Kulturo, eve me…

Zahvaljujem Uredniku što me, posredno, natjerao da pišem i, na taj način, ponešto i zabilježim, nešto od onoga što bih nekom i nekad, usput, rekao; rekao u vjetar. Ostalo se podrazmijeva: kvalitet, rad, predanost, odgovornost prema poslu, radna etika i te stvari. To je stvar profesionalizma, te se nadam da ću svoj obraz sačuvati, a zadatak obaviti. Pred Bogom čist, a pred ljudima kako bude. Vaši komentari na napisano, dragi čitaoče, priznajem, neće me puno zanimati, ali ću se radovati ako me Urednik obavijesti da se naše kolumne čitaju i prepričavaju. Pisma-reakcije na moje pisanije nemojte da šaljete u Redakciju, već ih turite tamo gdje ste, jednom, turili Kulturu. Ukoliko je odatle budete vadili, onda izvadite i to pismo, pa ćemo se onda, pred svjedokom Kulturom, u oči pogledati.

Kad već pomenusmo Kulturu, želio bih da najavim da ću, po nalogu Urednika, da pišem o Njoj, bez obzira što je - nema. Kad jednom dođe, i ako dođe, neka pročita da smo o njoj, ipak, razmišljali i pominjali je. Da smo bar pisali o njenim čudnim, izvitoperenim oblicima unas, o njoj izgužvanoj i ofucanoj, izdanoj i izmučenoj; o njoj kičastoj i namirisanoj, obasjanom našom glupošću; o njoj jadnoj, ispolitizovanoj, usranoj pa umivenoj; znači, o svakoj njenoj slici, svakom pojavnom obliku, o svakom našem pokušaju da je stvorimo i oživimo; da joj ogrnemo čaršafe pa da, kao utvara, trči ovim našim prostim i priprostim prostorima.

Pisaću i moliću da me ne ispravljaju kad griješim, bilo gramatički, bilo politički, bilo taktički. Da mi ne skraćuju retke kad sam nekorektan ili previše, prema nekome ili nečemu, korektan. Da me ne štitite od čaršije, od provincije, jer što me više brane, više će da me boli. Urednik je i rekao da neće. Ja mu vjerujem. Inače, vjerujem ljudima (a šta drugo), nego, sebi ne vjerujem. Ne vjerujem da ću uspjeti da izdržim a da ne napišem sve ono što me godinama boli i tišti, šta mi sve na duši leži, da se ovde ne prospem i ne zakukam ko neka baba, da ne zalelečem i zaslinim nad Kulturom, onakvom kako je u snovima zamišljam, da ne zaurlam nad slikom naše kolektivne zablude, zablude da živimo i stvaramo Kulturu. Kada bih vidio tijelo, mrtvo tijelo Kulture, ne bih izdržao, ali ovako, kad nema ni nje ni tijela, izdržaću, ostaću tvrd, jer - kako da kukam za onim što ne postoji; nema tijela, nema ni zločina, rekli bi Amerikanci, inženjeri za zločine i bluz.

Međutim, paradoksalno, u našem šoru postoje neki, tzv. kulturni radnici, ali šta oni rade, to ni cija ne bi mogla da uprati. Postoje i Ustanove kuture, ali koju oni kulturu ustanovljavaju, to je pitanje za milion dolara. Ima i kulturnih zbivanja, događaja, kulturnih večeri, kulturnih proslava, al' šta se na njima dešava i u čije ime oni slave i večeravaju, zbijaju se i događaju, to niko tačno ne zna. Pa, ni sama Kultura, da sad dođe, ne bi mogla da prokljuvi ko tu koga, zbog čega i čime. Ako pogledamo u Rječnik stranih riječi, vidjećemo i znaćemo šta kultura uopšte znači, a ako ne pogledamo, nećemo znati. Logično. Mada ima onih koji misle da dobro znaju šta je Kultura i da im ne treba Vujaklija da im to objasni. Puna su nam usta kulture, al' kad zinemo - zasmrdi; a, priznaćete, ne bi trebalo da kultura smrdi.

Rekao, bih, onako uzgred, da kultura nema pokvarene zube, da u kulturi nema lopovluka, nema krađe, nema muljanja, nema ti meni-ja tebi, nema - ja tebi serdare a ti meni vojvodo. U kulturi, takođe, ne bi trebalo da bude nepotizma, jer je to, samo po sebi, nekulturno. Razumijem da u kontraverznoj privrednoj aktivnosti zvanoj dilanje, to jest prodaja droge, ima prevara, zavjera, sabotaža i prijetnji, ali zašto bi toga bilo u kulturi.

Ne bi, u kulturi, trebalo da važe ni mafijaška pravila, jer mafijaši, inače skromni i radini ljudi, nisu nešto bliski sa kulturom. Oni, kao jednostavni i obični trudbenici, i ne trebaju takav oblik života, oni imaju svoj - u se, na se i poda se, i dobro im je. Onda, ne bi trebalo da u kulturi ima neznanja, nesposobnosti, licemjerstva, snobova, malograđana, sirovina i manijaka. Ne bi trebalo tih i takvih da bude u Kulturi i zato, braćo i sestre, ona i ne postoji, zato nje i nema među nama, jer postoji ovo sve drugo što pomenusmo i nabrojasmo. Kad bi zamijenili slova, pa na mjesto slova L, stavili R, dobili bi riječ – KURTULA. E, ta bi riječ, mnogo više pristajala onom fenomenu za koji mi pogrešno mislimo da je kultura. Lako bi se moglo izvući (znači, ne brinite, ne treba Vujaklija) i porijeklo te riječi. KUR, znamo šta je i odakle bi moglo da dođe, a TULA je korijen od riječi - TULITI, što znači nemušto govoriti, ispuštati jednoličan, dosadan i nerazumljiv glas, monotono se oglašavati; dalje, čovjek u pasivnom, opuštenom i neaktivnom položaju takođe se opisuje tim izrazom. U svakom slučaju, analizom riječi kurtula, dobili smo detaljan opis onoga što mi danas, na našu žalost i nevolju, pogrešno zovemo kulturom.

Da malo suzimo rukav: Gdje je kultura? Nema je. Da još suzimo: Zašto je nema? Zato što Kultura traži poštenje i savjest – eto, zato nema kulture. Što je manje poštenja, obraza i brige za drugog čovjeka, za brata, manje je i Kulture. I zato, ne čekajte Kulturu i ne tražite je, jer je nećete naći u društvu zla i prljavštine, u državi-kamikazi, u ko fol državi; takođe, uzalud je tražite i u našem entitetu, među ljudima koji se ponašaju kao tikve bez korijena. Džaba idete na Predstave, na Večeri Poezije, na Projekcije, na Druženja, na Događaje, na Ivente, na Koncerte. Lažu vas, nema tu kulture, jer ne može pedofil da otvori vrtić. Nije pijani pjesnik – dobar pjesnik. Pijan pjesnik može biti samo – dobro pijan pjesnik. Nema filma bez mraka, kaže jedan lik u jednom našem starom filmu. To je tačno, mora da padne tama, da zavlada mrakuša, kako se ne bi vidjelo da se pare daju nekoj budali da snimi nešto što ni pas s maslom ne bi pojeo. Mora da padne mrak na oči, dušu i savjest onog što ih daje. I šta sad, da tu, u toj raboti tražimo kulturu i trag kulture?! Nema potrebe. Džaba tražite. Pokušaću da dokažem da kultura ne postoji i da, svom Uredniku, tako pokažem da ne treba ni mene koji piše o Kulturi.

A sada ozbiljno i za kraj. Uzmite se upamet i zapamtite: Kultura je uvijek majstorstvo, umijeće i bravura, nikad dunđeraj, prosjek i glavosjek, nikad srebrni talir i zlatni špalir, nikad skup kravata sa dva ata (u prvom redu). Kultura je ljepota, ali ljepota koju samo posjeduje - Iskrenost. Pogledajte Rječnik (Šipka-Klajn, strana 679, Prometej, 2006.), nađite riječ kultura i sve će vam biti jasno. Praštajte...

OFREKORD

I, da, umalo da zaboravim! Želim da iskoristim ovu rijetku priliku i da obzananim da ću i rukama i nogama raditi na tome da postanem Ministar kulture. A, ako mi to ne upali, nastojaću da izdejstvujem, preko veza koje ću stvoriti ovim kolumniranjem i zalaganjem za kulturu, da postanem bar direktor neke Biblioteke, Muzeja, Pozorišta ili neke druge Ustanove kulture koja je na državnim jaslama. Šteta bi bilo da ja, koji toliko volim poeziju (naročito Jesenjina), a o kulturi da ne pričam koliko je volim i poštujem, ostanem bez neke fukncije. Dodao bih još da volim i da čitam beletristiku, naročito ruske klasike, skupljam značke i rijetke salvete. A i dobar prijatelj mi je vlasnik restorana Berem grozdje, biram tamjaniku, kod Borčevog stadiona (a svi znamo ko tu sve jede).

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.