u budućnost, BiH će nastaviti biti izvoznik talenta, a mi ćemo ostati zemlja praznih domova i neispunjenih snova.
Na kraju možda je najbolje citirati Balaševića: “Odlazi cirkus iz našeg malog grada, širokim drumom što izlazi na most”. Jer, nažalost, mnogi su već otišli, a oni koji su ostali pitaju se koliko još dugo mogu izdržati.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.
