Rat ovdje nikad nije ni prestao

Ni­sam pris­ta­li­ca ni onih tek­sto­va u ko­ji­ma sa­zna­je­mo pri­va­tne ispo­vi­jes­ti auto­ra. Ipak, slu­ša­ju­ći ovih da­na kroz ko­ju ago­ni­ju pro­la­ze ro­di­telji tek ro­đe­ne dje­voj­či­ce ko­ja mo­ra na li­je­čenje izvan BiH, a to ne mo­že jer po­li­ti­ča­ri ne ra­de svoj po­sao, ni­sam mo­gla a da se ne pri­sje­tim dra­me ko­joj sam pri­sus­tvo­va­la pri­je je­da­na­est go­di­na.

Od­go­vor­nost

No­vo­ro­đe­ni dje­čak, po­tpu­no de­hi­dri­rao, mo­rao je po hi­tnom pos­tup­ku na ope­ra­ci­ju. Sa­ti su odlu­či­va­li o njego­vom ži­vo­tu. Da­ni­ma pri­je ope­ra­ci­je ko-je-ko do­kto­ri ni­su zna­li o če­mu je ri­ječ, sve dok je­dna sta­ra pe­di­ja­tri­ca, za­na­tli­ja u svo­me po­slu, na­kon dvo­mi­nu­tnog pre­gle­da ni­je re­kla da dje­čak mo­ra hi­tno na ope­ra­ci­ju. Za de­set sa­ti le­žao je na ope­ra­ci­onom sto­lu, ma­len i ne­mo­ćan sa ne­što manje od tri ki­lo­gra­ma. Ne­ka­da se od to­ga što je njega sna­šlo umi­ra­lo ne sa­mo u BiH ne­go i Evro­pi. Po­mi­sli­la sam, šta da je ta­da to ma­lo ne­mo­ćno čeljade mo­ra­lo bi­ti iz­mje­šte­no ne­gdje izvan gra­ni­ca BiH na ope­ra­ci­ju i da voljom bh. po­li­ti­ča­ra ni­je mo­glo da bu­de odve­de­no na ope­ra­ci­ju.

Sa­mo me ne­ka stra­vi­čna je­za obu­ze­la i shva­ti­la sam da ka­da go­vo­ri­mo o ži­vo­ti­ma na­še dje­ce ni je­dna dru­ga te­ma ili pro­blem ni­su ni sli­čni. Ni­su ni­ka­kvi pro­ble­mi u odno­su na spa­ša­vanje tek ro­đe­nog dje­te­ta. O ro­di­teljima ma­le­ne Bel­mi­ne ko­ji ne mo­gu kao slo­bo­dni gra­đa­ni svi­je­ta po­mo­ći svo­me dje­te­tu, ne smi­jem ni da mi­slim. Ne mo­gu, a ni­su kri­vi za to.

Ne pris­ta­jem na te­zu: "Kri­vi smo mi jer smo ih bi­ra­li". Ma baš? To ni­je ni­ka­kav od­go­vor. Eto, i ne­ka smo ih bi­ra­li, ali to ne amnes­ti­ra ni­ko­ga od od­go­vor­nos­ti. Ko su ti ljudi ko­ji se na­dmu­dru­ju oko ne­ka­kvih be­smi­sle­nih re­gis­tra­ci­onih po­dru­čja i odlu­ču­ju o ži­vo­ti­ma tek ro­đe­ne dje­ce? Ko su ljudi ko­ji ne da­ju da ne­ko bu­de re­gis­tro­van u RS, Fe­de­ra­ci­ji ili Dis­tri­ktu? Ko su ljudi ko­ji sve svo­je zdrav­stve­ne pro­ble­me rje­ša­va­ju izvan gra­ni­ca BiH, a dje­ci s ko­jom se sli­ka­ju i u ko­ju se pred izbo­re za­klinju to ne do­zvoljava­ju. Ma ne sa­mo da im ne do­zvoljava­ju pra­vo na li­je­čenje izvan BiH, ne do­zvoljava­ju to ni unu­tar zemlje. Ne da­ju im da bu­du ljudi. Oni za­ti­ru sva­ki trag ove ne­sre­tne dje­ce ro­đe­ne u još ne­sre­tni­joj BiH. Za­mi­sli­mo sa­mo da dla­ka pa­dne sa gla­ve ne­kom njiho­vom dje­te­tu ili unu­ku? Pa u hi­pu bi bi­li ne­gdje va­ni, kao što su sva­ki put do sa­da i bi­li. Ko su ljudi ko­ji se koc­ka­ju sa en­ti­te­ti­ma? Ma da li je mo­gu­će da smo prvi put ču­li da RS pos­to­ji, po­dje­dna­ko kao i dis­trikt Brčko, ka­da je na dne­vni red do­šao za­kon ko­ji se odno­si na JMBG BiH? Ko, ima­lo ozbiljan, vi­še mo­že ospo­ra­va­ti pos­to­janje RS u BiH? Ko je ika­da mo­gao ospo­ra­va­ti re­pu­bli­ke u Ju­go­sla­vi­ji? Bi­le re­pu­bli­ke. Bi­la i Ju­go­sla­vi­ja za­je­dno s njima. Nes­ta­le re­pu­bli­ke, nes­ta­la i Ju­go­sla­vi­ja.

RS je re­al­nost dok god to ta­ko pa­pir ka­zu­je. Onog tre­nut­ka ka­da se svi kru­ci­jal­ni do­ku­men­ti ko­ji de­fi­ni­šu BiH pro­mi­je­ne on­da se ne­ko mo­že cjen­ka­ti sa re­gis­tra­cij­skim po­dru­čji­ma u BiH. I evo već ču­jem uzne­mi­re­ne gla­so­ve ko­ji mi do­ba­cu­ju da pres­ta­nem srbo­va­ti i bra­ni­ti pos­to­janje RS u BiH, jer je ve­oma va­žno ho­će li bi­ti tri ili dva ili je­dno re­gis­tra­cij­sko po­dru­čje u BiH. Ma ko­me je to va­žno? Je li va­žno ro­di­teljima či­ja dje­ca ne pos­to­je? Oni­ma ko­ji ne mo­gu dje­cu iz­mjes­ti­ti na ne­ko li­je­čenje izvan BiH? Ni ne ra­zmišljaju oni o po­dru­čji­ma re­gis­tra­ci­je, ne­go o svo­me dje­te­tu. Ne­ka ima de­set re­gis­tra­cij­skih po­dru­čja, ali ne­ka dje­ca ima­ju za­ga­ran­to­va­na ljud­ska pra­va. Ako su sva ta po­dru­čja u BiH, u če­mu je vi­še pro­blem i sa RS i sa FBiH? Je li to sa­mo do­bar iz­go­vor za pro­du­ža­vanje ago­ni­je gra­đa­na BiH?

Što go­re u zemlji, to gar­ni­tu­ra ko­ja je za­po­sje­la fo­telje još de­ve­de­se­tih sve udo­bni­je sje­di u njima. Za­mi­sli­te sa­mo ka­ko do­bro zvu­či: "Ma ni po­sli­je sko­ro dva­de­set go­di­na na­kon ra­ta ni­je mo­gu­će ni­šta do­go­vo­ri­ti. Oni ne da­ju RS a mi ne mo­že­mo ži­vje­ti sa RS i baš za­to ne mo­že­mo ni ko­rak na­pri­jed na­pra­vi­ti". Ako ije­dan gra­đa­nin još uvi­jek po­drža­va ova­kve sta­vo­ve, on­da ne­ka stanje u zemlji bu­de još go­re. On­da ne­ka ne­ma još go­di­na­ma ni ma­ti­čnog bro­ja, ni­ti mi­li­ona eura ko­je ova zemlja gu­bi zbog ja­va­šlu­ka po­li­ti­ča­ra i on­da ne­ka rat tra­je vje­čno.

Zemlja tre­ćeg re­da

Rat ov­dje ni­ka­da ni­je ni pres­tao. Je­dno oru­žje je za­mi­je­ni­lo dru­go. Pa sve ta­ko sva­kih ne­ko­li­ko go­di­na. Do ta­da Hrvat­ska pu­tu­je brzim vo­zom u Evro­pu i baš ne­ka nas tre­ti­ra­ju kao zemlju tre­ćeg re­da. Za to vri­je­me ne­ka nam se po­li­ti­ča­ri smi­je­še ve­se­li i odmor­ni, usli­ka­ni sa svo­jim su­pru­ga­ma ko­je su im pra­tilje na slu­žbe­nim pu­to­vanjima, po­red svjet­skih zna­me­ni­tos­ti. I ne­ka nam to po­ka­zu­ju na svo­jim "Fej­sbuk" pro­fi­li­ma.

Ne­ka ni­šta iz BiH ne mo­že bi­ti izve­ze­no ni­gdje. Ma bi­lo bi do­bro da ne mo­že ni­ti unu­tar en­ti­te­ta bi­ti ni­ka­kvog pre­no­šenja bi­lo če­ga: ni mli­je­ka, ni krom­pi­ra, ni lu­ka. Ni­šta. Ne­ka svi sje­de u svo­jim, ma­lim, za­gušljivim to­ro­vi­ma i ne­ka stal­no go­vo­re: "RS, RS pro­kle­tni­ca, ne­ma zbog nje ni­ka­kvog na­pret­ka".

A ne­ka ovi dru­gi od­go­va­ra­ju: "FBiH, FBiH, vi ste kri­vi za sve". Za to vri­je­me ne­ka sta­no­vni­ci dis­tri­kta Brčko kli­ču: "Šta nas bri­ga za vas mi smo Dis­trikt". Uni­ta­ris­ti pro­tiv se­pa­ra­tis­ta. So­ci­jal­de­mo­kra­te pro­tiv na­ci­ona­lis­ta. A svi is­to mi­sle i go­vo­re. I svi na is­ti na­čin ne že­le kom­pro­mis. I ni­ko ne di­že ru­ku za osi­gu­ra­vanje osno­vnog ljud­skog pra­va no­vo­ro­đe­nog dje­te­ta. E za to vri­je­me Srbi­ja na­la­zi kom­pro­mis sa Ko­so­vom i la­ga­no odla­zi i ona u EU. Do ta­da, baš kao ne­da­vno u Hrvat­skoj na ne­kom sku­pu al­ter­na­ti­vne sce­ne Bal­ka­na, ne­ka pro­fe­so­ri iz Ve­li­ke Bri­ta­ni­je, Njema­čke ili oda­kle već, ka­da vi­de ne­kog mla­dog in­te­le­ktu­al­ca iz BiH ka­žu: "Ooo, pa vi iz­gle­da­te kao da ste iz Evro­pe". Baš ne­ka iz­gle­da­ju kao da su iz Evro­pe i ne­ka im se ta­ko obra­ća­ju. Kao ri­jet­koj vrsti u sa­fa­ri­ju. To je ina­če sve što ima­ju od Evro­pe.

I ta­ko, čak i da ovaj za­kon - na­kon što je Vi­je­će mi­nis­ta­ra BiH 5.6.2013. go­di­ne do­ni­je­lo pri­vre­me­nu odlu­ku za odre­đi­vanje je­din­stve­nih ma­ti­čnih bro­je­va u BiH, i to pod pri­tis­kom ogor­če­nih gra­đa­na ko­ji su iza­šli na uli­ce - ko­na­čno bu­de usvo­jen na za­do­voljstvo svih za­mi­sli­vih di­je­lo­va BiH, ni­šta ne mo­že opra­ti sra­mo­tu sa obra­za onih ljudi ko­ji ni­su htje­li da ovaj za­kon da­ni­ma i mje­se­ci­ma bu­de usvo­jen. Tre­ba li da sva­ki put gra­đa­ni izla­ze na uli­ce i da tra­že svo­ja pra­va?

Tre­ba li da ne­ko bh. di­je­te umi­re pa da se sje­ti­mo da bi­smo mo­gli do­ni­je­ti ne­ka­kve sra­mne pri­vre­me­ne mje­re? Ko? Ma ne mi, ne­go po­li­ti­ča­ri ime­nom i pre­zi­me­nom.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.