Šuplja retorta docenta Okultisa

Komične, tragikomične, bizarne, groteskne, ali, nažalost, neretko i tragične situacije do kakvih ti nesporazumi dovode, nastaju u tradicionalnoj, u kolokvijalnoj izreci ovekovečenoj interakciji ludih i zbunjenih.

Ulogu zbunjenih u pomenutim slučajevima preuzimaju oni koji nisu kadri da naprave razliku između umetničkog i neumetničkog jezičkog izražavanja. Ulogu ludih, opet, oni kojima je ta razlika makar na teoretskom planu jasna -  ili bi, barem, zbog posla kojim se bave, budući da je reč o “književnim kritičarima”   i “teoretičarima”, jasna morala da bude - ali u praksi - što zbog ideološke ostrašćenosti, što zbog političkog kalkulisanja, što zbog suštinskog nepoznavanja oblasti kojom se uzaludno bave - umesto da zbunjenima pomognu, proizvode dodatnu konfuziju.

ANTIKNjIŽEVNI KONTEKST

Već duže od decenije, ono što bi trebalo da predstavlja, kao što ne predstavlja srpsku književnu scenu, antiknjiževnim tretiranjem jezičke umetnosti, sa zavidnim uspehom kontaminira grupa šatro levičarski nastrojenih, pseudoknjiževnih, kad bi se lagali entuzijasta, finansiranih kapitalističkim novcem i zaduženih da, s jedne strane i deklarativno, “menjaju svest nacije”, a s druge, ispod žita, salonskim i neiskrenim levičarenjem, skreću pažnju sa suštinskih problema kojima bi ozbiljna levica morala da se bavi.

“Menjanje svesti” malih naroda - što će reći, njihovo izolovanje od sopstvene kulturne baštine i pretvaranje u masu bez ozbiljnog kulturnog identiteta - za cilj ima uspostavljanje totalne dominacije kultura velikih nacija, što olakšava globalno neokolonijalističko izrabljivanje i ima istu, krajnje banalnu svrhu, kao i gušenje istinskih ideja levice imbecilnim spinovanjima.

Do koje mere je suština ove stvari kome od dotiranih komesara novog kolonijalizma jasna - i koliko je i u čijem slučaju ovakvo delovanje posledica gluposti, a koliko kvarnog proračuna - to je pitanje koje bi svako od njih, kao što, izvesno, neće - trebalo da postavi sam sebi.

U svakom slučaju, u vanumetničkom delovanju se - ukoliko pisac odluči da se vanumetničkim delovanjem bavi - protiv takvih lagarija treba boriti otvoreno i jasno.

KNjIŽEVNI KONTEKST

Umetnička borba protiv pomenute, kao i protiv svake druge laži i gluposti, međutim, jeste stvaranje istinske književne vrednosti, koja sa temama koje sam pomenuo može, ali ne mora da ima veze.

Jedini legitiman cilj književnosti jeste literarni kvalitet. Kao što je jedina humanistička, moralna, patriotska i kakva sve već ne obaveza pisca da dobro piše.

U tom smislu su, sa svojim nebuloznim, ideološkim zahtevima koje ispostavljaju umetnicima i umetnosti, književni diletanti suprotne orijentacije, komesari šatro patriotske provinijencije, neprijatelji književnosti upravo kao i njihovi globalistički antagoni. A najnoviji događaji na srpskoj političkoj sceni navode na sumnju da prećutna antiknjiževna i antipatriotska saradnja ovih veseljaka - ako je nekada i bila - u budućnosti neće biti lišena koordinacije i skrivenog zajedničkog cilja.

I zbog toga je izjednačavanje književne grupe P70, koja je osnovana kao izraz pobune protiv antiknjiževnog silovanja književnosti, sa organizovanim grupama silovatelja - izraz vrhunskog licemerja ili gluposti, što se, na kraju krajeva, svodi na isto.

JOGI DUŠEK I JOGI LETAČ

Budući da od globalističkih donacija ne zavise samo komesari novog svetskog poretka nego i oni koji vode srpsku državu i u ruci drže, istina sve bušniju kesu namenjenu srpskoj kulturi - onda nije čudno što na državni budžet naslonjeni mediji i književni “autoriteti”, svesni da bi otvoreno stajanje na stranu silovatelja bilo i kompromitantno i kontraproduktivno, između silovatelja i branitelja pokušavaju da povuku veštačku paralelu.

Najnoviji pokušaj izjednačavanja nečega što se izjednačiti ne da, tako je, pre neku nedelju, u intervjuu koji je, pod naslovom “Celodnevni komesari i prepodnevni jogiji” dao kulturnom dodatku lista “Politika”, preduzeo docent na beogradskom Filološkom fakultetu i književni kritičar u ostavci Tihomir Brajović.

Silovatelji su po njemu “celodnevni književni komesari koji sebi ne daju predaha od angažmana”, što bi se reklo, neki hiperaktivni, ali docentu simpatični momci. A takvi su “zato što smatraju da to zahteva aktuelno stanje u društvu i kulturi”. Što će reći, momci su, po docentu, i “društveno svesni i odgovorni”.

“Oni drugi bi”, kaže docent, “pak pre podne, dok rade na lepoj književnosti, bez obzira na značenje toga što ispisuju, hteli da budu književni jogiji koji se gade angažmana i pamfleta, ali popodne, dok uobličavaju dobro pozicionirane novinske kolumne, i te kako im prija da i sami budu komesari koji okolo dele packe”. 

Da se vratimo na početak teksta - mog, a ne docentovog - Brajović očigledno ne zna, ili se pravi da ne zna da napravi razliku između umetničkog i neumetničkog izraza, pa činjenica da “ovi drugi”, za razliku od prvih, postavljaju jasnu distinkciju između svog književnog i vanknjiževnog angažmana, umesto da ih oslobodi neumesnih poređenja, u čudesnom svetu književne kritike u ostavci predstavlja, reklo bi se, otežavajuću okolnost.

Budući da je docent u poodmakloj fazi svog kritičarskog delovanja - što će reći, neposredno pre ostavke - i u analizu književnih dela kao relevantne argumente počeo da trpa elemente neskrivene vanknjiževne nadrndanosti na autore - ovakav pristup da začudi ne može.

Ali - da rastuži - može.

Kako bilo, pošto se nalazim na spisku “onih drugih”, osećam potrebu da docenta upozorim na materijalnu grešku koju je učinio barem kada je u pitanju moj slučaj. Ja, naime, pre podne ne ispisujem ni “lepu književnost” - kako se predavač, sa sarkazmom neobičnim za čoveka kome je posao da se bavi “istom”, izvoleo izraziti - ni nefikcionalne tekstove.

Razlog je prozaičan: pre podne spavam.

I prozu i “dobropozicionirane kolumne” ispisujem u večernjim i noćnim časovima. Ali mi, gle čuda, za razliku od njega i onih prvih, polazi za rukom da ne polupam lončiće.

Elem - komesar nisam ni pre, ni posle podne, ni uveče, ni u gluvi noćni sat. Moja prepodnevna veza sa jogijima je, međutim, nesporna, pošto u to vreme ležim na jogi dušeku.

Za razliku od docenta, koji, žvaćući žvake koje žvaće, kanda, pretenduje da postane jogi letač.

LEVITACIJA

Vredi napomenuti - ono što ovog letača tera na pokušaj levitacije nad zdravim razumom manje je opštekonformistička želja da se bude moralnopolitički podoban, a više intimna, što ideološka, što lična frustracija i ostrašćenost.

I te je manjkavosti Brajović, čini se, delimično svestan.

Zbog toga u nastavku intervjua pokušava da tankim končićem zakrpi pregoleme rupe koje je na “hlačicama” sopstvene “analize” prethodno sam napravio.

“No, bilo da nas gledaju kroz berlinska okna, preko vrućih topova ili da nam forvarduju sajber upakovan angažman”, kaže on, “čini se da obe grupacije polutransparentno i poluartikulisano, kako to inače često biva kod nas, zapravo generacijski reflektuju sveukupno distorzivnu, prividno stvarnu ili stvarno prividnu ideološku polarizovanost ovdašnje kulturne i političke scene”. 

Formalno, docent ovom rečenicom pokušava da se opere od primedbe da je pristrasan, najbanalnijom mogućom paralelom povlačeći znak jednakosti između silovatelja, koji su mu, kako smo prethodno videli, simpatičniji - ili, imajući u vidu da docent simpatijama, barem kada je književnost u pitanju, i nije naročito sklon, manje antipatični - i branitelja književnosti, koji mu, kao osvedočenom mrzitelju posla kojim se bavi, žestoko idu na nerve.

U suštinskom smislu - svrstavajući roman koji je napisao pripadnik mrziteljske grupe u isti koš sa romanima koje su napisali branitelji - a onda ih sve zajedno svodeći na vanknjiževne konotacije koje, gle sitnice, i ne pokušava da argumentuje, on pokušava da se zaštiti od primedbe kako mešajući umetnički i neumetnički izraz meša babe i žabe.

I time, kao kockar koji propada kada počne da se vadi, upada u još veći problem, potvrđujući kako književnost nije sposoban da posmatra drugačije nego kao “upakovan angažman”.

SINGERICA

Konačno, budući da mu nešto, kanda, kazuje kako je totalno uprskao stvar, docent beži sa polja konkretnog, u kom se, kao bivši kritičar lišen kondicije nikako ne snalazi, i one, sada već u froncle iscepane gaće, pokušava da zaštepuje singericom “čiste teorije”.

Tako čitalac ima priliku da se susretne sa prilično vešto sročenom kompilacijom teza s kojima se docent u novije vreme susretao - meni se, recimo, dopala misao da se funkcija književnosti sastoji u “pospešivanju imaginacije” - što je lepo, ali na ostatak intervjua veštački nakalemljeno, pa mu, nekako, stoji kao piletu sise.

Iako nam njeno prisustvo kazuje kako je Brajović - kao onaj junak Duška Kovačevića koji bi, da nije takav kakav jeste, bio pesnik - mogao postati solidan teoretičar, i sa ovom kompilacijom, kao i bez nje, retorta našeg docenta Okultisa ostaje šuplja.

P.S.

Meni, opet, nešto kazuje da je docent Brajović u univerzitetskoj karijeri možda napredovao i da titula kojom ga oslovljavam više nije validna. No, budući da redovan profesor, izvesno, još uvek nije postao, a da “docent Okultis” bolje zvuči nego “vanredni profesor Okultis”, nadam se da mi, svestan moje naklonosti prema “lepoj književnosti”, na pesničkoj slobodi neće zameriti.

++

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.