Mogu neke slave da koštaju glave

Bora Đorđević 09.01.2009 18:07

Hleba i igara. Voli narod da slavi i šta treba i šta ne treba. Važno je da se bar na trenutak zaborave svakodnevne muke i borba za puko preživljavanje. Najbolje je ono: Udri brigu na veselje, jednom se živi, sutra ću se već nekako snaći.

Naravno da ne mislim na velike verske praznike, na crveno slovo u kalendaru. Ali kod nas se slavi sve i svašta počevši od Dana mjesne zajednice pa do pederske slave Dana ponosa. Čega se pametan stidi, budala se ponosi (narodna poslovica).

Ležim u sobi i spremam se za nastup iako imam zapaljenje srednjeg uva. Ne smem sebi da dozvolim luksuz i da budem bolestan. Drugi će da praznuju a ja ću da ih zabavljam. Pokušavam da se setim kad sam se najviše smrzao za Novu godinu. To vam je onaj praznik kad neki sumnjivi belobradi Čiča donosi deci poklone. Negde se zove Deda Mraz, negde Santa Klaus, negde Sent Nikolas? Mada mu je identitet neutvrđen, ja jednostavno želim da verujem u njega. Danas je neophodno verovati čak i u bajke.

Ovu pomalo ofucanu i veoma skromnu (kriza, Bato), polovnu, a Novu godinu dočekao sam na bini u Prijedoru sa Ribljom čorbom i okupljenim narodom na - 5 stepeni. Nije to ništa strašno. Skačeš pa se zagreješ. Slično je bilo i pretprošle godine u Doboju, možda malo zajebanije, jer nije radilo grejanje u hotelu.

Jednu Srpsku novu godinu smo svirali u Bujanovcu na trgu (srećna vremena kada su Srbi držali lokalnu vlast), na neverovatnih, zvanično izmerenih - 25 stepeni.

Natrontani svim i svačim što štiti od zime sviramo mi koncert na opšte zadovoljstvo, kad primetim da mi gitaristi neuobičajeno mnogo greše. Ništa mi nije bilo jasno dok, pred kraj koncerta nisam i sam uzeo gitaru (po programu) i počeo da sviram. Onda sam shvatio OD SILNE HLADNOĆE PRSTI SU MI SE LEPILI ZA ŽICE.

Ako ste pomislili da je to najgore moguće smrzavanje, niste u pravu. Početkom karijere svirali smo doček i reprizu u jednom banatskom selu poznatom po tome, što, ako ne izudaraju muzičare i ne polome instrumente, zabavu smatraju neuspelom. Ali nas nisu udarali jer smo bili veliki šljakatori (kao i danas), pa su svirke trajale 4 -5 sati, u više blokova, a svaki blok je morao da se završi kolcem, inače...

U sitne sate završimo i posedamo u iznajmljeni kombi (skoro bez grejanja). Vozio nas je izvesni Miško, Crnogorac. U kombiju Čorba i dva tehničara. Tešimo se da Beograd nije daleko dok cvokoćemo od zime. A Vojvodina mnogo bre ravna. Ne bi ta noć bila tako jezivo hladna da nije duvao neki ledeni vetar koji nam je kosti smrzavao i vitlao snežnu prašinu na putu, da kombi nije bio bušan na sve strane. Onda se "Ko to tamo peva" vozilo pokvarilo i stalo usred neke vukojebine. Teško je rečima objasniti horor filma u kome smo učestvovali. Mi smo obukli sve što smo imali i scensku i privatnu garderobu, ali je učinak bio nikakav. Miško psuje neku poluosovinu koja je crkla i nema šanse da se popravi. Ima broj telefona prijatelja koji bi došao u pomoć, ali mobilni tada još nisu bili izmišljeni. Noć, ne vidi se prst pred okom, samo onaj vetar jebe mater. Onda je jedan tehničar počeo da plače.

- Znači to je ta bela smrt - pomislio sam, ne bez razloga.

Šta sam mogao. Izašao sam da stopiram, nadajući se da se još neke budale voze po takvoj alaudži. Od Miška sam uzeo broj tog spasitelja, ako uspem da se dokopam grada da ga pošaljem u akciju spasavanja.

Imao sam sreće. Posle 15 minuta čekanja naišli su baka i deka u peglici! Primili su me i počeli smo da milimo ka Beogradu. Zaprepastio sam se kad sam shvatio da se kvar (zamalo kobni) dogodio na oko kilometar od motela "Japanski cvet" (telefon, toplota) koji je nekih 20 km udaljen od Beograda, grada u koji smo stigli posle nekoliko sati vožnje.

Otišao sam pravo u Dom omladine, iz portirnice alarmirao spasilačku ekipu, popeo se do džez kluba gde smo inače držali probe i onesvestio se na jednoj klupi. Ujutru su me probudile tetkice koje su došle na posao i skuvale mi, onako napaćenom čaj. A ravničarska služba spasavanja je uspešno obavila svoj zadatak. Svi su preživeli i srećno dopremljeni na sigurna topla mesta.

I dan danas mislim da smo jedva pretekli. Posmrzavali bi se ko govna na krčevini i to ne na planini, nego u pitomoj i ravnoj Vojvodini. Srećni vam svi praznici vaš Borisav Đorđević Studeni.