Dejan Petrović iz Sarajeva tri puta izbjegao smrt i opet krenuo od nule

Petrović je odmah po završetku Elektrotehničkog fakulteta dobio posao u vojnoj fabrici u Sarajevu. Bio je jedan od najboljih mladih inženjera, inženjer-konstruktor u Centru za istraživanja, u kome je radio na elektro sklopovima i vodio projekat elektronike za sistem mjerenja deformacije cijevi na tenkovima i topovima. njegovo napredovanje u karijeri, ali i dotadašnji život, zaustavili su ratni sukobi.

Godine 1992. na ratištu na Ilidži proveo je mjesec-mjesec i po dana. Tvrdi da su stan, u kome je živio sa ocem Milisavom i majkom Radmilom, pretresali čak 17 puta i da je bilo pitanje dana kada će biti uhapšen. Dva puta su noću dolazili po njega, ali su ga komšije muslimanske vjeroispovesti, sa kojima je proveo detinjstvo, spasile da ga ne odvedu. Tada se prvi put spasao sigurne smrti, prenose Novosti.

- Postojala je i mogućnost da me angažuju u njihovim jedinicama, pa bih ko zna šta morao da radim svojim sunarodnicima. Znao sam da moram da pobjegnem u Srbiju. Prijatelji su angažovali čuvenog fudbalera Josipa Katalinskog, koji je sa suprugom došao da bi me prebacio iz Sarajeva. Međutim, tokom izvlačenja zaustavila nas je paravojska Juke Prazine. I tada sam se samo nekim čudom spasao smrti. Vraćen sam u stan, ali je bilo pitanje kada će doći ponovo po mene - nerado se priseća Petrović.

U Lapovo je sa roditeljima uspio da se prebaci 6. avgusta 1992. godine. Imao je samo 30 ondašnjih nemačkih maraka. Uselili su se u drvenu baraku na očevom placu, koja čak nije imala ni vodu, već su imali samo pumpu u dvorištu. Srećom, ubrzo je dobio posao u preduzeću „Zastava-oružje“ u Kragujevcu, a u međuvremenu je sagradio i kuću.

Boravak na ratištu

Petrović je 1995. godine ponovo otišao do Sarajeva. Stacioniran je na Romaniji. Bio je na brdu koje su neprestano „tukli“, pa je 24 sata morao da pazi da ga neka granata ne pogodi i da se krije u rovu. Dok je bio na drugom položaju, izašao je na kosu da bi malo protegao noge. Saborac ga je odmah pozvao da se vrati, jer je to bio prostor koji je kontrolisao snajperista sa „druge strane“.

Posle četiri mjeseca, kada je potpisan Dejtonski sporazum, Petrović se zauvijek vratio u Lapovo. Dobio je „papire“ za Kanadu, ali je odustao, što zbog rodoljublja, što zbog toga što je morao da brine o bolesnim roditeljima koji su bili bez ikakvih prihoda.

- Krenuo sam od nule. U „Zastavi“ sam dobio najniži položaj i radio u održavanju.Vremenom sam napredovao i 2020. godine postao sam rukovodilac Sektora za održavanje mašina i procesne tehnike. Paralelno sam u osnovnoj i srednjoj školi u Lapovu predavao informatiku, poslovnu informatiku i matematiku, a naročito sam ponosan što su me đaci u anonimnoj anketi proglasili za najboljeg profesora. Ponosan sam i na KUD „Lapovo“, koji sam osnovao i koji je do sada osvojio pregršt medalja. Svoj život bih u jednoj rečenici opisao kao neprotraćeno vreme s puno tempa i bez griže savesti - zaključuje Petrović.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.