Od Sahare do Sibira
Tokom snimanja filma, ili rada na nekoj komplikovanoj pozorišnoj predstavi, događaju se raznorazna čuda, nepredviđena zbitija koja su, često, zanimljivija, i interesantnija od onoga što će publika videti kad bude gledala film, ili, predstavu.
Neplanirani "događaji" obavezno prate snimanje svakog filma, iskrsavaju svakodnevno, iz časa u čas, i što je film teži za realizaciju, iskušenja su sve veća i, raskošnija.
Dolazeći u "mačvansko selo", sagrađeno u Deliblatskoj peščari, na jednom od rukavaca Dunava, imao sam osećaj da sam u Sahari, kad se i kamile sklanjaju u hlad. I dok sam sa dvojicom prijatelja gazio preko užarenog polja, prema objektu – mehani na obali reke, upitali smo jednog čoveka iz sektora tehnike, kolika je temperatura? On je pogledao nešto u kolima, i rekao: četrdeset i devet stepeni. Mašala, rekosmo nas trojica uglas.
I, na tih pedesetak afričkih stepeni – naišao je (bio) talas vrelog vazduha iz Sahare, ugledali smo Đorđa Džandara – Lazu Ristovskog, kako u punoj žandarmerijskoj uniformi – zakopčan do grla, jaše konja kroz plićak reke... Kad sam ga, posle, pitao, kako je izdržao toliku vrućinu u uniformi i čizmama do kolena, rekao je: "Zamisli, uopšte se nisam znojio. Nisam osećao vrućinu, dok sam snimao"...
Moć dobrog glumca da se "povuče" u lik, da napusti realnost, da odstrani sve okolne uticaje, ravna je ritualnim, bosonogim šetačima po usijanom kamenju, ili ljudima koji su uspevali da "zadrže" disanje desetak minuta, što je (u oba slučaja) medicinski, nemoguće.
Sa tih "afričkih" pedeset stepeni u hladu, kako se za utehu kaže, filmska ekipa je prešla u Republiku Srpsku, da snima scene Cerske bitke. Po planu, snimanje je trebalo da počne polovinom septembra, dok je još lepo vreme, nalik onome iz avgustovskih dana, 1914. godine.
Međutim, u "realizaciju bitke" uplele su se i međunarodne (mirotvorne) snage, koje su zabranile unošenje "filmskog oružja", pušaka iz vremena balkanskih ratova, 1912 – 1913. godine sa obrazloženjem da oružje podleže "posebnoj kontroli i proceduri".
Prolazili su dani, pa nedelje, u prepisci, telefoniranju, molbama, intervencijama, i sve je bilo u obećanjima u redu, samo što kamion sa "sumnjivim oružjem" nije mogao preko granice.
Bajdvej, dok se raspadala Jugoslavija, "pacovskim kanalima", sve uz znanje međunarodnih obaveštajnih službi, preko granica su prelazili šleperi najsavremenijeg oružja, za budući "realni" oružani sukob, koji će, kao što vidimo, ponovo poslužiti za snimanje nekih novih filmova o "proteklim ratovima".
Da nije cinično, bilo bi apsurdno.
Kad je dozvola (konačno) dobijena, i kad je ekipa izašla na "padine Cera", već je uveliko bio novembar, sneg je napadao kao što je red, a temperatura se spuštala prema sibirskim hladnoćama.
Sa plus pedeset, na minus deset, zbog "sumnjivih pušaka", iz ratova s početka dvadesetog veka, rentiranih u Bugarskoj – jedan evro, za pušku, po danu.
I sva je sreća što se sve to zaboravi, jer da se pamti – niko nikad ne bi više snimio nijedan film.
Posle tri godine "borbe", Sveti Georgije – Bogu hvala, ubio je jednu od aždaha.
A šta ćemo sa ostalim aždahama, to još uvek niko ne zna.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.
