Visoki predstavnik i PIK kao negacija BiH

  Bezmalo da nema značajnijeg političkog lica u Bosni i Hercegovini i njenom okruženju, ali i u Evropi, kao ni značajnijih dnevnih novina koje ne iznosi svoj stav o zavrzlami koja je nastala časom kada je skoro pa “večni” visoki predstavnik, austrijski Slovenac, Valentin Incko najavio, pa, na kraju, stvarno i dao svoju ostavku na dobro plaćeni posao visokog predstavnika. Novac koji je ovde zarađivao zasigurno nije mogao da zaradi u austrijskom Ministarstvu inostranih poslova kao diplomata (od karijere). No, plata visokog predstavnika (ma ko da je snosi) nije ovde osnovna tema. Od nje ima važnijih. Kao, na primer: da li (još uvek) ima mesta važnosti i primeni Aneksa 10 Dejtonskog sporazuma kojim su se tri ugovorne strane usaglasile (da se podsetimo: Republika Srpska, Federacija Bosna i Hercegovina i “Republika Bosna i Hercegovina”), ko je nadležan da imenuje lice koje će vršiti tu funkciju, kakve su dosadašnje posledice delovanja visokog predstavnika po državnost, suverenost i ustavnost Bosne i Hercegovine, te suverenost konstitutivnih naroda i na odvijanje političkih procesa u Bosni i Hercegovini.

Na ta pitanja različiti domaći i strani akteri daju različite odgovore, već u zavisnosti od svojih nacionalnih interesa i interesa u međunarodnoj politici i raspodeli globalne moći (i vlasti, onoliko koliko je imam prema važećem međunarodnom pravu).

Domaći akteri su podeljeni

I dok Republika Srpska (putem svojih državnih organa i svojih najviših državnih funkcionera) sasvim ispravno zastupa stav da “ustanova” visokog predstavnika (zajedno sa neinstitucionalizovanim, tj. samo-po-zvanim Savetom za implementaciju mira i njegovim Upravnim komitetom) predstavlja negaciju suverenosti, pa prema tome i državnosti Bosne i Hercegovine i da je njegovo delovanje već dugo vremena kontraproduktivno i štetno po održivost Bosne i Hercegovine i demokratiju i zaštitu ljudskih sloboda i prava u njoj, dotle Bošnjaci unisono iznose sasvim  suprotne stavove. Parlamentarna opozicija u Republici Srpskoj za to vreme pažljivo “gazi po jajima”, gledajući iz prikrajka da li će im neko sa strane (javno ili tajno) da pomogne da dođu do parlamentarne i izvršne vlasti u Republici Srpskoj, zbog čega ne žele da se zamere nikome iz tuđine, pa se em mudro, em hrabro ne izjašnjavaju o tome.

Kažem unisono, jer nema ni jedne bošnjačke političke stranke, ni jednog jedinog funkcionera i funkcionerčića, političara i političarčića, novinara i novinarčića, analitičara i analitičarčića, novine ili novinice, koja iznosi stav približan stavu vlasti Republike Srpske. Najkraće rečeno, po njima ova “ustanova” mora i dalje da o(p)stane u Bosni i Hercegovini, jer joj bez nje nema ni spasa ni svakovrsnog, pa tako ni evropskog napretka. Po njima, implicite, Bosna i Hercegovina je i do sada opstajala i funkcionisala (samo) zahvaljujući predaji državnosti i suverenosti Bosne i Hercegovine u ruke Saveta za implementaciju mira, njegovog Upravnog odbora i visokog predstavnika.

Hrvatska politička scena prihvata o(p)stanak visokog predstavnika. Nadajući se da će njihova tradicionalna ljubav prema Nemačkoj i Nemcima (a Kristijan Šmit je Nemac iz Nemačke) dovesti do poboljšanja njihovog ustavnog i političkog položaja u Federaciji Bosne i Hercegovine. Posebno u svetlu najnovijih nastojanja da izmenom Izbornog zakona (konačno) dođu u priliku da na svakim izborima (a ne samo na onima na kojima ne može da učestvuje Ž. Komšić) biraju svog autentičnog predstavnika u Predsjedništvo Bosne i Hercegovine i da se i u toj dimenziji (opravdano) uspostave kao konstitutivni narod. Naravno, oni se nadaju da će, blagodareći toj ljubavi, njihov položaj i dalje da bude poboljšavan. Ako ne u smeru uspostavljanja trećeg entiteta, a ono barem u smeru nekog prihvatljivog supstituta.

Strani akteri u dva tabora

Strani su jednako tako podeljeni u dva tabora. Evropska unija i SAD (skoro svi odreda i članovi NATO-a) tvrde da su Savet za implementaciju mira, njegov Upravni odbor i visoki predstavnik sasvim primereni konceptu današnje države i da oni niukoliko ne umanjuju državnost, suverenost i ustavnost Bosne i Hercegovine. Jednom rečju, tu im je mesto i oni su deo državne strukture Bosne i Hercegovine, jednako kao Parlamentarna skupština, Predsedništvo, Savet ministara i Ustavni sud. Tek da se prisetimo da su koliko do juče svi oni listom bili protiv koncepta ograničene suverenosti država članica nestalog varšavskog pakta...

Na drugoj strani su države koje nisu toliko opterećene neposrednim interesima u odnosu na Bosnu i Hercegovinu, što im daje šansu za objektivniji pristup i stav. Među njima izdvajamo Rusiju i Kinu. One smatraju da je vreme za visokog predstavnika odavno “iscurelo” i da je visoki predstavnik smetnja daljem samostalnom “obučavanju” za kompromisni zajednički opstanak Republike Srpske i Federacije Bosne i Hercegovine u Bosni i Hercegovini. Zato i predlažu u ovom času jedino moguć kompromis: da se odredi dan i čas prestanka “ustanove” visokog predstavnika i da on bude kratak. Do dve godine. Zauzvrat, one bi bile spremne da prihvate ličnost koja je predložena za narednog visokog predstavnika, odnosno Kristijana Šmita.

A šta bismo na sve to imali da kažemo mi državljani Republike Srpske? Ali i državni organi Republike Srpske? Bilo bi dobro da državni organi Republike Srpske to kažu jednoglasno, jer je to u interesu nas njenih državljana. Nije demokratija neslaganje u temeljnim stvarima koje su očigledne. To je rasap ili, tačnije, propast. Mi bismo trebali da ostanemo dosledni u stavu da visokog predstavnika može da imenuje samo Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija. Jer tako “kaže” stav 2. Člana I Aneksa 10. Takođe bi trebalo da kažemo da smo za okončanje ove ustanove najdalje za dve godine. Takođe bismo unisono trebali da kažemo da su Savet za implementaciju mira, njegov Upravni odbor i visoki predstavnik negacija narodne suverenosti i demokratije, državne suverenosti i samostalnosti Bosne i Hercegovine, poštovanja ljudskih prava i sloboda, podele vlasti i prava konstitutivnih naroda da odluče o svojoj sudbini i budućnosti. Setimo se samo nasilne promene ustava federalnih jedinica, nametnute volje visokog predstavnika koju je hteo da naziva zakonom (a ta volja ne  može da bude zakon po demokratskoj maksimi, već samo po autokratskoj maksimi “što princeps poželi, to postaje zakon”), desetina građana kojima su autokratski bez suda i zakona, bez suđenja i odbrane na neodređeno vreme oduzimana najvažnija građanska, politička, ekonomska i socijalna prava. Jasan stav i čvrstina doprineće poboljšanju pregovaračkog položaja Republike Srpske. Ne tako davno doživeli smo težak politički rascep u Republici Srpskoj, koji nas je koštao. Drugi po istom ili sličnom  scenariju jednostavno ne smemo da dopustimo ni po koju cenu. Zato je i nužan jedinstven stav o ovom u ovom času ključnom pitanju.

A da su Savet za implementaciju mira, njegov Upravni komitet i visoki predstavnik protivnici i negacija Bosne i Hercegovine kao demokratske države je istina, hteo to ili ne hteo to da neko vidi i prozna. Uz to samo(po)zvani Savet za implementaciju mira i njegov Upravni odbor nemaju nikakvo pravno ovlašćenje da imenuju visokog predstavnika, osim “ovlašćenja” koje su pripisali samo sebi. Uz sve to, danas je  nužna i saglasnost svih strana koje su potpisale Aneks 10. Samo na taj način može da se gradi zajednička budućnost Republike Srpske i Federacije BiH.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.