Buljuk "filozofa" i jedna "baka"

Dobrica Ćosić se odazvao pozivu i održao govor.

Beogradske "Večernje novosti" su govor prenele, pa je javnost saznala da je ponudio veoma mračnu sliku stanja u kom se nalaze srpska nacija i srpska država, s čim se teško ne složiti. I da je apelovao na studente da ne zaborave otadžbinu i pokušaju da pomognu, što će, izvesno je, neki poslušati, a neki ne.

A onda je, kako to, kada je Dobrica Ćosić u pitanju, inače biva, deo srpske javnosti - po brojnosti zanemarljiv, ali zbog sklonosti dizanju galame, iako ne nežan, gotovo neizbežan - pokušao da fabrikuje skandalčić.

Duhovni lideri tog dela javnosti su ljudi opsednuti delom "Filozofija palanke" Radomira Konstantinovića, u kojoj je pokojni književnik i filozof, kako to obično biva sa esejističkim knjigama, rekao neke stvari koje stoje i neke koje ne stoje.

Idolopoklonici su ono što kod Konstantinovića stoji pogrešno shvatili, a ono što ne stoji prihvatili kao sveto slovo. I pretvorili se u karikaturalnu projekciju onoga na šta je idol ukazivao. Dakle - u "filozofe" palanke, ili ti palanačke filozofe.

Pa, takvi, filozofiraju li, filozofiraju.

TVITER TETA

Prvo su mediji preko kojih se galamdžije oglašavaju kao bogzna kako značajan podatak preneli vest da se povodom Ćosićevog govora na tviteru! oglasila istaknuta palanačka filozofkinja, dramska spisateljica, nesrećna eks kandidatkinja za gradonačelnicu Beograda i eks zvezda diplomatskog kora u Azerbejdžanu - Biljana Srbljanović.

U "argumentovanom", "analitičnom", "sposobnošću za kulturan dijalog" prožetom obraćanju članovima svoje "društvene mreže" saopštila je:

"Sram ga bre bilo, priučenog, zlog, dokonog, nezajažljivog, alavog, neobrazovanog, pritupog i koristoljubivog starca. Sram."

Mediji nas nisu obavestili da li je tim povodom imala šta da izjavi Jelena Karleuša, ni kako se ova izjava odrazila na Tviter spor Emine Jahović i Aleksandre Radović, što je prava šteta.

Ali, ono što Srbljanovićevoj mora da se prizna jeste da je od kolega koje će joj se u pljuvačini naknadno pridružiti - kudikamo iskrenija.

Ona, naime, i ne pokušava da svoj izliv mržnje prema Ćosiću opravda eventualnim neslaganjima sa sadržajem njegovog govora. Nju naprosto iritira sama Ćosićeva pojava, pa ga, u pijačnom maniru, zasipa svim uvredama koje joj u trenutku Tviter nadahnuća padaju na pamet. I baš kao na pijaci, ne razmišlja o smislu pogrda koje ispaljuje, pa tako upada u tautološku zamku, ređajući kvalifikacije koje, manje-više, znače jedno te isto, kao, na primer, "nezajažljiv" i "alav".

A to ilustruje jednu od brojnih mana izražavanja misli na "socijalnim mrežama". Ponese čoveka brzina, pa kaže koju suvišnu, istovremeno propuštajući da doda brojne uvrede koje mu u "hitnji" promakle.

Da je imala vremena da razmisli o tome šta piše, ponosna vlasnica poređenja smrti sa biciklom bi, verovatno, izbegla ponavljanja, a ne bi propustila da se osvrne na sopstveno viđenje Ćosićeve spoljašnjosti, pretpostavku njegovog zdravstvenog stanja, i ostale elemente bez kojih "diskurs" za koji se opredelila ne može da bude do kraja "ispoštovan".

No, kao što rekoh, čak i sa pomenutim manama, reakcija Srbljanovićeve, iako nipošto nije pametnija, jeste manje glupa od reakcija koje će uslediti, a u kojima će mržnja pokušati da se "argumentuje".

STUDENTSKI "PARLAMENTARIZAM"

U medijima pod kontrolom neizbežnih galamdžija, nakon toga se pojavilo nekoliko pisama ljudi koji se predstavljaju kao srpski studenti iz inostranstva i žele da se od Ćosićevog obraćanja "distanciraju!?"

Za bavljenje konkretnim razlozima "distanciranja" koje iznose, u ovom tekstu nema dovoljno prostora, a neki od njih će biti pomenuti kada se budemo bavili argumentima "filozofa" koji će se na njihove "osvrte" naknadno "osvrnuti".

Suštinski "nesporazum", međutim, leži u tome što bi, čak i da su im razlozi smisleni, kao što, uglavnom, nisu, njihovo distanciranje opet bilo besmisleno.

Jer - čak i ako oni zaista jesu studenti iz inostranstva, a ne "studenti" iza čijih se virtuelnih egzistencija kriju članovi redakcija galamdžijskih internet portala - to još uvek ne znači da se Ćosić obraćao njima.

On se obraćao studentima iz organizacije OSSI, koji su ga pozvali da im se obrati.

A izvesno je da ni Ćosić, ni ljudi iz te organizacije, nisu ludi pa da misle kako se s njihovim izborom govornika i sa onim što je u govoru rečeno slažu svi srpski studenti pod nebeskom kapom.

Onima koji se ne slažu niko ne brani da se organizuju. I organizuju svoj skup. I na taj skup kao gosta dovedu golootočkog generala Jovana Kapičića, ekssekretarku centralnog komiteta Latinku Perović, ili ko im je već po volji.

Ili se, ako misle da ne treba - ne organizuju. Nego pojedinačno govore i pišu šta misle.

Ili ne rade ni to.

Svaki izbor je legitiman, uključujući i distanciranje od nečega s čim te niko nije poistovetio.

Ali, takva vrsta "distanciranja" nije samo legitimna nego je i nedotupavna.

"ANALIZA"

Tada na scenu stupa književnik Vladimir Arsenijević, sa kilometarskom kolumnom u zagrebačkom "Jutarnjem listu".

Arsenijević je, inače, iako već godinama palanačkim filozofima blizak, svoje stavove donedavno izlagao na neagresivan način, što ga je izdvajalo iz razularene gomile "istomišljenika", i činilo kudikamo simpatičnijim.

U novije vreme, međutim, zna da podlegne lošem uticaju društva u kom se kreće, pa "napravi" poneki ispad, zbog čega se posle, budući bazično pristojan, u prisustvu javnosti kaje.

U pomenutoj kolumni, istina, nije baš "diplomatski" nepristojan kao supruga jednog ambasadora, ali pokazuje simpatije prema huliganskom nastupu po godinama mlađe, ali po značaju u serklu u kom se oboje kreću, starije koleginice.

On "izjavu" Srbljanovićeve sasvim tačno karakteriše kao "baražnu paljbu uvreda", ali, priznaje da je te uvrede doživeo kao nešto "srazmerno zabavno, ali ne baš posebno analitično".

I pravi duplu grešku.

Prostakluk "viteškinje umetnosti i književnosti" nije nimalo zabavan, osim ako čoveka ne zabavlja njena blamaža, ali je, budući da ne pretenduje na analitičnost, manje antianalitičan od obraćanja trojice studenata, koje Arsenijević ocenjuje kao "podrobnije i elokventnije od nje, a elokventnije ujedno i od samog Ćosića".

Jer ako je citat: "Mi volimo strance, govorimo njihov jezik, živimo sa njima i znamo da ne postoji neprijatelj koji je "demonizovao i ozločinio naš narod" - a koji Arsenijević oduševljeno ističe - izraz "podrobnog i elokventnog" odgovora na Ćosićev govor - onda, što bi rekli klinci - "važi".

I studenti koji su Ćosića pozvali žive sa strancima i govore njihov jezik, i sigurno, kao ni Ćosić, ne misle da je inostranstvo prepuno nekih zlih ljudi obuzetih mržnjom prema Srbima. Ali im je, očigledno, jasno da negativne predrasude prema Srbima tamo postoje, kao i da je reč o predrasudama koje, dobrim delom, jesu namerno proizvođene u centrima političke i ekonomske moći.

Da bi to čovek ukapirao, izgleda da nije neophodno baratanje kompjuterom, ukoliko Ćosić, kako tvrdi Arsenijević, kompjuterom ne zna da barata. Kao što Arsenijevićev slučaj pokazuje da ni baratanje kompjuterom, ni iskustvo života u inostranstvu, ne garantuju razumevanje sveta u kom živiš.

Ukoliko se, kao što mnogi misle, Arsenijević ne pravi blesav?

Ja ne mislim, budući da ga doživljavam kao iskrenog čoveka.

Ali, neću da kažem ni da mislim kako blesav jeste.

Mislim samo da su mu prečesta druženja sa "filozofima" palanke, poremetila osećaj za realnost.

I možda je baš taj poremećaj razlog što Arsenijević, zbog čega u tekstu neskriveno žali, uprkos gotovo višedecenijskoj javnoj prisutnosti, i premda "mladima", ma šta pod tim terminom podrazumevali, nesumnjivo po godinama bliži, na nove generacije ima neuporedivo manji uticaj od Ćosića, koji je zašao u desetu deceniju života.

Ili, možda, kvaka nije u osećaju za realnost, nego u značaju dela. Jer je, da se ne lažemo, samo Ćosićevo "Vreme smrti", iako je, kako tvrdi autor "Meksika", reč o "ispodprosečnom piscu", kako god da okreneš, neuporedivo značajnije od svega što je Arsenijević napisao, uključujući i "Potpalublje", koje zaista volim.

Ako mi ne veruje na reč, pošto mogu da se kladim kako "Vreme smrti" nije pročitao, ali, kao pravi Srbin, voli da govori o stvarima koje ne poznaje, i ako ga čitanje "onolikih tomova" plaši, upućujem ga na esej Borislava Pekića, koji tu knjigu svrstava među četiri najznačajnija istorijska romana dvadesetog veka.

Pa kad se nađe neko sa autoritetom barem približnim Pekićevom, da o Arsenijeviću iznese barem približno laskavu ocenu - tada će imati osnova da i sebe uvrsti u "ispodprosečne".

DUHOVNA "BAKA"

Na kraju, kao šlag na tortu - ili kao budali šamar - "ležu" mudrolije izvesnog Saše Ilića, palanačkog filozofa koji nije "dogurao" do Jutarnjeg lista, pa svoje "analize" plasira u opskurnim zagrebačkim "Novostima", "listu srpske manjine u Hrvatskom", na stranicama namenjenim pljuvanju po srpskoj kulturi.

Pošto je momak manje značajan, a i nije rekao ništa suštinski novo, njegovim mudrolijama se ne vredi detaljnije baviti.

Motivi da ga uvrstim u ovaj tekst su delimično simboličke, a delimično, moram da priznam, lične prirode.

U jednoj, sada već bajatoj polemici, tog klimavo utemeljenog čoveka sam, u odgovoru na njegov pokušaj da bude bude provokativan, upitao ko mu je biološki, a ko duhovni otac, i da li je reč o istoj "figuri".

To ga je pitanje, kanda, pogodilo, pa je polemiku ekspresno "obustavio".

Sada, više godina kasnije, u pokušaju da bude duhovit - koji valja pozdraviti, budući da to do sada, uglavnom, nije ni pokušavao, a svaki početak je težak - momak nam otkriva da, umesto duhovnog oca, ima "duhovnu baku".

Baka je "Ćosićeva vršnjakinja. I - iz pobuda koje nije najpristojnije istraživati - očigledno opsednuta ispisnikom, upućena, čak, i u zavrzlame vezane za "lažni datum" njegovog rođenja.

Pa kaže:

"Opet taj lažljivi Pašić!"

Da li samo bakine emocije prema Ćosiću, ili i prema Ćosiću i prema Pašiću - uglavnom - eto šta je ovog "filozofa" učinilo takvim kakav jeste.

Simbolički aspekt prepuštam čitaocu.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.