Na Drini ćuprija

Kažem Andrićevu, a ne Mehmed-pašinu jer, ruku na srce, iako je Veliki vezir jeste izgradio, da je veliki pisac u svom delu nije ovekovečio, broj ljudi koji bi za nju znao - i "kod nas", a pogotovo "u svetu" - bio bi neznatan.

Da se pretpostaviti - neuporedivo manji od broja ljudi koji znaju za Stari mostarski most.

Jer - Višegrađani nisu Mostarci, i imaju kudikamo manji marketinški talenat.

Osim toga, višegradski most - uprkos "idejama" izvesnog Murata Šabanovića - za razliku od mostarskog, u ratovima vođenim devedesetih godina prošlog veka - nije srušen.

Pa je, tako, manje "aktuelan".

A i da ga je Murat srušio, kao što nije, "fama" koju bi taj "gest" proizveo, i to se prilično osnovano da pretpostaviti - bila bi neuporedivo manja nego u mostarskom slučaju.

Oni koji kreiraju sliku o ratovima devedesetih, naime, nepočinstva koja su činili "predstavnici" tadašnjih Muslimana, a današnjih Bošnjaka - guraju pod tepih.

Dok svaki pokušaj da se pod taj tepih zaviri, osuđuju kao "revidiranje istorijskih činjenica".

Pošto mostarski most nisu srušili "predstavnici" tadašnjih Muslimana, a današnjih Bošnjaka, nego "predstavnici" Hrvata - i to ne "dobrih" Hrvata, koji su se borili protiv "zlih" Srba, nego "zlih" Hrvata koji su "napadali" "nedužne" Muslimane-Bošnjake - njegovo rušenje se našlo u "žiži javnog interesovanja".

Na stranu zavrzlame vezane za pitanje šta sa Hrvatima koji su delom svoje "bojovničke" karijere bili "dobri", a delom "zli", u zavisnosti od toga ko im je bio trenutni neprijatelj, i da li bi takve u Hagu valjalo istovremeno osuditi i osloboditi - jer to nije tema ovog teksta - nesumnjivo je da bi "popularnost" Starog mostarskog mosta bila još veća da su ga, kojim slučajem, umesto "zlih" Hrvata, srušili "zli" Srbi.

Ali, eto, svet nije savršen, pa nisu.

A ni industrija laži nije savršena, pa im pomenuto nepočinstvo, oni kojima je to posao, uprkos "lepim željama", nisu uspeli pripisati.

Dok "popularnosti" višegradskog mosta - ni da ga je Musliman-Bošnjak Murat Šabanović srušio, kao što je pretio - ta istorijska činjenica, koja bi, izvesno, bila gurnuta pod tepih, ne bi mnogo doprinela.

Kao što mu mnogo "popularnosti" nije donela istorijska činjenica da su ga onomad rušili Austrougari.

Jer Austrougari su "politički korektna", i sve "korektnija" činjenica, za razliku od dela "nekorektnih" Hrvata i u većini "nekorektnih" Srba.

Pa se, tako, i njihovo rušenje višegradskog mosta odavno gura pod tepih.

Od zaborava ga, baš kao i sam most, spasava samo veliki Andrićev roman, u kom je ta ružna epizoda u istoriji ćuprije na Drini detaljno opisana.

A opisano je još mnogo toga što bi borci za "političku korektnost" rado predali zaboravu. Pa bi i našeg nobelovca, verovatno, proglasili "mrtvim piscem", kao što su njihovi duhovni očevi pokušali da "mrtvim pesnikom" proglase Miloša Crnjanskog.

Sprečava ih samo ta "nesrećna švedska nagrada", koju, budući nastrojeni "europski", ne mogu u potpunosti da ignorišu.

I pošto ne mogu da ignorišu autora i njegovo delo, ne preostaje im ništa drugo do da prećutkuju čega sve u njemu ima.

MLADA BOSNA

Jedna od stvari u romanu "Na Drini ćuprija" koje su posebno nezgodne za "politički korektne" akcijaše, koje je književnik Muharem Bazdulj krstio "kursadžijama iz muzeja savremene umetnosti" - u posrednoj je vezi sa povodom zahvaljujući kom sam čuveni most, konačno, svojim očima video.

Pred kraj ove knjige, Andrić, naime, opisuje atmosferu u kojoj se, među mladim i obrazovanim bosanskim Srbima, formulišu ideje iz kojih će nastati Mlada Bosna, organizacija čiji je cilj bilo oslobađanje od austrougarskog jarma i ujedinjenje sa Srbijom.

Mladi obrazovani Srbi koji su činili Mladu Bosnu nisu bili samo Srbi iz pravoslavnih porodica. Bio je tu značajan broj obrazovanih Muslimana. A bilo je i obrazovanih, slovenski samosvesnih katolika. Takav je, na primer, bio budući nobelovac Ivo Andrić.

Ne samo tokom postojanja Prve Jugoslavije, koju "politički korektne" kursadžije mrze kao "velikosrpsku tvorevinu", nego i tokom Druge, Titove, koju nekritički dižu u zvezde, Mlada Bosna je slavljena kao oslobodilački pokret.

Po raspadu Jugoslavije, ona se, u otcepljenim delovima te države, a sve češće i u samoj Srbiji, proglašava za "terorističku organizaciju".

Stope mladobosanca Gavrila Principa, utisnute na mestu sa kog je pucao na austrougarskog nadvojvodu Franca Ferdinanda, u Sarajevu su izbrisane, a most Gavrila Principa preimenovan je u most Franca Ferdinanda.

Tim gestom je zvanično Sarajevo, ne samo u svakodnevnoj praksi nego i simbolički, prekinulo vezu sa najboljim što je moglo da baštini, a uspostavilo kontinuitet sa šuckorima iz Andrićevih pripovedaka i romana - mahalskom ruljom koja, kada dođu smutna vremena, pljačka i ubija pripadnike ugroženih naroda.

U tom poistovećivanju im se pridružuju kursadžije iz ostalih delova regiona, dok istinsku reviziju istorije, a ne "reviziju istorije" za koje optužuju one koji, uprkos "pozitivnim porukama", "regionalnoj saradnji", "istini", "odgovornosti" i "pomirenju", govore istinu - imaju nameru da krunišu njihovi zapadni gospodari koji planiraju da za Prvi svetski rat retroaktivno optuže svoju tadašnju saveznicu Srbiju.

KUSTURICA

Kao što je Andrić ovekovečio ćupriju na Drini, tako drugi veliki srpski umetnik rođen u Bosni, Emir Kusturica, na stotinak metara od tog mosta gradeći Andrić grad, čuva uspomenu na velikog pisca i svog duhovnog pretka.

A glavna ulica u Andrić gradu zove se ulica Mlade Bosne.

I ta ulica je u nedelju pred novu godinu svečano otvorena.

I tako je - zahvaljujući Emiru Kusturici - i Mladoj Bosni, baš kao i Ivi Andriću, uz Gavrila Principa njenom najčuvenijem pripadniku, odata počast u vreme kada se toliko moćnika i toliko glupaka udružilo da joj ime obeščaste.

Svečanom otvaranju ulice Mlade Bosne prisustvovao su predsednik Republike Srpske Milorad Dodik i predstavnici Srba sa Kosova, koji se, kao i Srbi iz Republike Srpske, bore za opstanak.

Zvaničnih predstavnika Republike Srbije, kao ni predstavnika opštine Višegrad, na otvaranju nije bilo.

Predstavnici opštine Višegrad, priča se, budući da su politički protivnici predsednika Dodika, koji je projektu Andrić grad pokrovitelj - taj grad bojkotuju.

Da li predstavnici Republike Srbije bojkotuju Kusturicu ili Dodika, predstavnike Srba sa Kosova ili Ivu Andrića, Republiku Srpsku ili Mladu Bosnu; ili su naprosto zauzeti - to nije najjasnije.

Građani Višegrada koji su, za razliku od svojih predstavnika, otvaranju prisustvovali, pričaju kako predstavnici opštine planiraju da renoviraju Ćupriju, u saradnji sa turskom državom koja će projekat finansirati.

Ako je priča tačna, zanimljivo je da predstavnici opštine Višegrad Tursku ne bojkotuju.

NA DRINI ĆUPRIJA

Elem, tako sam, kao toliki broj ljudi priču o višegradskom mostu upoznavši zahvaljujući Andrićevom delu, kao toliki broj ljudi koji su, zahvaljujući Emiru Kusturici i Andrić gradu dobili želju da posete Višegrad, došavši na otvaranje ulice Mlade Bosne da odam počast tom slavnom a oklevetanom pokretu, Ćupriju konačno uživo video.

Naravno, podseća na onu sa slike. Ali, ostavlja drugačiji utisak.

Što zbog visokog vodostaja, što zbog veštine fotografa zahvaljujući kojoj na slikama deluje monumentalno, a najviše zbog veličine koju joj je Andrić podario svojim delom - u prirodi deluje manje impozantno.

Stvari slično stoje sa gotovo svim čuvenim građevinama i istorijskim spomenicima koje čovek vidi pošto je sliku o njima prethodno u mašti izgradio.

Ali, to i nije od presudnog značaja.

Čak i ako od njih nije ostalo više od kamena na kamenu - kao, što je, na primer, slučaj sa Artemidinim hramom u Efesu, značaj im obezbeđuje kontekst.

Ta ćuprija ostaje značajna zahvaljujući Ivi Andriću i zahvaljujući onima koji svest o njegovom značaju održavaju u životu.

Nikakva renoviranja, pa makar ih finansirala i turska država, ne mogu joj ni odmoći ni pomoći.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.