Zločin, lanci, „levičari“, glad...

Za toliko godina, o monstruoznosti ove vojne intervencije se i u svetu i u Srbiji govorilo i pisalo, ali su međunarodni i domaći cenzori i "spin doktori" činili i čine sve što je u njihovoj gotovo neograničenoj ovozemaljskoj moći da reči časnih i upućenih ljudi budu zapisane i izgovorene što dalje od očiju i ušiju javnosti. I da ih, u meri u kojoj bi im uspelo da do javnosti dopru, obesmisle gomile neistina, poluistina i besmislica kojima su vrata medija masovne komunikacije širom otvorena.

Budući da stvari stoje tako kako stoje, svako javno podsećanje na ovaj nekažnjeni zločin ima izuzetnu moralnu, a svaki novi verodostojan podatak i dokument koji ilustruje njegove razmere, ogromnu saznajnu težinu.

GENOCID KOJI TRAJE

U knjizi "Zločin u ratu - genocid u miru", koju je beogradski "Službeni glasnik" objavio prošle godine, tri stručnjaka iz različitih oblasti - nepobitnim činjenicama dokazujući i nespornim dokumentima ilustrujući svoje teze - ubitačno precizno denunciraju različite aspekte zla koje je na ovim prostorima zasejano, i koje je, ne samo u metaforičkom, nego i u najbukvalnijem, fizičkom smislu, tek počelo da klija.

U prvom delu knjige diplomata Vladislav Jovanović ukazuje na političke i pravne aspekte, uzroke i posledice jednog zločinačkog rata sa elementima genocida sa odgođenim dejstvom.

U drugom delu, general Slobodan Petković predočava zastrašujuće podatke o razmerama korišćenja municije sa osiromašenim uranijumom, zbog koje, iako je strogo zabranjena, do dana današnjeg niko nije odgovarao, niti postoji realna osnova za nadu da će odgovarati.

U trećem delu, doktor Slobodan Čikarić, podacima o neprekidnom porastu broja malignih oboljenja na području Srbije, nudi jezivu ilustraciju posledica koje osiromašeni uranijum, u iz ljudske perspektive beskonačnom periodu, ostavlja na zdravlje ljudi.

Osećaj koji ostavlja ova knjiga je mučan da mučniji ne može biti. Ali, to nipošto nije razlog da se ne čita. Naprotiv. Njeno čitanje je obaveza svakoga ko se nije pomirio sa ulogom noja, ubeđen kako će od strahote pobeći gurajući glavu u pesak.

TEŽINA LANACA

Susrevši se sa poražavajućim činjenicama iznetim u ovoj knjizi, uprkos svesti o moći onih koji finansiraju pomenuto spinovanje, čovek ne može da ne bude zaprepašćen tišinom koja ih prekriva.

Sličan osećaj imao sam pre izvesnog vremena, nakon što sam pogledao film "Težina lanaca" Borisa Malagurskog, koji se bavi širim kontekstom raspada bivše Jugoslavije i pohabanim velom "demokratizacije" prekrivenom kolonizacijom koja ga je motivisala i pratila.

Iako se u potpunosti ne slažem sa ideološkom predtekstom od kog Malagurski polazi, činjenice predočene u njegovom filmu su ubitačne i predočene na briljantan način, tako da se sa podtekstom i krajnjim konsekvencama do kojih dovodi razmišljanje na koje nas autor podstiče - nemoguće ne složiti.

A pošto je nemoguće ne složiti se - savremeni cenzori "u svetu a i kod nas" su učinili sve što je u njihovoj moći da ovaj film vidi što je moguće manji broj ljudi.

Da su zlodela koja Malagurski vešto raskrinkava vršena nad pripadnicima "politički korektnih" naroda - kao što je, na primer, slučaj sa zlodelima na koja u svojim filmovima ukazuje proslavljeni Majkl Mur - cenzori bi bili prisiljeni da ustuknu i da posao prepuste "spin doktorima", koji bi pokušali da delo relativizuju, a autora korumpiraju i pretvore u "deo sistema", kao što su učinili sa tolikim drugim buntovnicima i "buntovnicima", od hipi ikona šezdesetih, pa nadalje.

Pošto su žrtve iz filma Borisa Malagurskog žitelji obespravljenih kolonija, mnogo truda oko spinovanja nije neophodno. Dovoljna je "dobra stara" cenzura.

A to, kolonijalno, kao i svako drugo zlo, nosi i poneko dobro.

Film "Težina lanaca", kao i knjiga "Zločin u ratu - genocid u miru", ostaju neuprljani relativizacijama, slabo reklamirani, ali, ipak, dostupni zainteresovanima, koji mogu da ih jedni drugima preporučuju i prosleđuju čak i posredstvom svemoćnog interneta.

Iako bi oni koji protestuju što nevladine organizacije osnivaju i patrioti, kada je i vrapcima na grani jasno da su one zamišljene kao sredstvo podrivanja moći malih naroda i njihovih nejakih država, zdušno predložili da se takvim, "nekorektnim" sadržajima, ne dozvoli pristup "savremenim sredstvima komunikacije".

Na sreću, takav vid cenzure je, barem za sada, nemoguć.

LEVIČARI NA BATERIJE

Ali, to nipošto ne znači da - ukoliko kolonizatori procene da je neophodno - i takva, totalna cenzura neće doći na red.

Do tada, ostaje da se činjenice o jednoj ekstremno desničarskoj raboti - koju je Malagurski sjajno razotkrio - relativizuju lupetanjima levičara na baterije, iliti "levičara" finansiranih desničarskim novcem, među kojima posebno zanimljivu kategoriju čine "modernizatori".

Reč je o bivšim levičarima koji su se, istočnu zamenivši zapadnom kominternom, odrekli ideje o socijalnoj jednakosti, ali su zadržali totalitarnu svest. Pa, kao takvi, svoju staru neprijateljicu demokratiju, kada ne mogu diktaturom proletarijata, pokušavaju da uguše idejom "modernizacije", koja je, iako odavno i na papiru prevaziđena, bogom dana, budući da, kao mlađa sestra "tranzicija", poštujući tradicije još starije sestre, "revolucije", ima sklonost da "permanentno teče".

Što će reći - da se nikada ne ostvari.

Ostavljajući svojim pobornicima prostor da je beskonačno prizivaju, mažući oči "radnicima, seljacima i nepoštenoj inteligenciji".

GLAD

Srpski levičari na baterije, tako, i danas ne prestaju da sa zgražavanjem pominju izjave "nacionalista" koji su devedesetih kalkulisali koliko Srba treba da pogine kako bi ostali živeli u slobodi.

Koliko ljudi treba da poumire da bismo stigli u "modernizacijski" raj - to "modernizatori", izgleda, nemaju nameru da nam kažu.

Nedavno sam na televiziji gledao strašnu reportažu o čoveku čiji nagomilani računi za struju iznose nekoliko desetina puta više od njegovih mizernih mesečnih prihoda. Čak i kada bi se odlučio da sve što dobije uplaćuje na račun elektrodistribucije i pokuša sa preživljavanjem od vazduha - on, ni u ratama, ne bi mogao da ih plati.

Više puta su dolazili da mu plene imovinu. Kada su videli da imovina nema gotovo nikakvu tržišnu vrednost, legalni uterivači - u kojima je, možda, ostalo nešto humanosti iz davno minulih vremena - odlazili bi neobavljenog posla.

Čovek tako preživljava na ivici egzistencije, ispod ivice dostojanstva, u strahu od trenutka kada će nadležni doći da ga izbace iz skromne kuće u kojoj živi sa nezbrinutom decom.

Ponekad, kaže, ode do mosta. I gleda u jednu vojvođansku reku. Reka ga, kaže, smiruje.

Da li je ovaj televizijski prilog - nastao zahvaljujući retkoj novinarskoj hrabrosti i poštenju, kao i nebudnosti medijske kontrole - nekoga podstakao da nevolje ovog čoveka pokuša da ublaži, ako ne baš da ih reši?

Teško.

I to ne samo zbog toga što su ljudi, kao što jesu, postali bezosećajni i zli. Niti zbog toga što oni koji mogu i imaju nemaju smisla za marketinški "humanizam". Nego zato što slučajevi kao što je pomenuti ne predstavljaju izuzetak. I na užas se, ne baš polako, ali zato sigurno, pretvaraju u pravilo. Pa bi pojedinačni marketinški "humanizam", marketinškim "humanistima" u ovom slučaju mogao da se razbije o glavu.

Naravno, ni savremenim levičarima na baterije, okupljanim u "politički korektnim" nevladinim organizacijama, ne pada na pamet da se slučajem kao što je ovaj pozabave.

Jer savremena "levica", kako mi je nedavno objasnio jedan pobornik, za razliku od tradicionalne levice, ne podrazumeva borbu za prava siromašnih!? Ona se, objasnio mi je, bavi "sofistikovanijim problemima"!?

A "sofistikovaniji" problemi su problemi manjina i "manjinskih grupa". Ali, nipošto problemima ljudi, makar ti ljudi bili predstavnici manjine ili "manjinske grupe".

Čovek s početka priče je, naime - što za priču nije, ali bi savremenim "levičarima" i "politički korektnim" NVO aktivistima trebalo da bude važno - pripadnik nacionalne manjine.

Zalud.

Ne bi mu ništa pomoglo ni da je pripadnik "manjinske seksualne grupe".

Levičari i NVO aktivisti su zaduženi isključivo za to da "štite" njegova "manjinska prava".

Sve dok ne umre od gladi.

++++++++++

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.