Haške cifre

U vezi sa brojem žrtava, presuda u predmetu Tolimir sadrži neke interesantne razlike u odnosu na ranije konstatacije Haškog tribunala. Pojavljuju se dve različite cifre, koje se navodno odnose na broj ubijenih. Pored toga, broj žrtava smanjen je za oko trećinu u poređenju sa zvanično "presuđenim činjenicama" Tribunala koje su važile sve donedavno.

Do Tolimirove presude, pred Haškim tribunalom je važilo da su u okviru srebreničke operacije srpske snage po prekom postupku pogubile "između 7.000 i 8.000 zarobljenika". (Prvostepena presuda u "predmetu Krstić", par. 84) Međutim, u presudi generalu Tolimiru broj žrtava je smanjen na 4.970, ako se razmatra u vezi sa relevantnim tačkama optužnice, ili 5.749 ako dijapazon proširimo na sve za koje Veće tvrdi da su bili pogubljeni, što uključuje lica čije se ubistvo ne pominje u optužnici. Broj žrtava Srebrenice koje Veće u predmetu Tolimir priznaje kreće se u okvirima za oko trećinu ispod standardne cifre od 8.000.

Odakle ova iznenadna promena u odnosu na broj žrtava? Novu računicu treba razmatrati u vezi sa metodološkim olakšicama za kojima je ovo Veće poseglo da bi obezbedilo efikasnije donošenje zaključka o genocidu, što je Tribunalu najbitnije. Novi pristup pogodniji je za potvrđivanje teze o genocidu, po cenu da se prizna da je broj ubijenih bio manji.

U vezi sa utvrđivanjem genocidnog umišljaja optuženog (mens rea), Veće smatra da "broj žrtava nije bitan". (Par. 726) Pojam grupe koja čini predmet genocidne radnje namerno nije strogo određen, pa se po Veću može definisati od slučaja do slučaja, na osnovu kombinacije objektivnih i subjektivnih kriterijuma. Dovoljno je da, po proceni Veća, relevantna grupa ima neki poseban identitet. (Par. 735) Uništeni "deo" grupe, čak i kada je brojčano mali, može podržati zaključak o genocidu ukoliko "predstavlja gubitak koji će se odraziti na sposobnost grupe da preživi". (Par. 749) Najzad, Veće najavljuje da je njegov "pojam umišljaja fluidan", što se objašnjava kao mogućnost sastavljanja i povezivanja elemenata iz raznih izvora kako bi se stekla slika o stanju svesti optuženog i drugih članova udruženja (UZP) kome je pripadao. (Par. 772)

Na takvim osnovama Veće konstatuje da je "postojao udruženi zločinački poduhvat da se ubiju vojnosposobni muškarci" Srebrenice (Par. 789). Dodaje da za to "ne postoje neposredni dokazi", pa umesto njih nabraja "indirektne". (Par. 790) Na temelju takvih elemenata, Veće staje na stanovište da je postojala genocidna namera da se ubijanjem vojnosposobnih muškaraca istrebi muslimanska zajednica u Istočnoj Bosni kao takva, u čemu je "učestvovao optuženi u saradnji sa drugim oficirima rukovodećeg kadra VRS". (Par. 791)

U "predmetu Tolimir" kriterijum za utvrđivanje genocida znatno je olabavljen i vezan je u još manjoj meri za broj žrtava. (U drugostepenoj presudi Krstiću 2004. godine, Veće u par. 8 još insistira na tome da uništeni "deo" grupe mora biti količinski "znatan" da bi podržavao zaključak o genocidu.) Degradiranjem količinskog kriterijuma u presudi Tolimiru, donedavno strogo propisani minimum od 7.000 do 8.000 žrtava izgubio je raniju važnost. Na primer, u slučaju Žepe Veće je konstatovalo "genocid" na osnovu likvidacije samo tri osobe iz opštinskog rukovodstva. (Par. 1147) Zaključak je motivisan tezom, koja je svakako diskutabilna, da su oni ključna lica i da je njihovim ubistvom preživljavanje cele zajednice navodno dovedeno u pitanje. Stanovništvo enklave Žepa brojalo je oko 4.500 ljudi, i ako je ubijanje samo tri osobe dovoljno za genocid, onda logično sledi da u slučaju Srebrenice više nije potrebno dovijati se na sve moguće načine kako bi se dokazalo da je tamo pobijeno 8.000 osoba. Radikalnom redefinicijom pojma "genocid", Tribunal je pojednostavio svoj zadatak i olakšao sebi posao. Šta će Majke Srebrenice o tome da misle i da li će godišnji masovni ukopi u Potočarima svakog 11. jula postati sumnjivi kada broj sahranjenih uskoro pređe novu zvaničnu cifru ubijenih od 4.970, to njih uopšte ne zanima.

U zaključku, treba istaknuti dva momenta. Prvo, u jednoj tabeli u presudi (par. 570) Veće navodi broj od 4.970 žrtava prema tačkama 22.1-22.4 iz optužnice, što je suštinski u redu, s tim što bi se o nekim od tih cifara moglo raspravljati. Međutim, u par. 596 pojavljuje se tabela sa drugom i nešto većom cifrom od ukupno 5.749 "muslimana koje su ubile srpske snage" u Srebrenici i Žepi. Nekoliko stotina njih nije uopšte vezano ni za jednu od tačaka navedenih u optužnici.

Ovo duplo računovodstvo predstavlja otvoreno narušavanje osnovnih normi sudskog postupka. Prilikom razmatranja krivične odgovornosti optuženog, sud uvek ostaje u okvirima optužnice. Sudskom veću nije dozvoljeno da traži dokaze krivice koja nije obuhvaćena optužnicom, sa ciljem da doprinese pogoršanju pravnog položaja optuženog. Ali, kao što smo upravo videli, u "predmetu Tolimir" prvostepeno veće je postupilo baš tako. Očigledno, Haški tribunal deluje na osnovu sopstvenih pravnih principa.

Pored ovoga, znatno smanjenje zvanično utvrđenog broja žrtava ima i drugih implikacija. U "predmetu Tolimir", Veće je saslušalo iste svedoke i predočeni su mu gotovo isti materijalni dokazi u vezi sa brojem žrtava kao i prethodnim većima, koja su konstatovala mnogo veće cifre. Ono se ipak na kraju opredelilo za cifru koja je za trećinu manja. Neminovno se postavlja pitanje: kojem veću i kojoj metodologiji za tumačenje dokazne građe bi trebalo da verujemo?

Protivurečnost zaključaka haških veća u pogledu ukupnog broja žrtava u Srebrenici razotkriva nesposobnost svih njih, sedamnaest godina posle događaja, da ponude minimalno pouzdan proračun o dimenzijama ljudskih gubitaka.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.