Skok s mindera u fildžan

Izbor mesta reagovanja je logičan: Lukovićeva sajber ludnica.

U skladu sa takvim izborom, sve ostalo vezano za penzionerovo "reagiranje" je, prirodno, nelogično.

Već na početku svog dugometražnog kalambura, "junak" ističe kako neće da mi odgovara. I to je pametan izbor, budući da na činjenice iznesene u mojoj analizi "ekstravagantnog" fenomena koji personifikuje, i nema šta da odgovori.

Jedina suvisla reakcija na te javno iznesene podatke bila bi da se objekat analize pokrije po ušima.

Ako je tako, i ako je objekat toga, reklo bi se, svestan, postavlja se pitanje: otkud, onda, kilometarska nebuloza koju je, u formi onoga što nije odgovor, publikovao na virtuelnim stranicama nečega što nisu novine?

Otud, biće, što objekat slušnom aparatu pretpostavlja jedan drugi organ, na koji progovara u trenucima kada mu ono malo "racia" koliko poseduje kazuje da usta treba ostaviti zatvorena.

Ilustracija

Ni ja, na primer, na Vešovićeva pominjanja mog lika i dela, uglavnom ne odgovaram. Ali, razlozi su suprotni onima koji motivišu, ili bi barem trebalo da motivišu "Miljanova" sa Slatkog Ćošeta.

U njegovim psovačkim besmislicama, naime, gotovo da nema argumenata, pa makar bili i pogrešni.

Na primer, kada me Vešović nazove "Ćosićevim jurišnikom", još i ima nekog osnova da čovek o njega obriše "balježavu cipelu", kako se sam "pitoreskno" izrazio, i kaže mu da je jurišnik Harisa Silajdžića, pošto je u pitanju egzaktna kvalifikacija. Ali, kada sarajevski "pap(lj)an(in)" (nadimak koji nije dobio od mrskih "četnika" već od voljenih "balija") na to kaže da sam "Gedžina pudlica", što je nešto drugačija formulacija iste debilne misli, suvišno je da mu, ni sam se ne insistirajući na inovacijama "glede" esencije, odgovaram kako je "podguzna muva" gore pomenutog borca za "jedinstvenu" BiH bez Srba i Hrvata.

Kada me Silajdžićeva "podguzna muva" oslovi sa "genetski produžetak" Nenada Kecmanovića, nepotrebno je da ga, primerenije diskursu koji gaji, krstim "isprdak" Darinke Vešović.

Kada "isprdak" Darinke Vešović, bez namere da sopstvenu tezu dokazuje, kaže kako takve kao ja u Crnoj Gori zovu "mozgonjica", ne osećam potrebu da napominjem kako takve kao on, na istom lokalitetu, najdobronamerniji kliču: "magarica". Ili, ako mu "maternji" opet nije po volji, na omiljenoj mu Baščaršiji - bez naročitih pretenzija ka inventivnosti - jednostavno: "hajvan".

Kada mi pomenuti "hajvan-magarica" spočitava da sam "pred spisateljskom veličinom" Emira Kusturice "svršio sedam puta", nije neophodno da kažem kako pretpostavku ne sporim, mada nisam siguran da li je broj tačan. I da "pap(lj)an(nin)a" - budući da on, kanda, siguran jeste - upitam je li uživao? Ili ga je bolelo?

A kada mi "mudro" poruči kako se "bez đoke ne ide u svatove", mogu, ali ne moram da odgovorim da je u pravu. I da zato, od sada, u svatove nipošto ne idem bez njega.

Todo

Umesto suvišnog odgovora, međutim, nije nezanimljivo proanalizovati papazjaniju u kojoj Vešović nabraja citate poezije Matije Bećkovića, pripoveda o komunističkom funkcioneru Todi Kurtoviću, samoupravljačkom kulturtregeru Miletu Pešordi, samoupravljačkom kulturtregeru Čedi Kisiću i izvesnoj gospođi Šutić.

Todo Kurtović je tu jer je Vešovića, kako se ovaj "bojovnik" koju deceniju kasnije, "blagovremeno" prisetio, dok je bio u moći, a nejaki "Markan" manji od makovog zrna - proganjao tako žestoko da progonjenom dlaka s glave zafalila nije.

A zašto "Markan", sa tridesetak godina zakašnjenja pokušava da dokaže kako je bio disident, kada ga, za razliku od optužbe za "suradnju" sa šovinističkom strankom Harisa Silajdžića, za "suradnju" sa komunističkim režimom - koje nije da bilo nije - nisam optužio?

Zato što je, sa pomenutim Todom, moj otac Nenad, navodno, napravio knjigu intervjua!?

Da ovaj tekst ne pišem ja, nego moj otac, konfabulator bi, verovatno, bio zamoljen da navede godinu izdanja, izdavača i ostale podatke vezane za tu nepostojeću publikaciju.

Pošto to nije slučaj - mogu samo da primetim kako se između Vešovića i mene isprečio dubok jaz, ispunjen istorijom "mrske" građanske emancipacije, koja mi kazuje da svaki čovek odgovara za sopstvene postupke, pa je besmisleno da se svađa u ime predaka, posebno kada su preci, hvala bogu, živi i pri zdravoj pameti, te mogu da, ako hoće - kao što, pretpostavljam, neće jer, sve mi se čini, imaju pametnija posla - na senilne insinuacije sami odgovore.

Vešović se nalazi sa druge strane jaza, okovan tribalnom svešću, karakterističnom za njegov rodni kamenjar, kao i za mahalu u koju je "šljegao". Tribalna svest koja caruje i na jednom i na drugom mestu, predstavlja, zapravo, jedinu Vešovićevu konstantu. Ona je lepak kojim uzaludno pokušava da spoji rasturene delove sopstvene ličnosti i života.

Matija

Citirajući stihove poeme Matije Bećkovića "Znam mu oca", Vešović, pretpostavljam, sledi istovremeno tribalnu, plitkoumnu i prevarantsku logiku: Bećković je srpski pesnik, pa ja, budući, takođe, Srbin, ne mogu s njim da se ne složim. A pošto je moj otac autor nepostojeće knjige, koju je nemoguće citirati, pa je samim tim nemoguće dokazati da autorstvo nad njom nije teško nepočinstvo - proizlazi kako sam, kao sin svog oca, i ja negativan lik.

Na fantomsku knjigu i Kurtovića - ne Elvisa, nego Todu - nemam nameru da dalje trošim reči.

A što se Bećkovićeve poeme tiče, tu je Vešovićeva pretpostavka delimično tačna. O njoj, zaista, imam dobro mišljenje. Ali, ne zato što sam, kao i Bećković, Srbin. Nego zato što je odlična.

A odlična je zato što Bećković, kao talentovan pesnik, igrajući se folklornim, tribalnim obrascem, uspeva da bude višeznačan, istovremeno afirmišući i i ironišući arhaični kod.

I "k tome" - što bi rekao hrvatski pesnik Mak Dizdar, kog je negdašnji vodonoša "sudbonosnih dječaka" baš i nije ljubio, a sad ga, pretpostavljam, voli - briljantno anticipirajući idiotizam Marka Vešovića i njegov diletantski pokušaj.

Gospođa Šutić

Komunistički kulturtregeri Mile Pešorda i Čedo Kisić se u Vešovićevom bućkurišu ispostavljaju kao kolateralna šteta. A to su, ako ćemo pravo, i zaslužili, pa se na njima ne bih zadržavao.

Zaumna pojava izvesne gospođe Šutić, koja, međutim, u jurišnikov brdsko-čaršijski haiku pada kao s neba, ili kao "četnička granata u fildžan", može da se ispadne bogom dana za analizu.

"Moja davna gazdarica iz Dobrovoljačke ulice," pripoveda Vešović, "krasna žena srebrne glave, prezivala se Šutić, ime joj ne pamtim. U vrijeme kad sam stanovao kod nje, redukcije vode bile su česte: izjutra uđem u kupatilo da se umijem i odvrnutu slavinu u kojoj nema vode zaboravim zavrnuti, zatim odem napolje, a kad se vratim, u stanu poplava do koljena. Nakon 26. kućnog potopa, upada gospođa Šutić bijesna u moju sobu: 'Prvog da seliš odavde! Nije za tebe grad! Vrati se na Romaniju, odakle si se svuko!'"

Da li to Vešović želi da objasni zašto je odlučio da se odrekne sebe?

Da bi jednoj iskompleksiranoj malograđanskoj sredini dokazao kako se nije "svuko" s Romanije nego s Durmitora?

Ako je kvaka u tome - pokušaj je, nažalost, bio uzaludan.

Ne samo zato što u očima sarajevske mahale, baš kao i u očima sarajevskih austrofilskih provincijalaca, između te dve planine bitna razlika ne postoji.

Nego i zbog svog, još jednom prilikom demonstriranog, specifičnog primitivizma, koji mahalašima jeste duhovno blizak, ali je, opet, dovoljno drugačiji da ga, vođeni narcizmom malih razlika, nikada ne prihvate.

Može "Markan" još milion puta da pomene "četničke" granate, prećutkujući "balijske" sablje koje su njegovim sunarodnicima - ne samo Srbima, nego i deklarisanim Crnogorcima - po Kazanima i ostalim karakazanima istovremeno odsecale glave.

Može još milijardu puta da pomene "ono po čemu su četnici, skidanjem gaća, utvrđivali razliku između Srbina i 'Turčina'" i prećuti da su isto "to" "balije", egzemplarno, odsecale ponekom kome bi bilo dokazano srpsko poreklo, a ko se, za razliku "Markana", nije istakao u borbi za islamski internacionalizam.

Svaki takav pokušaj ispostaviće se ne samo kao moralno ništavan već i kao dozlaboga glup, pretvarajući ga u nesrećnika koji sa mindera pokušava da uskoči u ono u šta jedna tintara, pa makar bila i manja nego što je njegova, baš kao ni "četnička" granata, ne može da se smesti.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.