Smak sveta

Dođe Smak sveta u Srbiju i kaže:  "Au, pa ja sam ovde već bio!"

Ista šala bi mogla da se primeni na bilo koji deo današnjeg sveta. A izvesno je da bi ljudi koji su živeli u drugim vremenima, nalazili kako je primenjiv i na njihovo doba.

Tako je bilo i biće.

Do "smaka sveta".

A možda i nakon njega.

Poljski pesnik Česlav Miloš, koji je u vanknjiževnim tekstovima mnogo brljao, ali kome ni najžešći, opravdani  protivnici njegovog katoličkog militarizma i antislovenstva ne mogu, a najčešće i ne pokušavaju da ospore poetsku veličinu, nudi sliku apokalipse u kojoj će život nastaviti da teče prividno, ili samo naoko prividno nepromenjenim tokom. Cveće će nastaviti da cveta, a ljudi će živeti nesvesni da je nastupila apokalipsa.

Ne verujem da je pesnik  imao na umu kako će i nakon sudnjeg časa ljudi nastaviti da blebeću i veruju u gluposti.

Ali, prilično masovna globalna histerija uzrokovana proreknutim armagedonom - za koji današnje Maje, potomci drevnih proroka, uzgred budi rečeno, tvrde da uopšte i nije predskazano jer kraj jednog ciklusa ne znači nužno i kraj sveta - mnogo je manje poetična od Miloševe pesme.

U novije vreme - da ne kažem "poslednje" i tako doprinesem strahovima osetljivih duša -  svako malo se pojavi  vest da je planeti odzvonilo. Ili će da je udari neki asteroid, ili stižu vanzemaljci, ili su se, naprosto, "datumi podudarili"...

Kao da nesporne opasnosti koje prete planeti, a koje uzrokuju "heroji modernizacije i progresa", nisu dovoljne, i kao da ne bi bilo pametnije njima se pozabaviti umesto što se gata u šolju,  mediji koji se bave graničnim područjima nauke, tehnike i pomračenog uma, plasiraju informacije da su nam meseci, dani, nekad čak i sati - odbrojani.

Te vesti belosvetski i domaći tabloidi sa oduševljenjem šire, pa čovek sklon paranoji - ukoliko već nije dovoljno lakoveran da im poveruje, kao što mnogi latentni i aktivni paranoici jesu - ne može da se otme utisku kako te, što bi rekli ljudi sa bezbednosnom kulturom -  "dezinformacije i poluinformacije" - šire upravo spin majstori koje plaćaju zagađivači i drugi dušmani Zemljine kugle.  Da se Vlasi ne bi dosetili ili - budući da je teško naći nekoga ko za  nimalo bogougodne aktivnosti tih dušmana nije čuo - ne bi li Vlasi smetnuli s uma šta im se zapravo sprema.

Budući da je odavno utvrđeno da to što je neko paranoik ne znači da mu ne rade o glavi, ne treba isključiti mogućnost da žvake o višim, a mračnim silama, alama i baucima, zaista, i direktno naručuju izvršni menadžeri ljudi sa mračnim a niskim porivima i strastima, zbog kojih su mnoge majke zakukale, a još više ih je koje će tek da zakukaju.

Naprotiv, siguran sam da postoje slučajevi u kojima je spinovanje ove vrste direktno organizovano.

Ali sam siguran da u mnogim slučajevima takva "koordinacija" ne postoji.

Kao što sam siguran da je stvar otišla dovoljno daleko da posebna "koordinacija" i organizacija i nisu neophodne.

Sistem funkcioniše gotovo savršeno,  kao perpetum mobile  pokrećući sam sebe.

Gospodari sveta čovečanstvu više nemaju da ponude ideologiju koja bi imala barem privid smisla, pa ni njima, baš kao ni njihovim slugama, ne preostaje ništa osim "zone sumraka".

I to je ono što najviše plaši.

Ne samo zato što govori koliko daleko se u glupost utonulo. Nego i zato što takva situacija zaista predskazuje svojevrstan smak sveta.

Istorija, naime, kazuje da se svakojake praznoverice, karakteristične za primitivne faze u razvoju, dakle za početke jedne kulture i  jedne civilizacije, ponovo javljaju, ali ovog puta kao farsa - kada  jedna  civilizacija zapadne u dekadenciju. Dakle - na njenom kraju.

Da li zato što mogućnosti daljeg intelektualnog zavaravanja postanu iscrpljene, pa se, prepuštajući se iskonskim praznovericama, ljudi i simbolično i bukvalno odriču uzaludnih napora predaka?

Da li zato što instinktivno osećaju da sveta kakav poznaju uskoro neće biti, a svet koji će ga zameniti ne mogu sebi da predstave, pa ga vide kao veliko ovozemaljsko ništavilo, od kog verujuće spasava vizija zagrobnog života, dok za nevernike spasa nema, pa se upravo nevernici, kao za slamku spasa, hvataju za alternativne, praznoverne oblike religioznosti?

Da li zato što se pribojavaju dolaska novih varvara, pa regresijom u varvarsko stanje svesti nesvesno pokušavaju da se novim gospodarima mentalno dodvore ?

Uglavnom - tako biva.

Kao što je bilo pred kraj Rimskog carstva, kada su kojekakve ludorije, bazirane na kultovima pristiglim sa periferija, preplavile centar poznatog sveta.

A sa ludorijama su, sa periferija i nepoznatih područja, počeli da pristižu varvari, rušeći bedeme Carstva.

Danas varvara ne nedostaje, ali nedostaju nepoznata područja.

I zato se nepoznata područja projektuju u svemir, odakle stiže opasnost od vanzemaljaca.

To što postojanje vanzemaljaca nije najizvesnije, a nije izvesno ni da li će se,  čak i ako postoje, u dolini suza ikada pojaviti, s jedne strane je utešno, a s druge baš i nije.

Jerbo, ako nema vanzemaljaca koju bi jednu  istrošenu civilizaciju uništili, nema joj druge nego da uništi sama sebe.

A samouništenje bi moglo da bude mnogo surovije.

Neki savremeni Neron bi, na primer, kao novi Rim gotovo izvesno shvatio kompletnu Zemljinu kuglu, na kojoj bi, nakon njegove efikasne akcije, života nestalo.

A potencijalne Nerone nije potrebno svećom tražiti. Ima ih na svakom koraku, na svim stranama zemljinog šara...

S druge strane, kao što nema novih, nepoznatih područja, nema ni novih religija, baš kao ni novih ateističkih ideologija, koje bi, pod pritiskom na bedemima, savremeni Rimljani mogli prihvatiti, obezbeđujući svom carstvu transformaciju i opstanak, i u bukvalnom i u duhovnom smislu.

Radikalni politički islam, koji  je u ekspanziji u novije vreme, pre nego modus vivendi, predstavlja jedan od mogućih puteva  koji vode u samouništenje.

Kineska kombinacija kapitalizma i socijalizma, opet, verovatno će tom mnogoljudnom narodu obezbediti globalnu dominaciju, ali teško da će sprečiti globalno ideološko odumiranje.

Za razliku od smaka sveta koji se dogodio Rimljanima, smak sveta koji nas čeka, mogao bi da bude definitivan.

Ali, to ne znači da, pre nego što se dogodi, kako bi se sprečilo razmišljanje o njegovim stvarnim mogućim uzrocima, ljude treba plašiti izmišljotinama.

Ako ni zbog čega drugog, ono zbog toga što armagedonska paranoja, koja se neprekidno produkuje, nekima  zaista ugrožava zdravlje, a nekima i život. Pa bi svetski i domaći dušebrižnici, skloni da cenzurišu sve i svašta kako bi sprečili analizu sopstvenih nepočinstava, a skloni svakojakim, pa i najbesmislenijim statističkim istraživanjima, mogli da se pozabave brojem ljudi koji su, uplašeni mantranjima o smaku sveta, smak sveta zaista doživeli, od straha se upokojivši i u privatnoj apokalipsi.

Nakon sprovedenog istraživanja, mogli bi da, suočeni sa rezultatima - koji bi lako mogli biti poražavajući ukoliko ne bi bili namešteni - pokrenu inicijativu za sankcionisanje medija koji paranoičnim vestima  dovode do fatalnih posledica.

Bila bi to jedna od smislenijih inicijativa, ako u obzir uzmemo tipične inicijative kojima se "društveno svesni pojedinci" i "grupe građana" u novije vreme bave.

Pre nego što se to dogodi,  kao što se, imajući u vidu "odgovornost" "odgovornih", gotovo izvesno dogoditi neće, ne preostaje nam ništa do da udarimo brigu na veselje.

Uz šalu s početka ovog teksta, a koja se od preterane upotrebe već pomalo izlizala, ovih dana sam čuo još dve, ništa manje duhovite i ništa manje duboke, a originalnije misli vezane za najnoviji smak sveta koji smo, nekim čudom,  preživeli.

Jedna je globalnog, a druga više lokalnog karaktera.

Nekoliko dana pre nego što je imala da nastupi apokalipsa, osvrnuvši se na entuzijaste koji se pentraju po planinama koje je neki mudrac označio kao mesta na kojima je moguće izbeći fatalne posledice, jedan prijatelj mi reče:

"Zamisli kada bi zaista došlo do smaka sveta i kada bi ovi što su se uspentrali jedini preživeli?!  To bi značilo da je Bog stvarno veliki šaljivdžija! Zamisli na šta bi ličio svet u kom bi takvi tipovi začeli novu civilizaciju?!"

Dan pred nesuđeni armagedon, razgovarao sam s prijateljem koji je, negde kad su SEKA i DEKA (svetska i domaća ekonomska kriza) uhvatile maha, po neverovatno jeftinoj ceni kupio poveliku jahtu.

"Ne plašim se ja smaka sveta", kaže mi taj prijatelj. "Potrpam porodicu u brod i ko Noe  čekam potop u svojoj barci. Ali, ne znam šta ću ako potopa ne bude."

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.