Su­ro­gat no­vi­nar­stva i proi­zvodnja sen­za­ci­ja

U tom smi­slu ne­pri­ja­telj je ne­što što "tre­ba", apri­ori je­dna dis­tan­ca, ne­mo­gu­ćnost re­du­kci­je i asi­mi­la­ci­je – ime­no­vanjem ne­pri­ja­telja za­sno­van je naš iden­ti­tet (se­be pot­vrđi­vanje u odno­su na spolja). Ta­kav ne­pri­ja­telj se ne ne­gi­ra, ne­go "ču­va", "šti­ti od uni­štenja", či­me se is­to­vre­me­no "i ču­va i šti­ti" pros­tor po­li­ti­čkog u ko­jem je go­vor mržnje isključen (ni­je dos­to­jan ja­vnog go­vo­ra).

Kod nas stvar sto­ji obrnu­to: ne sa­mo da se u go­vo­ru mrzi, ne­go se kroz taj go­vor ne­pri­ja­telj nas­to­ji "sta­vi­ti izvan za­ko­na i izvan čo­vje­čan­stva", da bi se  po­tom di­ksur­zi­vno ubi­jao kao "bi­je­san pas". Eli­mi­na­ci­jom ne­pri­ja­telja iz pros­to­ra po­li­ti­čkog (umjes­to da sa-kon­sti­tu­iše po­li­ti­čko, on je sa­da, bu­du­ći izvan svih za­ko­na, ne­pri­ja­telj po­li­ti­čkog) – ubi­ja se i sam pros­tor po­li­ti­čkog. "Ubis­tvo po­li­ti­čkog" – to je pra­vo ime i za ek­splo­zi­ju mržnje u dis­kur­su fe­de­ra­cij­skih me­di­ja, či­ja je fun­kci­ja za­drža­ti van­re­dno stanje i upravljanje pu­tem van­re­dnog stanja. Pri­li­kom bom­bar­do­vanja Srbi­je od stra­ne NA­TO-a S. Ži­žek u ana­li­zi po­na­šanja drža­vi­ca "oslo­bo­đe­nih od srpskog jar­ma"  kon­sta­tu­je da na oči­gle­dan (is­to­vre­me­no oči­to-ču­di­vi­šan) na­čin "mržnja pre­ma Srbi­ma okuplja".

Ra­dost i pi­ro­vanje ja­vnog di­ksur­sa zbog in­ter­ven­ci­je, oprav­danje i le­gi­ti­ma­ci­ja uni­štenja po sva­ku ci­je­nu, su­pro­tno od Šmi­tov­ske re­la­ci­je pri­ja­telj– ne­pri­ja­telj, go­vo­ri o ri­tu­alu za­da­vanja smrti ko­jim se sim­bo­li­čki pi­je krv ne­pri­ja­telju. Ri­tu­al ko­ji se stal­no po­navlja  po­red to­ga što svje­do­či "iz­vjes­tan po­re­me­ćaj iden­ti­te­ta" de­mon­stri­ra su­štin­sku ne­zre­lost za po­li­ti­čko. Na­ra­vno da ove ano­ma­li­je ni­je li­šen ni srpski kor­pus, sa­mo što se ona ra­zvi­ja po dru­gim ra­vni­ma (kroz mo­de­le žrtve – ako se ugro­ža­va odre­đe­na po­li­ti­čka op­ci­ja, is­to­vre­me­no se žrtvu­je i na­rod). On­da je sa­svim ra­zlo­žno pi­tanje: mo­že li se ika­da oče­ki­va­ti (na ovim pros­to­ri­ma) ne­ka kon­stru­kti­vna ras­pra­va o ovom ili bi­lo ko­jem dru­gom pro­ble­mu.

Da bi se ušlo u ras­pra­vu, pos­to­ji uslov ko­ji još So­krat odre­đu­je kao uslov svih uslo­va - do­bro­na­mjer­nost. Bez do­bre na­mje­re ri­ječ ras­pra­va, ko­ja di­še ne­kim pra­vom, kao sje­ćanjem na prav­du, ko­ris­ti­mo za ne­što što je eris, sva­đa i nad­go­vo­ra­vanje, u ko­ji­ma sa­mo in­te­res zbo­ri (me­dij­ski se sa­mo to­me apla­udi­ra). Gdje on­da po­tra­ži­ti prav­du? I šta uop­šte tra­ži­mo? Ne­prav­da je ja­sna, ali prav­da je ta­mna. Mno­go je onih ko­ji trpe ne­prav­du, ali ko će svje­do­či­ti za prav­du? I gdje? Na­ro­či­to ka­ko? Je li prav­da pra­zna ri­ječ? Je li sa­mo od­sus­tvo ne­prav­de? Či­ni mi se da ne. Prav­da je ri­ječ fi­lo­zo­fi­je i po Ba­djuu, tre­ba da ozna­či mo­gu­ćnost is­ti­ne po­li­ti­ke. Ali fi­lo­zo­fi­ja ni­je na­dle­žna za mo­gu­ćnost os­tva­renja te is­ti­ne. Me­đu­tim i te ka­ko je na­dle­žna za kri­ti­ku ne­mo­gu­ćnos­ti. I tek pod ore­olom ta­kve kri­ti­ke ima smi­sla uključi­ti se u ovu ras­pra­vu.    

U sa­moj odlu­ci da se učes­tvu­je u ras­pra­vi ja­vnih li­čnos­ti o ja­vnom pros­to­ru, o od­go­vor­nos­ti no­vi­na­ra za na­pi­sa­nu i iz­go­vo­re­nu ri­ječ, s na­po­me­nom da se pri­tom ne pre­la­ze gra­ni­ce eti­čkog i de­mo­krat­skog prin­ci­pa, pos­to­ji je­dna pret­ho­dna oba­ve­za, ko­ja, ako se ne ispu­ni, ne­mi­no­vno vo­di ili u pu­ko na­gla­banje ili po­ta­panje u or­kes­tri­ra­ni di­ksur­zi­vni pir ove ili one stra­ne. A ona se mo­že izra­zi­ti kroz pi­tanje, ko­je ni­je tek re­tor­sko: zna­mo li pri­li­kom po­navljanja ovih ri­je­či šta uop­šte go­vo­ri­mo? Ja­vno li­čnost, ja­vni pros­tor, od­go­vor­nost, eti­ka i de­mo­kra­ti­ja – na­ve­de­ne su ri­je­či ko­je obilježa­va­ju već du­že vri­je­me ono haj­de­grov­sko um-heimich - ne bi­ti vi­še kod ku­će. Za­pad se upor­no tru­di oko gra­đan­skog za ko­je se zna da sa si­me­te­ri­ja­ma (po­li­ti­čkog eko­nom­skog) mo­ra os­ta­ti s onu stra­nu eti­čkog. O ja­vnos­ti da i ne pri­ča­mo, ona čak i na Za­pa­du vi­še ne pos­to­ji (kod nas je ni­kad ni­je bi­lo), uko­li­ko ni­je me­dij­ski kon­stru­isa­na. A ima li ne­kog me­di­ja ko­ji bi iz­bje­gao po­ni­zno slu­ženje glat­kom kli­zanju Ka­pi­ta­la? Od­go­vor­nost u sve­mu to­me! O če­mu go­vo­ri­mo? De­mo­kra­ti­ja je pos­ta­la oblik slu­žbe­nog mišljenja – u ne­ku ru­ku za­branjeno je ne bi­ti de­mo­kra­ta. De­mo­krat­ski je ču­va­ti de­mo­kra­ti­ju od onih ko­ji je ugro­ža­va­ju i to svim sred­stvi­ma, uključu­ju­ći i ne-de­mo­krat­ska. Pri­tom se za­bo­ravlja da ako de­mo­kra­ti­ja i ime­nu­je nor­mal­no stanje ko­le­kti­vne or­ga­ni­za­ci­je, fi­lo­zof­ska je du­žnost ispi­ta­ti nor­me te nor­mal­nos­ti.

Sta­ri so­krat­ski ar­gu­ment pro­tiv de­mo­kra­ti­je i te ka­ko je aktu­elan, a u stva­ri ove ras­pra­ve mo­že bi­ti i "po­go­dak stre­lom u vra­ta": kad po­la­zi­mo obu­ća­ru, ljeka­ru, itd, od njih tra­ži­mo da po­sje­du­ju iz­vje­sno umi­je­će u svom po­slu (ina­če ne­će­mo ni po­ći), je­di­no se umi­je­će ne tra­ži od de­mo­krat­ski iza­bra­nih pred­sta­vni­ka vlas­ti. Upravljati drža­vom i ja­vnim se­kto­rom mo­že se i bez umi­je­ća. Če­mu on­da sva umi­je­ća? I ču­di li on­da što "ne­dos­ta­tak kom­pe­ten­ci­ja" pos­ta­je mo­del or­ga­ni­za­ci­je druš­tve­nog ži­vo­ta? U de­mo­krat­skom pros­to­ru u ko­jem vi­še ni­ko ne mo­že da­ti ča­snu ri­ječ ka­ko tra­ži­ti da i no­vi­nar bu­de od­go­vo­ran za ono što pi­še ili go­vo­ri? Njego­vo je da slu­ži su­ro­ga­tu na ko­ji je no­vi­nar­stvo sve­de­no – proi­zvodnja sen­za­ci­ja. Ono što ni­je sen­za­ci­ja ili što polje de­mo­krat­skog dis­kur­sa ne odo­bri to i ne va­ži. Za­to se ću­ti o ne­ras­ki­di­vim ve­za­ma de­mo­kra­ti­je i bi­zni­sa, de­mo­kra­ti­je i ra­ta, de­mo­kra­ti­je i mržnje. Ispi­ti­vanje tih ve­za apri­ori isključu­je iz de­mo­krat­skog i smjes­ta ci­vi­li­zo­va­nog dis­kur­sa. Zar ni­je za­tvo­ren je­dan krug iz ko­ga je đa­vol­ski te­ško iza­ći, čak ne­mo­gu­će?

Pa­ra­do­ksal­no, krug iz ko­jeg ni­je mo­gu­će iza­ći is­to­vre­me­no je krug u ko­ji se tru­di­mo vo­đe­ni svo­jim po­li­ti­čkim eli­ta­ma ući, kao da od to­ga za­vi­si spa­senje sva­kog po­na­osob. Ulas­kom u igru bal­ka­nis­ti­čkog di­ksur­sa u ko­jem je obje­kat di­ksur­sa apri­ori proi­zve­den da bi mo­gao da se ko­lo­ni­zu­je, na­ra­vno pod iz­go­vo­rom ci­vi­li­zo­vanja, do­bro­voljno smo pris­ta­li da se po na­ma pi­še. I ne znam da li smo pri­mi­je­ti­li kad smo pos­ta­li pro­pi­sa­ni? Pro­pi­sa­ni zna ka­ko go­vo­ri o pro­pi­su i zna, ma­da ne­će da ka­že, da vi­še ne mo­že tra­ži­ti pra­vo na prav­du? A zar ni­je lo­gi­čno pre­ki­nu­ti s pro­pi­som, zar se lo­gi­ka i ži­vot sa­da ne po­du­da­ra­ju? I ka­ko je uop­šte fi­lo­zof­sko mišljenje po­činjalo ako ne obus­ta­vom pro­pi­sa, pre­ki­dom onog što jes­te, pre­ki­dom kru­ženja ui­gra­nih i uho­da­nih mišljenja, pre­ki­dom sa sa­mim so­bom, kon­kre­tno, pre­ki­dom sa de­mo­kra­ti­jom? A ni­je li to odu­vi­jek bi­lo dru­go ime otpo­ra.      

(Autor je pro­fe­sor Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta u Banjoj Lu­ci)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.