Versko čišćenje
U strašnim analima 20. veka izdvajaju se dva primera genocida. Jedan od njih, jevrejski holokaust, iznedrio je ogromnu količinu literature. Drugi, turski masakr nad Jermenima, od 1915. do 1916 - uglavnom je ignorisan, osim od strane samih Jermena.
Ironija je da je njihova sudbina bila gotovo prototip masovnog ubijanja Jevreja u Evropi. Brojevi su i dalje sporni, a procene variraju od najmanje 664.000 do čak 1,2 miliona Jermena koje su ubili ili su umrli od gladi. Oni koji su preživeli ovaj masakr na kraju su rasuti po Bliskom istoku i u drugim delovima sveta. I druge hrišćanske zajednice su takođe užasno stradale u poslednjim godinama Osmanskog carstva. Krvoproliće 1915 -1922. uništilo je drevne hrišćanske grupe i kulture, kao što su Jakobiti, Nestorijanci i Haldejci.
Progon hrišćana je kulminirao njihovim konačnim proterivanjem iz novoosnovane Republike Turske početkom dvadesetih pod Mustafom Kemalom, poznatim kao Ataturk, istim čovekom koji je ukinuo kalifat i razdvojio džamiju i državu. Činjenica da je konačno etničko čišćenje sprovedeno pod zastavom ponovnog turskog nacionalizma, a ne otomanskog imperijalizma, žrtvama je bila malo važna. Krajnji rezultat je bio isti: crkve su porušene, a zajednice koje su u njima služile raspršene ili mrtve.
Političke igre
Više od jednog veka kasnije Jermeni imaju svoju nacionalnu državu, koja je nastala iz ruševina Sovjetskog Saveza, ali su daleko od bezbedne. Enklava Nagorno-Karabah predstavlja tipičan primer nerešenih etničkih i teritorijalnih sporova koji su rezultat proizvoljnog povlačenja unutrašnjih granica između konstitutivnih republika od strane komunističkih lidera multietničkih država - kako u Sovjetskom Savezu, tako i u bivšoj Jugoslaviji. Nagorno-Karabah je enklava naseljena Jermenima, ali ju je Staljin dodelio Azerbejdžanu u jasnom pokušaju da kupi njihovu političku lojalnost. Kada se SSSR raspao 1992. jermenski stanovnici enklave bili su nepokolebljivi u odbijanju da ih apsorbuje novi nezavisni Azerbejdžan. Ista dinamika bila je u igri u Pridnjestrovlju, Abhaziji, Južnoj Osetiji, Donbasu i na Krimu.
Međutim, postojala je razlika: drugi postsovjetski zamrznuti sukobi nisu imali versku dimenziju. Većina Osetina, Gruzijaca, Abhaza, Rusa, Ukrajinaca i Moldavaca su pravoslavni hrišćani. Jermeni su takođe u velikoj većini hrišćani, ali su njihovi neprijatelji Azeri sunitski muslimani. Ova činjenica daje važnu dimenziju sukobu, onu koja je gotovo neizbežno prisutna u mnogim delovima sveta gde se islam susreće sa neislamom: Balkan, Kipar, Nigerija, Liban, Kašmir, Sinkjang, južni Filipini - neopisivi užasi od ruku svojih muslimanskih suseda tokom Velikog rata, u vreme raspada SSSR-a, Jermeni Nagorno-Karabaha su se oslanjali na svoje sunarodnike u samoj Jermeniji da spreče apsorpciju svoje domovine u Azerbejdžan.
Zamrznuti sukob
Posle neodlučnog azerbejdžansko-jermenskog rata, koji je završen 1994. usledile su skoro dve decenije zamrznutog sukoba sa Jermenima koji su kontrolisali spornu teritoriju. Međutim Azerbejdžanci su izvršili uspešan iznenadni napad u septembru 2020. uz bezrezervnu podršku Turske i zauzeli veliki deo enklave. Ovaj sukob, poznat kao Drugi rat u Nagorno-Karabahu, rezultovao je masovnim egzodusom jermenskog stanovništva sa teritorija koje su predate Azerbejdžanu. Mirovni sporazum uz posredovanje Rusije Azerbejdžanci su s pravom videli kao trijumf i on je verovatno sprečio “potpuno uništenje preživelih jermenskih snaga”.
Ova rat je pokazao akutnu geostratešku ranjivost Jermenije. To je zemlja bez izlaza na more od tri miliona ljudi, stisnuta na nešto više od 11.000 kvadratnih milja južnog Kavkaza, između Gruzije, Turske, Irana i Azerbejdžana. Manja od Merilenda i lišena prirodnih resursa, za razliku od Azerbejdžana bogatog naftom i prirodnim gasom. Bezbednost zemlje zavisi od Rusije, ali ne može da računa na njenu bezrezervnu podršku, jer Moskva takođe želi da održi dobre odnose sa Azerbejdžanom. Nasuprot tome Turska je u potpunosti posvećena interesima Bakua, a njeno oružje igralo je odlučujuću ulogu u porazu Jermenije pre tri godine.
Tenzije
Uprkos mirovnim pregovorima između Bakua i Jerevana tenzije su eskalirale poslednjih meseci zbog Lačinskog koridora, jedinog kopnenog puta koji povezuje Jermeniju sa preostalim oblastima Nagorno-Karabaha pod kontrolom Jermena. Od prošlog marta je uglavnom blokiran od strane Azerbejdžana, smanjujući hranu i druge osnovne zalihe na curenje i efektivno zatvarajući 120.000 Jermena koji još tamo žive.
Sem Braunbek, bivši ambasador za međunarodne verske slobode, nedavno je upozorio da rat koji je u toku između Azerbejdžana i Jermenije ugrožava postojanje hrišćanskih zajednica na Bliskom istoku. On je pozvao američki Kongres da usvoji “Zakon o ljudskim pravima Nagorno-Karabaha” kako bi se uspostavile osnovne bezbednosne garancije. On je takođe pozvao SAD da ponovo uvedu sankcije Azerbejdžanu, ako nastavi sa blokadom.
Braunbekova dijagnoza je potpuno tačna, ali je malo verovatno da će se njegov savet poslušati. Bajdenova administracija učinila je sve da privoli lukavog turskog predsednika Erdogana da se vrati u zapadni tabor. On je i dalje uporan da se Turska neće pridružiti zapadnim sankcijama protiv Rusije, ali njegov dugo odgađani konačni sporazum o članstvu Švedske u NATO-u predstavlja veliku blagodat za sadašnju strategiju SAD. To što ova strategija nema dugoročnog smisla je druga stvar. Turska je za sada ponovo dragi saveznik. Ni Bela kuća ni ravnomerno izbalansirani Kongres neće ugroziti trenutno stanje dobre volje zarad male hrišćanske zajednice u nekoj od Boga napuštenoj zemlji koja nema strateški značaj.
Propadanje
Ovo nije prvi put da se versko čišćenje hrišćana na Bliskom istoku vrši oružjem koje su isporučile SAD. Propadanje hrišćanskog ostatka na Bliskom istoku ubrzano je poslednjih decenija američkom intervencijom u Iraku i podrškom koju je Obamina administracija dala “umerenim pobunjenicima”, zapravo tvrdokornim džihadistima, u Siriji. Nekada uspešne hrišćanske zajednice u Iraku pre 2003. sada su male manjine. Oni opstaju u Siriji samo zahvaljujući činjenici da je vlada u Damasku, uz rusku pomoć, pobedila “umerene pobunjenike”.
Da ne zaboravimo, u julu 2012. Stejt department je energično lobirao protiv predloženog dvopartijskog zakona Kongresa da se na Bliski istok pošalju “izaslanici za zaštitu” da ispitaju položaj hrišćanskih manjina. Stejt department je nazvao ulogu izaslanika za zaštitu “nepotrebnom, duplirajućom i verovatno kontraproduktivnom”. Do tada je desetine hiljada sirijskih hrišćana pobeglo iz oblasti pod kontrolom pobunjenika, dok su islamisti koji su dominirali u redovima pobunjenika ciljali na njih zbog ubistva, iznude i kidnapovanja. Prema Tukididu, jaki rade šta mogu, a slabi trpe ono što moraju. To se odnosilo na Melijane u petom veku p.n.e., a važi i za Jermene u Nagorno-Karabahu danas.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.
