Srbi i 2014.

Da­kle – onih dva­de­se­tak go­di­na mi­ra pre izbi­janja Dru­gog, po­sle kog ni­šta, pa ni vi­đenje pret­ho­dnog su­ko­ba ne­će bi­ti is­to.

No­vi is­to­rij­ski do­ga­đa­ji, ta­ko, ne sa­mo da sta­re po­tis­ku­ju, odu­zi­ma­ju­ći im na zna­ča­ju, ne­go i su­dbo­no­sno uti­ču na pro­me­nu per­spe­kti­ve iz ko­je se po­sma­tra ono što se do­ga­đa­lo pre njih.

VI­TE­ZO­VI I ZLO­ČI­NI

Mo­žda je Dru­gi svet­ski rat – zbog obi­ma po­dru­čja ko­je je za­hva­tio, zbog na­pret­ka u te­hno­lo­gi­ji proi­zvo­đenja smrti, pa, ko­na­čno, i po to­me ko­li­ko je tra­jao, od Prvog za­is­ta bio ve­ći.

U sva­kom slu­ča­ju, u Dru­gom svet­skom ra­tu su – što ma­so­vno ubi­ja­ni u ne­ma­čkim, ja­pan­skim ili hrvat­skim lo­go­ri­ma, što ta­manjeni u divlja­čkim ne­ma­čkim i "sa­ve­zni­čkim" bom­bar­do­vanjima – vi­še stra­da­li ci­vi­li.

U Prvom svet­skom ra­tu su, opet, ma­so­vni­je stra­da­li voj­ni­ci.

Jer Ve­li­ki rat je bio prvi ve­li­ki rat u kom su ko­riš­će­na ma­so­vna sred­stva uni­šta­vanja. I po­slednji rat u kom je, ba­rem u na­zna­ka­ma, po­što­van vi­te­ški ko­deks po kom su le­gi­ti­man cilj na­oru­ža­ni pro­ti­vni­ci, a ne sve što mo­že da bu­de uni­šte­no.

Is­ti­na, Srbi, ko­ji­ma su u Prvom svet­skom ra­tu gla­vni grad divlja­čki uni­šta­va­la aus­tro­ugar­ska i ne­ma­čka ar­tiljeri­ja, i ko­ji­ma su ka­zne­ne aus­tro­ugar­ske i ne­ma­čke ek­spe­di­ci­je pa­li­le se­la, si­lo­va­le že­ne i na ko­lac na­bi­ja­le de­cu – ima­ju ra­zlo­ga da se ne slo­že sa ovom te­ori­jom.

Ali, naj­no­vi­ja uput­stva ko­ja u Srbi­ju sti­žu iz Evrop­ske uni­je ja­sno ka­zu­ju ka­ko Srbi mo­ra­ju da "pro­me­ne" sop­stve­nu "svest". A to po­dra­zu­me­va i da mo­ra­ju da pres­ta­nu da se ne sla­žu sa te­ori­ja­ma ko­je smišljaju i "is­ti­na­ma" ko­je pro­pi­su­ju ja­či od njih.

No, na Srbe, ko­ji, uz Prvi svet­ski rat, a ve­za­no za njega, pred­stavljaju te­mu ovog tek­sta, us­ko­ro će­mo se vra­ti­ti.

NO­VA "IS­TI­NA" NO­VIH "PO­BE­DNI­KA"

Za sa­da valja na­po­me­nu­ti ka­ko Dru­gi svet­ski rat – uprkos ar­gu­men­ti­ma ko­je je mo­gu­će po­bi­ja­ti – mo­žda i jes­te bio krva­vi­ji od Prvog. Ali je, u tom smi­slu, ra­zli­ka izme­đu Dru­gog i Ve­li­kog ra­ta ne­upo­re­di­vo manja ne­go ra­zli­ka izme­đu Ve­li­kog i bi­lo kog dru­gog ra­ta ko­ji se pre njega odi­grao.

Zbog to­ga taj rat i dalje po­la­že ne­sla­vno pra­vo na sta­ro ime ko­je mu je krva­vi na­sle­dnik u pi­tanje do­veo.

I zbog to­ga ni­je ču­dno što se svet ozbiljno spre­ma da njego­vu sto­go­dišnjicu obe­le­ži.

Pro­me­na tu­ma­čenja tog ve­li­kog su­ko­ba na ko­ju se još uvek naj­mo­ćni­ja manjina sve­ta spre­ma, me­đu­tim – ako i ni­je ču­dna – jes­te zas­tra­šu­ju­će ne­mo­ral­na i po­ra­ža­va­ju­ća.

Dru­gi svet­ski rat, na­ime i kao što re­ko­smo, jes­te za­se­nio Prvi i do­veo u pi­tanje njegov pri­mat u uža­snoj is­to­ri­ji ra­to­vanja.

Ali – bu­du­ći da su po­be­dni­ci i po­ra­že­ni u ta dva ve­li­ka su­ko­ba manje-vi­še bi­li is­ti – ni­je pro­me­nio do­mi­nan­tan kva­li­ta­ti­vni odnos u odre­đi­vanju "do­brih" i "lo­ših" mo­ma­ka u Ve­li­kom ra­tu.

Na­kon Dru­gog svet­skog ra­ta, me­đu­tim, de­ce­ni­ja­ma se odvi­jao je­dan no­vi, Hla­dni rat, u kom su, u odno­su na dva pret­ho­dna, "svet­ska", ulo­ge akte­ra zna­čaj­no pro­menjene.

I na­kon što je taj rat okon­čan po­be­dom Za­pa­da nad Is­to­kom, žus­tro se kre­nu­lo sa re­vi­zi­jom re­zul­ta­ta Dru­gog i – po­la­ko, ali si­gur­no – tu­ma­čenja Prvog svet­skog ra­ta.

A sto­go­dišnji ju­bi­lej se, sva je pri­li­ka, no­vim po­be­dni­ci­ma uka­zao kao ide­alan tre­nu­tak da se ta, po­la­ko i po­dmu­klo pri­pre­ma­na po­dva­la ogla­si na sva zvo­na.

BA­SA­RI­JAN­SKA IS­TO­RI­JA

Je­dnos­ta­vno re­če­no – i u Prvom i u Dru­gom ra­tu po­ra­že­na Ne­ma­čka i njeni ame­ri­čki, bri­tan­ski i fran­cus­ki pro­ti­vni­ci, a da­našnji sa­ve­zni­ci odlu­či­li su da po­men na ra­tne se­ki­re za­ko­pa­ju objašnjenjem ka­ko su taj rat vo­di­le jer su ih u njega uvu­kli "srpski te­ro­ris­ti"!?

Ko­ji su, dok je tre­ba­lo da krva­re za en­gles­ke in­te­re­se, bi­li "sa­ve­zni­ci". A sa­da – i do daljeg – ni­su.

Stav da je Prin­ci­pov aten­tat na aus­tro­ugar­skog na­dvoj­vo­du – kao što i jes­te – bio po­vod, a ni­ka­ko – kao što i ni­je mo­gao da bu­de – uzrok za izbi­janje u do­ta­dašnjoj is­to­ri­ji ne­vi­đe­nog krvo­pro­li­ća, bi­će za­menjen sta­vom ka­ko se – da ni­je bi­lo srpskog "re­me­ti­la­čkog fa­kto­ra" – "ci­vi­li­zo­va­ne" "europ­ske" na­ci­je ni­po­što ne bi po­maljale.

Oja­ča­loj ne­ma­čkoj ca­re­vi­ni, ko­ja se ose­ća­la sku­če­nom bez izlas­ka na to­pla mo­ra, bri­tan­ska kraljevi­na i in­dij­ska ca­re­vi­na bi, izve­sno, mir­no obja­sni­la ka­ko je pri­ro­dno i po­šte­no da ona pod či­zmom drži po­la sve­ta, usput kon­tro­li­šu­ći dru­gu po­lo­vi­nu, te ka­ko, pre­ma to­me, Kaj­zer ne­ma ra­zlo­ga da se bu­ni, već ima da uži­va u "bo­gom da­nom" po­ret­ku stva­ri.

A po­što ne bi bi­lo Prvog svet­skog ra­ta, ne bi bi­lo ni pro­pas­ti ne­ma­čkog car­stva, pa sa­mim tim ni Hi­tle­ra ni Dru­gog. Ve­ro­va­tno ne bi bi­lo ni Okto­bar­ske re­vo­lu­ci­je, pa ti­me ni Hla­dnog ra­ta.

Svet bi, re­klo bi se, mno­go pre srpskog knjiže­vni­ka Sve­ti­sla­va Ba­sa­re spo­znao da je bit­ka oko te­ri­to­ri­ja be­smi­sle­na stvar, da je bor­ba za po­sed nad izvo­ri­ma ener­gi­je obi­čna de­tinjari­ja, te da ra­to­vi pred­stavljaju čis­to gubljenje nov­ca i vre­me­na.

Već du­že od je­dnog ve­ka, zemljom bi te­kli med i mle­ko, sa­mo da ni­je bi­lo tog "te­ro­ris­te" Ga­vri­la, ko­ji je "mi­roljubi­ve" ca­re­ve i njiho­ve su­vi­šne ar­mi­je na­te­rao na ne­vi­đen po­kolj.

Ako se stvar po­sma­tra ta­ko – kao što je ta­mo gde tre­ba odlu­če­no da ima da se po­sma­tra – on­da je lo­gi­čno ka­ko je je­dan aten­tat ne­upo­re­di­vo ve­će ne­po­čin­stvo od sa­mo­voljnog ane­kti­ranja pret­ho­dno oku­pi­ra­ne te­ri­to­ri­je ko­je je do tog aten­ta­ta do­ve­lo. I da je ži­vot dvo­je ljudi sa kru­nom na gla­vi ne­upo­re­di­vo vre­dni­ji od ma­se ži­vo­ta de­ce ko­ja su, u znak odmaz­de zbog njiho­vih odu­ze­tih ži­vo­ta, za­vrši­la na ba­jo­ne­ti­ma "hu­ma­nih" osve­tni­ka.

Ma ko­li­ko de­lo­va­lo ap­sur­dno, sa­ve­zni­čki is­to­ri­ča­ri i os­ta­li mu­dra­ci su, sva je pri­li­ka, odlu­či­li da sto go­di­na na­kon njego­vog izbi­janja, ovaj su­kob po­sma­tra­ju na taj na­čin.

I tu se ni­šta ne mo­že uči­ni­ti.

BO­ŽI­ĆNI SVINjOKOLj

Ali, ni Srbi­ma ni­ko ne mo­že za­bra­ni­ti da se svo­jim vi­đenjem ovog do­ga­đa­ja toj glu­pos­ti su­prot­sta­ve.

A šta Srbi tim po­vo­dom či­ne?

"Avan­gar­dni" Srbi, ko­ji su još pre otvo­re­nog di­kta­ta Evrop­ske uni­je odlu­či­li da "pro­me­ne" sop­stve­nu "svest", uklo­pi­li su se u "svet­ski trend". I pi­šu na­ru­če­ne ra­do­ve ko­ji ima­ju za­da­tak da an­ti­srpsku vi­zi­ju oprav­da­ju.

Srbi­ma ko­ji ni­su "avan­gar­dni" pre­pu­šte­na je li­čna ini­ci­ja­ti­va.

I ta­mo gde li­čna ini­ci­ja­ti­va bu­de do­voljna, ne­što će i bi­ti učinjeno.

Svi pro­je­kti za ko­je je bi­la po­tre­bna zna­čaj­ni­ja or­ga­ni­za­ci­ja, ili, ne daj bo­že, drža­vna po­drška, ili su već pu­šte­ni niz vo­du ili se sa njiho­vom re­ali­za­ci­jom če­ka dok ne bu­de ka­sno.

A kad sti­gne ja­nu­ar 2014, na­kon što se otre­zne od prvog po­lu­vre­me­na pra­zni­čnih pi­jan­ki, Srbi će se se­ti­ti ka­ko je sti­gla još je­dna go­di­na u ko­joj će pra­se da kolju na Bo­žić.

I ta­da će, sva je pri­li­ka, uz drža­vno po­kro­vi­teljstvo bi­ti ska­ra­budžen ne­ki "pro­je­kat", ko­ji ne­će bi­ti ade­kva­tan ni za do­ma­ću upo­tre­bu.

O pa­ri­ranju be­lo­svet­skim ob­ma­na­ma da i ne go­vo­ri­mo.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.