POGLEDI Ruska drama

Prigožin je njih dvojicu više puta optuživao za nesposobnost pa čak i izdajničko zanemarivanje. Kritikovao je i druge pripadnike ruske elite, pre svega oligarhe, koje je optužio da su tokom rata pokušali da “ukradu sve što pripada narodu”. Čak je rekao da bi “podela u društvu” mogla da stvori uslove uporedive sa revolucionarnim raspirivanjem iz 1917. godine.

U početku je Prigožin predstavio pobunu kao odgovor na navodni napad na njegove ljude od strane snaga ruskog Ministarstva odbrane, ali je kasnije odustao od te tvrdnje i naveo da je cilj bio da se zahtevaju promene na čelu ruske vojske. Njegov iznenadni potez je neizbežno i dramatično ugrozio stabilnost same ruske države i kredibilitet Putina.

Izdaja

U ranoj fazi pobune izgledalo je da su Prigožinovi prigovori i navedeni ciljevi odjeknuli kod mnogih pripadnika regularnih oružanih snaga Rusije, sudeći po činjenici da se “Vagnerovo” napredovanje u koloni od jedva 5.000 ljudi nastavilo gotovo bez suprotstavljanja prema Voronježu. Štaviše, u Rostovu su “Vagnerove” ljude srdačno dočekali mnogi obični civili. Postoje nepotvrđeni izveštaji da je Prigožin takođe uživao iza scene podršku generala Sergeja Surovikina, jer je Surovikin bio nezadovoljan što ga je Gerasimov zamenio na mestu glavnog komandanta invazije na Ukrajinu. Odjednom se bonapartističko okruženje učinilo izvodljivim. Kremlj je krenuo u akciju. U televizijskom obraćanju u subotu Putin je osudio “Vagnerove” postupke kao izdaju i obećao da će ugušiti pobunu. Značajno je da on nije izdvojio Prigožina po imenu, očigledno dopuštajući mogućnost kompromisa i okončanja “Vagnerovog” marša, koji je ispunjen kasnije toga dana nakon pregovora uz posredovanje beloruskog predsednika. Neki ruski analitičari su izrazili stav da je pobunu režirao Kremlj kako bi se pružio izgovor za kadrovsku čistku u vrhu ruske vlade od onih koji blokiraju sveobuhvatne napore u Ukrajini. To bi uključivalo ne samo Šojgua i Gerasimova, već i mnoge manje istaknute zvaničnike koji bi više voleli pregovore i povratak određenog stepena normalnosti u odnosima Rusije sa Zapadom.

Ovo bi bila strategija visokog rizika. Teorija da su Putin i Prigožin skovali zaveru da izvedu pokušaj državnog udara kako bi “testirali lojalnost ruskih elita” postala je popularna na društvenim mrežama, ali prkosi verovanju. Da je tako Putinu ne bi bio potreban Lukašenko da ubedi Prigožina da iznenada povuče svoje snage. Još 2018. godine TV novinar Andrej Kondrašov pitao je Putina šta tačno ne može da oprosti. Putin je odgovorio: “Izdaja!” Ispostavilo se da je sada suočen sa takvom situacijom. On je lično upoznat sa Prigožinom. Šef privatne vojne kompanije “Vagner” (PMC) dobio je neverovatne privilegije. Malo ljudi sme da ima de fakto privatnu vojsku i da zaradi milione na ugovorima o ugostiteljstvu. U Putinovim očima takve privilegije treba da budu garancija njegove lojalnosti. Ali Putin je na vlasti više od 20 godina, a spoljni kontekst funkcionisanja ruske elite se menja.

Prijetnje

Prigožin ne samo da je vodio svoju kolonu skoro do Moskve, već je javno najavio sukob unutar elite. On je problem sa koridora vlasti preneo na javnu arenu. Putinu je to bilo neprihvatljivo. Druga važna tačka je direktan zahtev da se uklone Šojgu i Gerasimov. Oni su Putinovi ljudi i on nije navikao da otpušta nekoga pod pritiskom. Putinove navike se sada neće promeniti: teško je promeniti sistem koji je u velikoj meri izgrađen na ličnim obavezama i pokroviteljstvu posle toliko godina. Štaviše, Prigožina nije javno podržao niko od bezbednosnih zvaničnika, ministara, guvernera ili oligarha. Suočen sa snažnim iritantom i pretnjom bez presedana, čini se da je ruski sistem prošao test lojalnosti.

Istovremeno, verovatno je da će Putin povećati budnost u dva aspekta. Prvo, nikome unutar elite neće biti dozvoljeno da ima autonomne političke ambicije. Dodatna ovlašćenja i status mora delegirati sam predsednik. Drugo, nikome ne bi trebalo dozvoliti da ima resurse za nezavisnu ponudu za vlast. Nije slučajno što je bivši predsednički pomoćnik Vladislav Surkov izjavio da vojska “više ne bi trebalo da se igra sa PMC-ima”. Duboke promene u strukturi moći Rusije su malo verovatne u bliskoj budućnosti. Međutim, igrači unutar elite će postati sve više uplašeni za svoja mesta, shvatajući koliko će sada bilo kakav proizvoljan korak biti shvaćen od strane predsednika i njihovih kolega.

Rizični potezi

Prigožin je takođe tvrdio da mu je svih 25.000 pripadnika njegovih snaga lojalno, ali izgleda da se to brzo promenilo onog trenutka kada je prihvatio Putinovu ponudu. U onlajn porukama koje je analizirao Bi-Bi-Si “Vagnerovi” vojnici i njihovi rođaci bili su besni zbog Prigožinove odluke da zaustavi marš na Moskvu i povuče se iz Rostova.

“Uništio je Vagnera svojim rukama, i izdao je svakoga koga je mogao”, rekao je jedan korisnik sa velikim brojem pratilaca na društvenoj mreži “Telegram” koji tvrdi da je “Vagnerov” borac. “Telegram” je popularna platforma koju koriste “Vagnerovi” vojnici i proratni krugovi u Rusiji. Tamo je Prigožin najavio “Marš pravde”. Sajt sada je postao mesto gde ga mnoge bivše pristalice kritikuju. “Ono što je uradio bilo je nečasno” i “Ovo je čista izdaja”, primeri su uobičajenih objava nakon što je dogovor objavljen. Teško je proceniti koliko je rasprostranjeno negodovanje veterana na Prigožinov postupak, a u svakom slučaju to više nije važno.

Ako “Vagner” zadrži nezavisnu komandnu i kontrolnu strukturu - verovatno bez Prigožina na čelu, to bi ukazivalo na to da u dogovoru koji je Lukašenko pregovarao može biti više nego što se na prvi pogled čini. Saznaćemo “Vagnerovu” sudbinu 1. jula, što je krajnji rok za njegovo uključivanje u redovne ruske snage. Šta god da se desi, Putinov autoritet će biti u izvesnoj meri narušen iako neće biti puča u palati. Izbegao je krvoproliće po cenu da napravi ustupke neimenovanim izdajnicima. Za strah je da bi Putinova slabost mogla da podstakne rizične poteze, posebno ako neke od agresivnijih zapadnih sila povećaju svoje učešće u Ukrajini.

Nijedan ruski lider nikada neće prihvatiti antirusku državu na kapiji Rostova i Belgoroda. Putin je odlučan da spreči da se Rusija završi kao SSSR, ali je ova kriza pokazala da je domaći politički sistem iznenađujuće krhak. S druge strane nuklearni arsenal je i dalje jak. Ako su nuklearne bombe bile najveća pretnja sa malom verovatnoćom upotrebe tokom Hladnog rata, danas se doktrina pomera ka tome da one mogu i treba da budu upotrebljive. Putin će sada biti u većem iskušenju da pod spoljnim pritiskom možda preduzme i rizične nuklearne poteze nego da ostane povučen i oprezan lider.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.