Zbogom pameti!
Moj drug studira medicinu u Banjaluci. Peta je godina, u roku daje ispite i može se reći da je dobar student. Nema baš mnogo vremena za društvo, a to opravdava šalom da za medicinu mora dobro da se “zagrije” stolica. Kada se vidimo obično zna reći da jedva čeka da završi studije, spakuje kofere i ode u inostranstvo.
Pitam ga - zbog čega? Zar kao ljekar ne želi posao ovdje? Na to on samo odmahne rukom i kaže “Ma daj, ne budi luda, pa nisam se mučio i učio tolike godine da ovdje radim”.
Nažalost, on nije jedini primjer kako mladi u Republici Srpskoj razmišljaju. I ne samo mladi, već i oni koji imaju posao u struci, ali nastoje da zbog veće plate i boljih uslova odu da rade preko grane.
To me ljuti! Ljuta sam što Republika Srpska sebi dozvoljava takav nezamisliv luksuz, te da, iako je mala i siromašna, godinama školuje ljekare za Sloveniju, Njemačku, Švedsku... Zar da ove države dobiju tako obrazovane stručnjake, a da prstom nisu mrdnule, a kamoli u njih ulagale!
Zar ima logike da pustimo one koji su nam i te kako potrebni? Naravno da nema, posebno kada se zna koliko je teško i skupo završiti medicinu! Ali eto, izgleda da mi školujemo kadar, koji će biti od koristi drugim zemljama. Darežljivi smo, nema šta!
Ne mogu a da ne budem ljuta kada znam da ovim ljudima koji su se školovali na našim fakultetima fali samo mali podsticaj da se predomisle i raspakuju kofere.
Nije nebitno i to što su u školovanje kadrova ulagana i sredstva svih stanovnika ove zemlje, a koji će sada kao jeftin i gotov proizvod biti dio zdravstvenog sistema tamo nekih bogatih država!
Ova situacija nije alarmantna, ona je žalosna - ako za naše ljekare nema posla. Zar da ne liječe ljude u zemlji u kojoj su rođeni, u kojoj su pohađali studije, već da odlaze. Nevažno da li je ordinacija u selu ili u nekom velikom gradu. Titula i dva slova ispred imena značila su mnogo. Značila su status, ugled i privilegiju u društvu.
Danas je situacija izgleda malo drugačija. Malo više!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.
