Bratstvo neprilagodljivih

Delom zato što je količinu gluposti koje su u protekle dve nedelje proizveli nemoguće u jednom tekstu obraditi, delom iz poštovanja prema prošlonedeljnom Vaskrsu koji podstiče na uzdržavanje od bavljenja ružnim mislima i još ružnijim delima - ovom prilikom ih je bolje prećutati.

I podsetiti se ljudi vrednih pomena.

Jedan od takvih je, bez sumnje, Alberto Đakometi,  švajcarski vajar, slikar, crtač i grafičar, rođen na samom početku dvadesetog veka.

Umetnička i vanumetnička interesovanja približavala su ga najznačajnijim predstavnicima dominantnih pravaca u umetnosti prve polovine stoleća u kom je živeo, što je, prirodno, ostavilo traga u njegovom delu.

Đakometijeva snažna individualnost i izrazita originalnost učinile su, međutim, da nijedan od tih pravaca nije uspeo da ga, čak ni trenutno, a posebno ne trajno, učini svojim predstavnikom. Reklo bi se da se Đakometi različitim umetničkim postulatima sa kojima se susretao - više igrao, nego što je pokazivao spremnost da ih barem privremeno prihvati. Stoga ne treba da čudi što je sa rigidnijim predstavnicima dvadesetovekovnih pokreta dolazio u sukobe, optuživan za izdaju njihovih načela - posebno gnevni su  bili nadrealisti, pošto se, posle niza radova koji su mogli da se uklope u njihovo veruju, posvetio opsesivnom prikazivanju ljudskih lobanja, što je shvaćeno kao realistički revizionizam i prvorazredna izdaja.

Trajnije razumevanje Đakometi je, tako, mogao da očekuje ili od ljudi koji su i sami bili neskloni prihvatanju dogmi, poput Pabla Pikasa, ili od ljudi spremnih da njegovu stvaralačku ličnost prihvate takvom kakva jeste i da je analizuju, umesto da uzaludno pokušavaju da je sputaju. Takav čovek je, na primer, bio Žan Pol Sartr.

Ipak, nijedno Đakomijevo umetničko i ljudsko prijateljstvo ne može da se poredi sa ljubavlju koja se, u pravom smislu te reči, razvila između njega i Žana Ženea, pisca, izgrednika, buntovnika i revolucionara anarhističkog tipa, koji je više vremena provodio u zatvoru nego na slobodi; a slobode, je, uzgred budi rečeno,  uspevao da se dokopa isključivo zahvaljujući intervencijama i apelima svojih poštovalaca među značajnim ljudima od duha.

Iako su imali zajedničke poznanike, pa čak i prijatelje, Đakometi i Žene su se upoznali igrom slučaja ili sudbine, tako što je Đakometiju, u jednom pariskom kafeu, za oko zapala Ženeova pojava, pa je osetio poriv da ga portretiše. Tokom portretisanja i poznanstva, opet, Ženea je fascinirala Đakometijeva ličnost, u čijoj je stvaralačkoj samosvojnosti, verovatno, susreo umetničko ostvarenje sopstvenog životnog nonkonformizma.

Tekovine ovog prijateljstva predstavljaju četiri Đakometijeva portreta Ženea - tri crteža i jedna slika - i Ženeova knjiga "Atelje Alberta Đakometija", u kojoj autor daje književni portret "jedinog umetnika kom se divio".

DA LI JE HOMER PREPISIVAO DžOJSA?

Da li ste ikada razmišljali o tome da književna dela, pored toga što neosporno jesu nadahnuta delima koja su nastala pre njih, mogu da budu inspirisana i delima koja će tek biti napisana?

U knjizi pod naslovom "Anticipirani plagijat", Pjer Bajar, autor knjige "Budućnost je zapisana", u kojoj je, na krajnje originalan način, do krajnjih, nadrealnih konsekvenci doveo misao o čovekovoj sposobnosti anticipacije budućih događaja, ovog puta tezu proširuje na odnose među umetničkim delima.

Teorije i praksa postmoderne su, naime, tradicionalna shvatanja originalnosti i plagijata u umetničkom delu okrenule gotovo naglavačke, priznavanjem legitimnosti prava na kreativno upotrebljen citat. Za istoriju srpske književnosti ovo pitanje posebno interesantnim čini burna rasprava koja se oko knjige "Grobnica za Borisa Davidoviča" Danila Kiša vodila krajem sedamdesetih godina prošlog veka, dakle, još pre nego što je postmodernizam kao zvanično prepoznat pravac stupio na našu književnu scenu.

U polemici u kojoj je autor knjige zdušno učestvovao, Kiš i njegove pristalice su izvojevali značajnu pobedu, sa uspehom ismejavši anahrone i neinventivne kritičare. 

To što u istoriji uopšte, a u srpskoj istoriji posebno, i u istoriji književnosti uopšte, a u istoriji srpske književnosti posebno, nijedna pobeda, ma koliko ubedljiva bila, nikada nije i konačna, drugo je pitanje, koje sa našom temom, barem na prvi pogled, nije u direktnoj vezi.

U svakom slučaju, perspektiva iz koje piše Bajar je perspektiva čoveka koji baštini iskustva postmoderne, ali koji njima nipošto nije ograničen, već pitanja originalnosti umetničkog dela posmatra u novom, sopstvenom ključu, pokušavajući da, sa mnogo veštine i vrckavosti duha, problem ponovo okrene naglavačke. Za razliku od srpskih realista i modernista, na primer, sklonih da  Kiša optuže zbog toga što je "prepisivao" Borhesa ili Džojsa, ili srpskih postmodernista, opsednutih razlikom  između prepisivanja i "prepisivanja", Bajar nas podstiče na kontrapitanje: da li su Borhes i Džojs, koristeći se sposobnošću anticipacije - prepisivali Kiša.

Ova postavka i čitaocu daje pravo da  postavi jedno pitanje, kojim bi se i sam Bajar, izvesno, sa radošću pozabavio.

Pitanje glasi: Da li je Tomas Eliot, baveći se pitanjima otvorenosti književne tradicije, zahvaljujući sposobnosti anticipacije, zapravo, plagirao Bajarove ideje? Ili se Bajar, za šta mu sposobnost anticipacije i nije bila neophodna, jednim delom plagirao Eliota? I ko bi tu koga sa više osnova mogao da tuži za otuđenje "intelektualne svojine"?

DIONIZIJEVA ISPOVEST

"Ecce homo", poslednja knjiga iz opusa velikog nemačkog filozofa Fridriha Ničea, po mnogo čemu ima odlike testamentarnog dela.

Podatak da poslednje autorovo delo poseduje elemente svođenja računa sa samim sobom ni po čemu ne bi bio čudan u slučaju da je autor imao racionalnog osnova za pretpostavku kako je zaista reč o poslednjem što će napisati. U Ničeovom slučaju, međutim, teško da ima išta što nije čudno i teško da ima išta što je moguće do kraja racionalno objasniti.

Svega nekoliko nedelja nakon što je rad na knjizi "Ecce homo" počeo da privodi kraju,  Niče će, naime, doživeti nervni slom!

Da li je Niče mogao da predoseti nesreću koja ga čeka - jer iz stanja ludila  (ako je u pitanju ludilo) dijagnostifikovanog kao "progresivna paraliza", u koje je nakon sloma upao, tvorac neponovljive vizije sveta i sebe u sopstvenoj viziji, više nikada se u stanje kompromisa sa stvarnošću neće vratiti? I da li je predosetiti sopstveni nervni slom uopšte moguće? Ili, tačnije - da li je čovek "na rubu nervnog sloma" kadar da napiše knjigu kakvu je napisao Niče? I da li je na sva postavljena pitanja odgovor: ne, osim kada je u pitanju Fridrih Niče? I konačno: Da li je ono što je u slučaju drugih ljudi nemoguće, u slučaju Fridriha Ničea jedino moguće?

U svakom slučaju, " Ecce homo ", objavljen osam godina nakon Ničeove smrti, jedno je od njegovih najznačajnijih dela, autorova biografija izložena u formi bibliografije u kojoj se granica između tvorca i dela zahvaljujući kolosalnoj imaginativnoj moći briše, istovremeno ispovest i oporuka čoveka koji je imao hrabrosti i snage da se pobuni i protiv logosa i protiv hrišćanstva, poistovećujući se sa Dionizijem, grčkim bogom raspusnosti i života.

Sam naslov " Ecce homo ", direktna aluzija na Isusa Hrista, govori o bogoboračkoj prirodi Ničeovog opusa, ali i o njegovoj ne sasvim ironičnoj pretenziji da se bogovima pridruži.

Za Ničeovog života, a posebno nakon Ničeove smrti, javljali su se brojni poklonici njegove misli - od velikih filozofa,  pa sve do opasnih psihičkih bolesnika, od kojih je najpoznatiji, Adolf Hitler, uveren da nosi luču Ničeove misli, uspeo da zapali svet.

Ali, čak ni najlucidniji i najintuitivniji Ničeovi poklonici - ako i jesu bili u stanju da suštinu njegovih ideja delom osete a delom shvate - nisu bili, niti su, ni blizu sposobnosti da dostignu njegovu izražajnu moć.

Ničea je nemoguće prepričati, njega treba čitati.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.