Snovi Šerloka Holmsa

Koji, za razliku od tipova kojima se uglavnom bavimo, nisu bili junaci u ironičnom smislu.

Nego - stvarno.

Upoznavanje sa spiskom lektire jednog velikog pisca, na primer, poslastica je za svakog književnog sladokusca.

Bilo da u izboru knjiga koje je klasik čitao uspemo da pronađemo očigledan uticaj na njegovo delo, bilo da je taj uticaj manje očigledan - pa čak i u slučaju kada nikakvu vezu između pročitanog i napisanog, bilo posrednu, bilo neposrednu, osim na silu, nije moguće uspostaviti - informacije o književnom ukusu književnika uvek su inspirativne.

Kada do podataka o piščevoj lektiri dolazimo posredno, preko svedočanstava prijatelja i poznanika, zahvaljujući radu biografa i istoričara umetnosti - informacije su zanimljive, ali ne sasvim pouzdane. Kada nas, međutim, sa izborom svojih omiljenih knjiga upoznaje sam pisac - zadovoljstvo je neuporedivo veće.

O većoj pouzdanosti svedočanstva - da ne govorimo.

Knjiga "Čarobna vrata" Artura Konana Dojla predstavlja jedno od takvih svedočanstava: tvorac legendarnog Šerloka Holmsa u ovom spisu čitaoca upoznaje sa literaturom koja je presudno uticala na formiranje njegovog književnog ukusa.

Ali, ono što ovo svedočanstvo od sličnih zapisa razlikuje, jeste iznenađenje koje čitaoca, nedovoljno upućenog u Dojlovu vanknjiževnu, pa čak i književnu biografiju - a takvih je, da se pretpostaviti, većina - mora da zadesi pri susretu sa autorovom originalnom vizurom literature i sveta.

Većina čitalaca, naime, Dojla poznaje isključivo zahvaljujući nizu njegovih odličnih detektivskih romana i priča. I ono što, u tom kontekstu, u ovoj knjizi iznenađuje, nije izbor literature, sasvim očekivan za čoveka njegovog vremena: Valter Skot, Ričardson, Robert Luis Stivenson, da ne govorimo o Edgaru Alanu Pou, koji je, jednim delom svog opusa, Dojlovom detektivskom opusu nesumnjivo predstavljao formalni uzor...

Ono što fascinira jeste dubina Dojlovog promišljanja književnosti, koja u detektivskoj literaturi, pa čak ni tako uspeloj kao što je njegova, ne može da dođe do punog izražaja.

Pri susretu sa Dojlovim komentarima pročitanih knjiga čitalac ne može da ne oseti i sa autorom ne podeli žal za delima koje je potreba publike za sve novim i novim Holmsovim avanturama onemogućila da budu napisana.

Kada se ima u vidu izrazita naklonost spiritualizmu koja je odlikovala Holmsovog dvojnika, dođe nam da se zapitamo: nije li, možda, ono više što je veliki majstor zapleta imao da nam kaže, ostalo skriveno u neopisanim opijumskim snovima slavnog detektiva?

Granice razuma

Da li ste se ikada zapitali kako dolazite do aksioma, iliti do principa na kojima zasnivate svoje razmišljanje. Na primer: zahvaljujući razumu ste sposobni - ili niste - da pokušate da zaključite šta je za vas dobro. Ali - kako ste zaključili šta je dobro po sebi?

Neko, možda, takvo pitanje sebi nije postavio nikada. Većina, verujem, nekada, ipak, jeste.

No, koliko god to pitanje sebi često postavljali, ne postavljamo ga dovoljno često.

I to je razlog zbog kog su zapisi Bleza Paskala korisna lektira za svakog čoveka: reči kojima se treba neprestano vraćati, kao molitvi.

Veliki mislilac sedamnaestog veka, naime, na pomenuto pitanje daje jasan odgovor: logikom je nemoguće dokazati istinitost aksioma. Do aksioma se može doći samo pomoću intuicije. Što - kako u duhu svog vremena tvrdi Paskal - a ne bih rekao da smo do današnjih dana došli do saznanja koje tu tvrdnju mogu da dovedu u pitanje - dokazuje ispravnost pokoravanja Bogu, kao posedniku konačne istine.

Na prvu loptu paradoksalno deluje činjenica da je jedan od najvećih majstora logiciranja u istoriji ljudske misli prema potencijalima razuma bio - iz današnje perspektive bi moglo da se učini - tako skeptičan.

Ali, samo na prvu loptu.

Jer, ako bolje razmislimo, shvatićemo kako je razumom mogao tako briljantno da barata samo čovek koji je njegove granice uspeo da sagleda i postavi.

Tvrdokorni ateisti mogli bi da pretpostave kako je Paskal verovanju pridavao preterano veliki značaj pod prisilom dogmatske religioznosti, koja je - bez obzira na prisustvo slobodoumnih tendencija - u epohi u kojoj je živeo, ipak, vladala.

Pogrešno.

Jednako kao što je pogrešna bila osuda tadašnjih crkvenih dogmatika, koji su Paskala optuživali za povlađivanje bezbožništvu.

U knjizi "Umetnost ubeđivanja" se, pored naslovnog teksta, nalazi i drugo od čuvenih šesnaest pisama, u kojima se Paskal bavi pitanjima dogme i obračunom sa sumnjivim moralnim načelima moćnih i opasnih jezuita, ubitačnom logikom dokazujući kako se iza prividne jezuitske verske nepokolebljivosti, zapravo, krije krajnja nedoslednost i povlađivanje ljudskim slabostima.

U prvoj rundi borbe, jezuisti su, iskoristivši svoju moć, isposlovali da Paskalovi stavovi - i u okviru katoličke crkve i u okviru francuskog društva - budu zvanično osuđeni; što je autorovu "umetnost ubeđivanja" privremeno dovelo u pitanje.

Ali, nije moralo da prođe mnogo vremena pa da Paskalove ideje dovedu do korenitih promena vladajućeg mišljenja, čak i do korekcija u okvirima crkvenih dogmi.

Kosmos u dubini duše

Edgar Alan Po, jedan od najznačajnijih autora u istoriji američke književnosti, uz velikog američkog pesnika Volta Vitmana je verovatno najautentičniji predstavnik izvornog duha Novog sveta.

Ogledavši se u najrazličitijim formama literarnog izraza, i svakoj od tih formi prilazeći krajnje nekonvencionalno - igrajući se i eksperimentišući, Po je poletno i hrabro istraživao nepoznate predele duha, kao što je nacija doseljenika kojoj je pripadao, poletno i hrabro istraživala nepoznate predele novog kontinenta.

Koristeći literarnu tradiciju koliko mu je potrebno, ali joj nipošto ne dozvoljavajući da ga zarobi i sputa, on postaje jedan od rodonačelnika nove književnosti i jedan od preteča žanrovske literature - nije moguće ozbiljno razmatrati istoriju i karakteristike detektivskog žanra, horora, pa čak ni naučne fantastike, a da se ne uzme u obzir pionirski doprinos Edgara Alana Poa.

"Eureka", poslednji veliki Poov poduhvat, iako ne spada među najpoznatije radove velikog pisca, po mnogo čemu jeste njegovo najznačajnije delo.

Napisana godinu dana pre autorove smrti, "Eureka", i više nego druga njegova dela, tumače i istoričare književnosti baca u krupne nedoumice: veliki majstor igranja literarnim formama napisao je, naime, knjigu koju nije moguće jasno svrstati - da li je u pitanju "pesma u prozi", naučna fantastika, ili ozbiljan esej o kosmosu?

Bilo da je tačan prvi, drugi, treći, ili neki četvrti odgovor - a najverovatnije je da su tačna sva tri, uz mnoge druge koji bi se na pitanje kom žanru pripada "Eureka" mogli dati - stvar je fascinantna.

Polazeći od metafizičke analogije između tvorca kosmosa i tvorca umetničkog dela, Edgar Alan Po odgovore na krajnja pitanja postanka i kraja vaseljene traži na jedinom mogućem mestu - u dubinama sopstvene duše. Rezultat je genijalna anticipacija nastanka univerzuma iz jedne čestice u kojoj je bila koncentrisana sva materija i genijalno proročanstvo kraja univerzuma u sažimanju materije u prvobitno stanje jedinstva!

Trebaće da prođe mnogo vremena da nauka dođe do teorije "velikog praska", rešavajući jednačinu koju je pred nju postavio veliki anticipator.

I da naučnici, na pragu novog milenijuma zaključe kako Edgar Alan Po o kosmologiji nije znao ništa, "ali je, ipak, bio u pravu".

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.