Između dva filma
Nisam kao klinac voleo preterano onu čuvenu igru "između dve vatre". Ma mislim, neki put sam i to igrao, ali ta lopta bi me često pogađala i bio sam nespretan i nezgrapan da bih je izbegao. Kad nije baš bilo ničega, pristao bih i na to, pa udrite braćo, ja i moja velika bela glava, moje razmakle uši, i široko kao mesec lice vam stoje k'o otvorene mete.
Kakve to sad veze ima, reći će neko, sa mnom i sa svim stvarima koje mi se u poslednje dve tri godine dešavaju! Ni sam ne znam odakle da počnem tu priču ili da povratim u sećanje to osećanje nespretnosti i nesigurnosti izložen na vetrometini koja jedva čeka da joj podmetnem glavu na udarac. Al' marim ja, što bih se nameštao, teram svoje, i radim i tuđe da bi bilo bolje.
Snimali smo taj film, putujemo sa njim, a tako se i zove. Putujemo evo već mesecima, pričamo ljudima, klanjamo se, preživljavamo aplauze i po koji trenutak iščekivanja – "Turneja". "The Tour". Od Montreala, Pusana, Londona, preko Beča, Monpeljea, Soluna, LA-a, Palm Springsa, Trsta i sve još gde ne, i gde neće biti, vodi nas "ružno pače" putem velikih svetskih festivala pričajući priču o grupici beogradskih glumaca, da li samo tezgaroša, koje prizori iz skorašnjeg BiH rata naučiše životu u tri dana njihovog putovanja po balkanskom frontu, s početka devedesetih. Šetajući sa Tihomirom, mojim prijateljem sa kojim zajednički na nivou prve međunarodne avaj koprodukcije srpsko- srpske, napravismo ovaj bioskop, ulicama LA-a, obasjani pretoplim zimskim suncem razvratne holivudske industrije, ne mogu da izbijem iz glave sećanja na prošlu zimu, Novo Selo ironičnog imena spaljeno deceniju pred ulazak naše filmske ekipe na set da baš u toj scenografiji radimo, ne mogu a da se ne setim zapitanih lica lokalnih meštana što se među ruševinama pomaljaju da vide čemu ponovo eksplozije na istom mestu, a rat već odavno gotov, ne mogu a da se ne setim brige koju smo imali da sve stigne i bude na vreme i kako bi trebalo da bude, ne mogu a da ne pomislim na svoja svakodnevna putovanja na predstave i nazad pa preko Šamca dole, pa led, sleđeni put, pa gust sneg, pa se otopi, pa mašinama nov sneg, pa ministar u podeli, jedan, drugi, i najzad, mala šestomesečna Klara na svom prvom snimanju sa majkom, Jelenom, i ocem, sa mnom. Napolju hladno, u motorhomu, njen ubrzani slatki dah sna koji tek treba da doživi svoju budućnost, za čiju budućnost bi trebalo da se pobrinemo.
Pa se eto brinemo stvarajući "Turneju" koja evo upravo ovih dana izmamljuje gorke osmehe širom nekadašnje mi domovine i sadašnje otadžbine, neki put i odem van, neki put pomislim možda i padne neki benefit od tog uspeha, možda me neko ozbiljno shvati, možda doktor kog igram ne govori laži, možda se kod nas treba zapitati – zašto niste čuli nekog ko bi vam tako šta o ratu ispričao? Ja ne znam ništa o ratu, ni jednom, nisam ih voleo ni na časovima istorije, nisam želeo da učim, a nisam želeo ni da doživim, nisam želeo ni za tuđe a bogami ni za svoje dete, pa ipak, ko mene pita! Niko, očigledno, vide se rezultati, rado bih opsovao, i ako to retko činim... možda je prilika.
Paradoksalno snimajući film o ratu, greje Tihomira i mene, bezrazložno toplo januarsko sunce Kalifornije, dok zagledani u pučinu Pacifika pokušavamo da lociramo kita koji nam se učinio negde na horizontu.
Spremamo sad novi film – i taj nas vodi u rat, al' onaj drugi i kao mnogo veći – "Kako su me ukrali Nemci". Balkan film i Testament film opet zajedno jašu!!! Miša Radivojević priča u scenariju priču svog života o svom detinjstvu pod okupacijom u kojoj lokalni nemački komandant zamenjuje njegove proleterski zadojene roditelje i vezuje se za petogodišnjeg plavušana koji govori na srpskom dok mu Nemac otkriva tajne zahvata na pčeli a da ga ne ujede, učeći ga osmehu i optimizmu u jednom tako sumornom okruženju koje širi Hitlerova pohlepa za svim što misli da je njegovo, njihovo a ne naše. "Dok je čovečanstvo preživljavalo pakao, za mene je rat bio najlepši deo mog detinjstva, svi su osećali mržnju, a ja bio zagrljen ljubavlju jednog divnog nemačkog oficira", priča svoju priču Miša Radivojević.
Snimamo opet taj novi film i želimo da napravimo priču o najdivnijem dečaku i divnom čoveku zloglasne nemačke vojske koja seje smrt, a našem malom junaku, bar jedan čovek međ' njima daruje život.
Avion nas već nosi nad Atlantikom put Evrope u kratkoj noći naših klonulih i neispavanih glava dok Tihomir i ja kujemo plan sa koje strane da prilazimo i otvaramo mogućnost da ovu našu priču učinimo stvarnom.
Međ' vatrom uspeha "Turneje" i paklom koji me gleda pred novu produkciju, odjednom se okrećem, a ona lopta iz one igre što je igrah kao mali, raspali me posred glave, osetih ukus krvi put ždrela sa izvorom iz nosa, pomislih - Bože, moj, pa rekoh li da to ne volim da igram. Stojim i gledam se u prozoru naprslog života preda mnom, i vidim druga rasparčana tela prolaznika u obrisu obližnjeg okna, što prolaze nekadašnjim turističko market središtem Ponte Roso u Trstu, Italija. Gde sam to ja? Los Anđeles, Palm Springs, nebo nad Berlinom, ili nad Atlantikom.
Pozorište, i to ono moje - Atelje, sa ozbiljnim brojem 212. I tih 12 godina na mestu koje zovu čelom. Pozorište u koje me dovela Mira, ona velika, Trailović, klinci za nju i ne znaju, ono isto u kome sam prvi put radio sa Ristićem, ono koje volim, ono kome robujem i čiju najveću slobodu uživam, ono pozorište kome se kunem, a koje me neki put kune, to pozorište čiji mrak kad zažmurim omirišem, to isto iz kojeg ne izlazim, u kom neki put zaspim, a ne odspavam, ono za koje putujem, od kog živim, ono čiji dodir na plišanu zavesu crvene boje zamenjujem dodirom svoje ljubavi, to pogano, divno a neukroćeno pozorište, ono čijim se nagradama ponosim, ono zbog koga se ne takmičim sa drugima, jer nema potrebe, veliko, tajnovito, legendarno, od Radmilovića, Stojkovića, Stojiljkovića, Kralja, Ruže, Seke, Mire Banjac, pa realno do klinaca današnjih dana, Srki, Kile, Serge, Kaja, Spli, Branka, Jela, Boki, Cile, Stu...
To je to, to je ono, to je moje pozorište!!!
Neko me pozva, videh tu veliku okruglu kao pun mesec oteklu loptu sa oznakom "A 212" kako se približava brzinom svetlosti mom uvoštrenom pogledu, iznenađenom na svaki prizor između dve već spomenute vatre. Udarac nisam ni čuo, nisam se mogao izmaći, nespretan i trom popih nokaut krvlju progutanom što otplovi niz jednjak koji pokušava da uhvati vazduh. Nema me više na čelnom mestu, ne odustajem ali želim da siđem sa tog broda, želim da promenim smer, da prozovem drugog vojskovođu, i izmišljenog kapetana.
Putovao sam jednom sa Ljubom, onim mojim drugićem, Tadićem. Vozio je neki veliki i snažan "fijat", na mostu kod Beške nad Dunavom uz karakterističan osmeh reče – "Drugić, ima toliko lepših stvari u životu nego što je pozorište"! Arđenta je klizila nad Dunavom, mostom koji će mnogo godina kasnije drmnuti tempirana bomba nekog Jenkija što je žvačući Trident žvaku poleteo iz Avijana. Ljuba se i dalje grohotom smejao, a ja u neverici pamtio njegove reči zabrinut za događaje koji nam slede.
Da, ima lepih i lepših stvari, ali će se Atelje zvati dvesta i sa mojih 12 godina provedenih na njegovom čelu, i dvesta i dvanajest.
Između dve vatre sa udarcem koji ostavi gorak ukus zgrušane krvi u ustima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.
